Преподобни отац наш Теофил родио се у месташцу Зики, у Македонији, од побожних и врлинских родитеља, који му и дадоше истинско хришћанско васпитање. Када поодрасте, родитељи га дадоше у школу, а потом се посвети вишим наукама. Природно обдарен, он за кратко време заврши своје световно образовање. Али при успесима у световној философији он је нарочито радио на образовању свога срца по правилима строге хришћанске наравствености. Његово омиљено занимање беше, општити са старцима и врлинским људима. Усто, он већи део времена провођаше у читању Божанственог Писма, по заповести премудрог Сираха који каже: Нека размишљање твоје буде с разумнима и сва повест твоја у знаку Вишњега (9, 20). Услед тога побожни младић, напредујући у разним подвизима врлина, бејаше, по речи светог Давида: као дрво усађено крај потока, које род свој доноси на време (Пс. 1, 3).

Читање Светога Писма и житија светих и побожних људи стварало је у младом Теофилу расположење да их подражава: тако, он подражаваше Авраама у гостопримству, прекрасног Јосифа у целомудрености, Јова у трпљењу и јунаштву, Мојсија и Давида у кротости, и остале праведнике у разним подвизима. Овакво његово живљење скрену на њега општу пажњу, те он као образац врлинског живота би уздигнут на степен свештенства. Од тога времена он стаде обилазити разна места, поучавајући хришћане речју и примером свога живота. Доцније пак, ради душевног узрастања, и он се приљуби уз епископа рандиниског Акакија и остаде код њега. Овај епископ беше посвећен у епископски чин од цариградског патријарха Нифонта, са којим беше присан пријатељ. У то време свјатјејши патријарх Нифонт беше добио нека писма из Египта, у којима су га извештавали о великим и преславним чудесима која Бог јави преко тадашњег светог патријарха александријског Јоакима на постиђење и посрамљење богоубилачког рода јеврејског, а на похвалу и утврђење православне вере и свих нас хришћана. Ево тих чудеса:

У целом Египту беснела је страшна куга. Један од јеврејских лекара, озлоглашени непријатељ хришћана, протури свуда вест међу Турке: да су хришћани узрок несрећи која их је снашла, јер хришћани, објашњавао је он, пуштају у воду крст, што је и изазвало ову смртоносну болест. Ова клевета на хришћане, ширећи се свуда, допре најзад и до египатског султана. Иако муслиман, султан је веома волео и поштовао светог патријарха, колико због његове врлине толико и због његове мудрости и благоразумности, те стога не поклони нимало пажње достави непријатеља крста Христова против хришћана. Проклети Јеврејин, видећи да таквом клеветом није постигао циљ, измисли нову замку против хришћана. Велики везир бејаше прави Јеврејин. И баш овог љубимца царевог изабра Јеврејин - лекар за оруђе своје злобе против хришћана. Везир успе да убеди султана те овај, без обзира на своје уважавање патријарха, позва патријарха у Диван ради објашњења односно клевете изнесене против хришћана. Патријарх дође на суд. Султан најпре дуго разговараше са њим о вери; и најзад, видећи да је патријарх силним убеђењем и јасним доказима оправдао хришћанску веру и понизио ислам, султан му нареди да гору у близини Каира премести са њеног места на друго, да би доказао тачност еванђелских речи о томе. Свјатјејши патријарх се не поколеба у духу вере. Измоливши од султана неколико дана за молитву, он са хришћанима постом, бдењем и молитвама умилостивљаваше Господа и молијаше да их не посрами пред невернима и да се не похули свето име Његово. У одређено време, пред огромним мноштвом народа, патријарх у име Христово рече гори да се крене са свога места и пређе на друго: гора се из темеља уздрма и остави своје место; и најзад би заустављена истим именом Христовим. Та се гора и до данас по турски назива дурдаго, што значи: станигора. Ово чудо порази иноверце. Не знајући чиме да поколебају силу Христове вере, непријатељи њени приготовише смртоносни отров и убедише цара да нареди патријарху да га попије, пошто Христос каже у Еванђељу: ако и смртно што попију, неће им наудити (Мк. 16, 18). Султан нареди да се патријарху да отров. Пун вере у силу крста Христова, патријарх прекрсти смртоносну чашу и испи отров. Узалуд непријатељи очекиваху да ће он одмах умрети, но патријарх остаде потпуно неповређен. После тога патријарх исплакну чашу водом и замоли да је испије Јеврејин. Јеврејин не могаше одбити, јер сам султан захтеваше то од њега. И он попи воду, и тог часа паде мртав. Запрепашћен оваквим чудесима, султан нареди да се везиру одсече глава, а на остале Јевреје наложи глобу: да о свом трошку направе водовод од Нила до у Каиро. Патријарху пак указа велике почасти.

Када о овим чудесним догађајима дознаде преко писама патријарх Нифонт у Цариграду, он одмах посла у Александрију епископа рандиниског Акакија са преподобним Теофилом и другима, да се они лично подробно и тачно обавесте о томе. При томе свети Нифонт писа александријском патријарху Јоакиму, благодарећи Господу што је услишио молитву његову и учинио преко њега таква чудеса на славу и величину рода хришћанскога, и молећи патријарха да благонаклоно прими посланике које му шаље. Изасланство отпутова у Александрију, и би са великом радошћу и благонаклоношћу примљено од свјатјејшег патријарха, који их дуго време задржа код себе. Својом врлином и образовањем преподобни Теофил скрену на себе нарочиту пажњу патријархову. Са епископом Акакијем и осталима он отпутова у Синајску Гору, а отуда преко пустиње у свети град Јерусалим. Тамо се поклонише живоносном гробу Господа нашег Исуса Христа и осталим светим местима. Посетише они гору Тавор и Дамаск. У Дамаску они сретоше патријарха антиохијског, који им даде писма за патријарха цариградског. Из Дамаска се они вратише у Јерусалим, где се епископ Акакије разболе и премину. После смрти Акакија они се са путним благословом патријарха јерусалимског и са писмима за патријарха цариградског вратише у Цариград и предстадоше тадашњем свјатјејшем паријарху Пахомију, пошто свети патријарх Нифонт, који их посла у Александрију, беше оставио престо за време њиховог путовања. Патријарх Пахомије прими их чесно и благослови њихове путне трудове. Упознавши пак у светом Теофилу мужа врлинска и учена, патријарх га задржа код себе и постави за писмоводитеља патријаршије и егзарха Велике Цркве. Теофил је доста дуго вршио ове дужности и био поштован од свију за своје врлине. Али видећи и осећајући да при свему томе оскудева у главној храни за душу, он остави ову дужност и повуче се у Свету Гору, у манастир Ватопед.

Да не би без старачког руководства у монашком животу, умовањем свога срца, пао у заблуду и прелест, преподобни Теофил повери себе умировљеном епископу који је у то време живео у Ватопедској обитељи, и потпуно потчини њему своју вољу, извршујући сваковрсна послушања и свакодневно приносећи бескрвну жртву Господу Богу. А када старац - епископ отиде ка Господу, преподобни Теофил се удаљи у Иверски манастир, са циљем да и тамо нађе обрасце за подражавање. Тако се он учио од једнога савршеном послушању, од другога смирењу, од трећега љубави према Богу и ближњему, кротости и дуготрпљењу. Услед тога Теофил постаде изабрани сасуд Светога Духа и образац монашких врлина. А као краснописац, он доби налог од обитељи да његово келијско занимање буде: преписивати књиге које су од старости дотрајале. Од тих преписаних њиме књига многе се и до данас чувају у библиотеци Иверског манастира.

