За време благоверног цара и великога кнеза, самодршца целе Русије, Михаила Феодоровича, а за патријарховања свјатјејшег Филарета, царева оца по телу и по духу, у Персији цароваше шах Аббас. Имајући љубав према благоверном цару Михаилу, Аббас му често слаше посланике са даровима; исто тако и руски цар шиљаше к њему посланике с даровима. Године 1625 месеца марта допутова у Москву к благоверном цару Михаилу од шаха Аббаса чувени посланик Урусамбек, доневши цару од шаха писмо и многе скупоцене поклоне. Поред тога он донесе од шаха свјатјејшем патријарху Филарету посебно писмо и неизмерно скупоцени дар: ризу Господа нашег Исуса Христа, у ковчегу златном, украшеном драгим камењем. У том писму персијски шах извештава да је риза Христова нађена за време освајања Грузије у митрополијској ризници, где је била запечаћена у једном крсту; узевши је, шах је шаље на поклон свјатјејшем Патријарху московском. У том истом писму шах велича велико име Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, говорећи: "Ко богодолично не поштује Њега (= Господа Исуса Христа) као Бога, тај нека без икакве милости буде сажежен огњем; а ко за таквог богохулника наложи огањ, тај је достојан чести и величања".

Свјатјејши патријарх Филарет с радошћу прими овај велики дар, драгоценији од свих дарова земаљских. Потом патријарх призва к себи искусне грчке старце који се у то време налажаху у Москви: једни од њих беху дошли у Москву из Јерусалима, други из грчких земаља. Међу њима бејаше Нектарије, доцније архиепископ вологодски и великопермски, и Јоаникије, који кратко време пре тога беше допутовао у Москву са свјатјејшим Теофаном, патријархом јерусалимским. Свјатјејши патријарх Филарет упита те старце Грчке, знају ли они што о ризи Господњој и шта се говори о њој у грчким земљама. И сваки од њих исприча оно што му је било познато о ризи Господњој. Архиепископ Нектарије исприча ово: Када бејах архиђакон код свјатјејшег патријарха цариградског, патријарх ме посла због неких црквених послова у Грузију. И догоди се да тамо бејах у цркви званој "Илета"; ту приметих крај десне певнице до првога стуба много упаљених свећа, и упитах свештенике: "Шта је то?" Они ми одговорише да је ту положена риза Христова, коју је донео један од војника њихове земље, који је био у Јерусалиму при распећу Господа, и како ту бивају многа чудеса од ризе Христове.

Други од Грка испричаше свјатјејшем патријарху да свуда, како у Палестини тако и у грчким земљама, православни тврде да се риза Господња налази у Грузији; јер је при распећу Господњем био неки војник из Грузије, коме је коцком припала риза Господња; он је њу донео потом у своју земљу, и као скупоцени дар поклонио је својој рођеној сестри, девојци; затим је тај војник испричао свима шта се све догодило у Јерусалиму са Исусом Христом. Чувши казивање свога брата војника, девојка заволе ризу Господњу и чуваше је са страхопоштовањем. После мало времена та девојка умре. Умирући, она завешта да њено тело погребу у ризи Господњој уместо погребних покрова. Тако и би учињено. Након неког времена из гроба те девојке порасте велико и веома лепо дрво. У време Константина Великог, грчкоримског цара, када Грузија прими свето крштење, из тога дрвета стаде тећи миомирисно и целебно миро; тим се миром мазаху најразноврснији болесници, и добијаху исцељење. Правоверни цареви грузијски, видећи таква славна чудеса, саградише над тим дрветом дивну цркву, и назначише при њој епископа. После пак много година, када по попуштењу Божјем Персијанци први пут поробише Грузију, тада они опустошише и ту цркву, у којој беше мироточиво дрво. Доцније се Грузија ослободи од персијског ропства, али тог дрвета већ не беше тамо, нити целебно миро истицаше из тога места; само стуб обележаваше то место. О ризи пак Господњој сви једногласно тврђаху, да се она налази у Грузији; многи сматраху да су верни, по промислу Божјем, извадили ризу из гроба, да би је сачували неприкосновеном у време ропства. А на који се начин она потом обрела у митрополији, о томе нема података.

Свјатјејши патријарх Филарет саслуша сва ова казивања о ризи Господњој. Затим се посаветова са преосвећеним архијерејима руским (тада беше време свете Велике Четрдесетнице), те наложи строги пост и молитву. У крстопоклону пак недељу, одслуживши свеноћно бденије, свјатјејши патријарх нареди да се риза Христа Бога Спаситеља нашег положи на болесника, као што у древности благочестива царица Јелена положи на мртваца крст Христов ради осведочења о истинитости његовој. И као што тада крст Христов би распознат по сили којом васкрсе мртвац, тако се и сада сви уверише у истинитост ризе Господње: јер од ње добише исцељење и брзо оздрављење сви болесници на које она би положена.

Због такве благодати, велике се радости испунише и благоверни цар и свјатјејши патријарх. Потом наредише да се у великој саборној цркви Успенија Пресвете Богородице, на западној страни у десном углу, устроји почасно и нарочито украшено место, где бејаше изображење живоносног гроба Христовог. Ту и би положена риза Господња. Она се и досада налази тамо, побожно поштована од свију; од ње се и до данас дају исцељења болеснима који јој са вером прибегавају.

Празновање полагања чесне ризе Господње би одређено у десети дан месеца јула у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal