Преподобни Платон бејаше син знаменитих и побожних родитеља, Сергија и Ефимије. Још измалена родитељи га васпитаваху у побожности и учаху хришћанским врлинама Али не успеше да до краја доведу васпитање свога синчића, пошто се упокојише и пређоше из пролазног живота у вечни живот.
Оставши сироче, Платона узеше у свој дом његови рођаци. Учећи школу, он показиваше велики успех у наукама, а уједно с тим и у хришћанским врлинама. Када постаде пунолетан, Платон остави дом својих рођака и стаде својим трудом зарађивати себи средства за живот. Он беше толико трудољубив и уздржљив, да убрзо трудом руку својих стече велико имање. Но срце његово беше туђе привезаности ка благу овога света. Сто-га он све своје имање раздаде сиромасима и робове своје пусти на слободу, па се удаљи на гору Олимпр, где и монаштво прими у једном од тамошњих манастира.
У манастиру преподобни Платон провођаше врло строг подвижнички живот. При томе, он слободно од молитве време употребљаваше на преписивање књига и састављање корисних зборника из списа црквених отаца. А после смрти настојатеља манастира Теоктиста, преподобни Платон би једногласно изабран за игумана, године 770, када њему беше тридесет и пет година. У чину игумана преподобни се стаде још са већом ревношћу подвизавати, свој манастирској братији дајући пример исгинског хришћанског живота.
У то време патријархом цариградским беше свети Тарасије. Чувши за подвиге преподобног Платона, он му предложи митрополитски престо Никомидијски. Но преподобни, жељан усамљеничког живота подвижничког, одби то по смирености својој, и повуче се у једно усамљено место, звано Сакудион. где он доцније основа манастир.
У то време, поводом иконоборачке јереси царица Ирина заједно са свјатјејшим патријархом Тарасијем сазва у Никеји Седми Васељенски Сабор 787 године, на коме би осуђено безбожно учење јеретика иконобораца и васпостављено и потврђено побожно поштовање светих икона. На Сабору беху преко три стотине отаца, међу којима и преподобни Платон. Као човек начитан, и зналац Светога Писма, преподобни Платон беше од велике користи Сабору, јер јуначки брањаше учење Православља и смело изобличаваше учење јеретика.
По завршетку Сабора преподобни Платон се повуче у место својих подвига - Сакудион. То место бејаше не само дивно, него и веома подесно за усамљеничке подвиге. Налазећи се на гори, Сакудион је са свих страна био окружен дивним високим дрвећем; једини прилаз к њему била је мала, једва видна стаза кроз густу шуму. Ту се заједно са преподобним Платоном подвизаваше његов нећак Теодор. Ускоро они ту подигоше цркву у име светог Јована Богослова.
Међутим, глас о подвизима светог Платона ширио се све више и више, и к њему стадоше долазити многи људи, тражећи од њега поуке и руководства у хришћанском животу. Када се ученици преподобнога умножише, он подиже на том месту манастир 782 године, и у њему сам обављаше дужност настојатеља. Својим подвижничким животом преподобни Платон пружаше свој братији добар пример за подражавање. Нарочито се усрдно угледао на преподобног његов нећак, блажени Теодор, који дане и ноћи провођаше у непрекидним подвизима молитве и богомислија.
Посматрајући толико врлински живот Теодоров, преподобни Платон се веома радоваше за њега. Решивши да блаженог Теодора одликује свештеничким чином, преподобни отпутова са њим у Византију к свјатјејшем патријарху Тарасију. Свјатјејши рукоположи Теодора за презвитера, иако је овај пристао на то не толико по доброј вољи колико по послушању. Јер блажени Теодор, сматрајући себе недостојним такога чина, не хоћаше да га прими и говораше да је тај чин изнад његових моћи. Али, не будући у стању да се супроти вољи свога духовног оца, а и вољи патријарховој, он се покори и прими свештенство. Када се преподобни Теодор врну у свој манастир као свештеник, он продужи да се подвизава још са већим усрђем и ревношћу.
По истеку неколико година, преподобни Платон, пошто беше онемоћао од многих трудова и старости, одлучи да скине са себе бреме манастирског старешинства, желећи да власт игуманску после њега прими блажени Теодор. Он је често говорио о томе преподобном Теодору, молећи га да га ослободи тешког бремена управљања манастиром. Али овај је сваки пут одбијао да се прими старешинства у манастиру, јер је сматрао да је боље живети под старешинством других него сам старешиновати, пошто је за сапсење душе лакше и корисније добијати поуке од других него ли сам руководити кога другог.
Видећи да је тешко савладати смирење блаженог Теодора, преподобни Платон се реши на ово: леже у постељу, тобож болестан, - а уствари је био слабуњав, - сазва сву братију, каза им да осећа приближавање своје смрти, па их онда упита: "Кога желите да имате после мене за настојатеља? Ко је, по вашем мишљењу, најспособнији за то?" - Преподобни је знао да ће братија пожелети да за свог настојатеља имају управо Теодора, пошто су га сви волели и уважавали због његових великих врлина. Тако се и догоди. На упућено питање сви једнодушно одговорише: "После тебе нека нам Теодор буде игуман!"
Тада преподобни Платон предаде своју власт блаженом Теодору, пошто се овај није могао противити жељи свеколике братије. Примивши старешинство, блажени Теодор удвостручи своје подвиге, служећи свима за узор и поучавајући све врлинском животу не само речју него и делом.
У то време син благочестиве царице Ирине цар Константин, поставши пунолетан, отстрани од царског престола своју матер, и узе у соје руке управљање државом. То би 790 године, када Константину беше двадесет година. Млад и покварен, Константин се одаде разноврсним гресима. Тако он отера од себе своју супругу Марију, силом је замонашивши; па онда узе другу жену, по имену Теодотију, рођаку његовог оца. Свјатјејши патријарх Тарасије не одобри такав безакони поступак царев, и не хтеде да благослови његов брак. Али презвитер Јосиф, економ цркве цариградске, наруши божанствене законе и, не послушавши патријарха, пристаде да изврши тајну брака над царем.
Чувши за то, блажени Теодор, а са њим и преподобни Платон, веома се ожалостише душом. Горећи ревношћу за закон Божји, Теодор заједно са светим Платоном упути свима монасима посланицу, у којој их обавештаваше о царевом безакоњу и свима препоручиваше да цара сматрају одлученим од Цркве Христове, као разоритеља закона Божјег.
Глас о тој ревности и смелости блажених Теодора и Платона пронесе се на све стране, па дође и до ушију самога цара. Бесан од гнева на свете мужеве, цар нареди да се, после жестоких мучења, преподобни Теодор пошаље на заточење у Солун, а Платон вргне у тамницу. После пак смрти нечестивог цара преподобни Платон би ослобођен тамнице, а свети Теодор враћен из заточења.
Међутим, свети Теодор, због сталних упада агарјана, који су пустошили и узимали у своје руке разне области Византиске царевине, напусти Сакудион заједно са братијом, не желећи излагати опасности живот манастирске братије, и дође у Цариград, где прими управу знаменитог Студијског манастира А преподобни Платон, некадашњи игуман, сада дође к блаженом Теодору као смирени инок и стаде се подвизавати у његовом манастиру. При томе, преподобни Платон је толико смиравао себе, да добровољно метну ланце на своје ноге, предавајући се непрестано подвизима поста и молитве.
Ускоро потом на византиски престо незаконито ступи цар Никифор, који својом влашћу врати у Цркву гореспоменутог презвитера Јосифа, кога патријарх Тарасије беше одлучио од Цркве за његов безакони поступак. Када после тога свети Теодор заједно са братијом изобличи цара што је поступио противно црквеним правилима, цар се веома разљути на њега и на сву братију обитељи Студијске и посла их све заједно са блаженим старцем Платоном у заточење на једно острво у близини Цариграда. То је било 807 године.
Провевши четири године у заточењу, преподобни Платон већ у дубокој старости врати се у Цариград, и опет настани у обитељи Студијској. Подвизавајући се много и усрдно још три године у овој обитељи, он најзад отиде ка Господу на Лазареву суботу 814 године, у седамдесет деветој години живота, да би заједно са осталим светитељима предстао престолу Господњем и вечито прослављао Господа на небесима. Амин