Но као што се, по речи Господњој, град не може сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14), тако и преподобни Теофил постаде својим врлинским животом славан не само у Светој Гори него и у околним местима. У то време Солун изгуби свога архипастира и упорно се стараше да убеди светог Теофила да се прими архијерејског чина. Али смиреноумни Теофил није хтео ни да чује за то. Међутим у то време допутова у Солун цариградски патријарх Теолипт: Солуњани се обратише њему да им да атонског отшелника за архипастира. Свјатјејши патријарх, увиђајући оправданост њихове молбе, својеручно написа писмо преподобном Теофилу, са којим је одавно био пријатељ, молећи га да дође у Солун ради виђења, не помињући ни речи о молби Солуњана.

Преподобни осети ради чега га свети патријарх зове у Солун, па да би избегао тако високо звање, и почасти везане са њим, он одмах прими велику схиму; а светом патријарху одговори да га је тешка болест приморала да прими велику схиму и да се одрекне од свештеничког служења, и да због болести никако не може доћи у Солун. Извињавајући се светом патријарху што се не може видети с њим овде, он мољаше од њега опроштај и молитве, и додаде да ће се, по благодати Господњој, видети с њим у царству небеском. - Овакав одговор, с једне стране ожалости свстог патријарха, а с друге обрадова, што Теофил тако успева у истинском смирењу и монашким подвизима.

Близу обитељи Иверске тада се усамљено подвизаваше игуман по имену Дионисије. Волећи молитвено тиховање, и преподобни Теофил, са дозволом игумана и братије, подиже малу колибу у близини игумана Дионисија и дељаше са њим трудове строгог усамљеништва, назидавајући се примером узвишеног живота његовог и мудрим беседама његовим. Њихова међусобна љубав беше тако велика да је изгледало да у њима живи једна душа. У то време беше се прочуо својим подвижничким животом неки Кирило који живљаше на Кареји. Да би и од њега добио душевну корист и подражавао његов живот, свети Теофил остави своје молитвено тиховање и пређе на Кареју код Кирила. Док се преподобни нахођаше код њега, к њему често долажаше ради служења прот Свете Горе, старац Серафим, духовник Кирила. Прот обрати пажњу на Теофила, заволе га због светог живота, и од тада па све до смрти Теофил и прот остадоше искрени пријатељи међу собом.

Но божанствени Теофил остаде недуго на Кареји. Силна жеља за молитвеним тиховањем одвуче га у предео Пантократора, у келију светог Василија која је имала све услове за дубоку усамљеност и ненарушиву тишину молитвеног тиховања. Но келија је захтевала поправке, а свети Теофил није имао ни паре, те нити је могао положити манастиру потребну закупнину нити оправити келију. У тој нужди њему поможе прот, старап Серафим. На тај начин свети Теофил повуче се у пустињу на молитвено тиховање, имајући за саподвижника неког брата Исака. Ово удаљење светог Теофила од свију силно подејствова на прота. Устројивши около протатске саборне цркве галерију, подигнувши звонару и иконописавши унутрашњост саборне цркве, прот измоли себи од стараца Свете Горе ослобођење од дужности прота, па се повуче у пустињски покој, где се са светим Теофилом стално упражњаваше у читању Светог Писма и светих отаца, извлачећи отуда битну и бесмртну храну за бесмртни дух.

Искључивим подвигом преподобнога Теофила бејаше, од светих отаца такозвано умно делање или чување ума непрестаном срдачном молитвом Исусовом која гласи: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме." По речи светога Калиста, постоје две врсте монашког делања: једно - за укроћење страсти, и састоји се у посту, бдењу, коленопреклоњењима и осталим подвизима спољашњим; а друго - за очишћење ума и срца од нечистих мисли, што се обавља строгом пажњом, са непрестаном срдачном молитвом Господу Исусу која се врши тајно, и са болним чувством и паћеничким вапајем душе, како уче божанствени оци. Овим умним делањем и свештеном молитвом, плачем и сузама који се рађају од ове молитве, преподобни Теофил очисти срце своје од страсти и нечистих помисли и, сатрвши најзад демоне, постаде чисто изабрано жилиште Светога Духа. И пошто, по речима светог Дионисија Ареопагита, божанска љубав не види и не зна ништа сем свог предмета, преподобни Теофил, пламтећи љубављу према Богу, ни о чем другом не мишљаше осим о Господу Исусу: Господ Исус беше дисање његово; Господ Исус беше живот његов; Господ Исус беше свагда у срцу његовом. Теофил, слично светом апостолу Павлу, не живљаше више, него Христос живљаше у њему. Стога се и он, као свети Павле, удостоји божанских дарова Светога Духа: предвиђао је будућност, знао је тајне срца и помисли људске, достигавши у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13).

Напослетку, остаревши, свети Теофил предузнаде своју смрт и стаде се припремати за одлазак у вечност. Између осталога он написа исповедање вере и духовно завештање, а пред смрт зажеле да се над њим изврши света тајна јелеосвећења. То би у петак. Опростивши се са свима, он се у суботу причести у храму Пречистим Тајнама Христовим, благодарећи Богу за све. Најзад дозва ученика свог Исака, да му каже своју последњу жељу. Смирен у току целог живота свог, свети Теофил није хтео да му се указују људске почасти ни после смрти; он заповеди Исаку: да не објављује његову смрт када буде предао Богу дух свој; да не зове јереје да га погребу, него да му он сам веже конопац за ноге, па му одвуче тело и баци где било.

Пошто на тај начин саопшти своју последњу жељу своме ученику, преподобни Теофил се испружи на одру, и рекавши: "Господе Исусе Христе, прими дух мој!" он отпочину сном преподобничке смрти у недељу у зору, осмога јула 1548 године.

Послушни ученик његов Исак тачно испуни светитељеву заповест: везавши му конопац за ноге, он одвуче тело његово у шуму. По целој Светој Гори разнесе се глас о смрти преподобнога; слеже се врло много монаха, нарочито преподобникових познаника и пријатеља; сви су желели да виде и поклоне се гробу његовом, и да на њему приме благослов покојников. Да долазиоце не би лишио тога, ученик им показа једно раскопано место где је, тобож, преподобни погребен. Но монаси Иверског манастира и Пантократора, по неком тајном предосећању, посумњаше да је то место погребења светитељева, па тражећи по шуми пронађоше свете мошти преподобног Теофила, узеше их и чуваху их код себе у потпуној тајности од других.

По истеку четрдесет дана ученик Исак оде у дубодолину да види мошти, и на своје запрепашћење не нађе их. После дугог трагања он најзад дознаде да се мошти налазе у манастиру Пантократора. Оде тамо и стаде молити старце да му даду смртне остатке оца његова, али пантократорци не хтедоше за то ни да чују. И тако прође доста времена. Но на Исакову срећу тада посети Свету Гору епископ Јерисоса Макарије. Исак се обрати њему са жалбом на обитељ Пантократора и мољаше да се он заинтересује том ствари. Епископ Макарије одмах узе жалбу у поступак: сазвавши атонске игумане дође у Пантократор, одвоји за ову обитељ руку од моштију светог Теофила, а све остале делове даде ученику. Тада свечано пренесоше свете мошти из Пантократора у келејну цркву светог Василија, где је преподобни молитвено тиховао. И од тога времена свете мошти преподобнога стадоше точити из себе чудотворно миро за сведочанство о богугодном животу његовом.

Такав беше живот преподобнога оца нашег Теофила Мироточивог; тако се он подвизавао, и тако био прослављен од Бога на земљи и на небу, за живота и по смрти. Да подражавамо и ми преподобнога у сиромаштву, кротости, смирености, чистоти, молитвеном тиховању и љубави према Богу и ближњему, да бисмо и ми наследили са њим царство небеско у Христу Исусу Господу нашем, коме слава и моћ са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal