Свети врховни апостол Петар и свети апостол Јован Богослов, пре но што кренуше, као и остали апостоли, у разне крајеве земље на проповед Еванђеља, они најпре проповедаху Христа по градовима у близини Јерусалима. И када беху у граду Лиди, који потом би прозван Диоспол, они многе људе приведоше Христу Богу, и подигоше тамо цркву у име Пречисте Богоматере. У то време за хришћане беше настало затишје, пошто после убиства првомученика Стефана престаде за неко време гоњење на хришћане. Томе је допринела та околност што цар Тиберије, који беше слушао много о Христу Господу нашем и о Његовим неисказаним чудесима, нареди да хришћане не гоне. О том, за Христову Цркву мирном времену, у Делима Апостолским говори се овако: "Цркве по свој Јудеји и Галилеји и Самарији бејаху на миру, и напредоваху, и хођаху у страху Господњем" (Д. А. 9, 31). Подигавши цркву у Лиди за време тог мира, свети апостоли Петар и Јован отпутоваше у Јерусалим и молише Пречисту Дјеву Богородицу да дође у Лиду да види храм подигнут у Њено име, да га благослови и освети Својим доласком, да би молитве оних који се у њему буду молили биле благопријатне Богу, рођеноме од Ње. На такву молбу светих апостола Пречиста им рече: "С радошћу се вратите у Лиду; тамо ћу и ја бити с вама".

Дошавши поново у Лиду, они угледаше у цркви на једном од камених стубова што су држали грађевину, не руком рађену већ Богом уписану икону Пречисте, која је верно изражавала изглед светог лица Њеног и чесних хаљина Њених које је Она обично носила. Угледавши то, апостоли се поклонише тој чудотворној и нерукописаној икони Пресвете Богородице и узнеше благодарност Богу Логосу (Речи) који се оваплотио од Ње. Потом и сама Владичица дође у Лиду, и, угледавши икону Своју и мноштво људи верујућих у Христа, Она се обрадова духом и даде тој икони Својој благодат и силу чудотворства.

Од тога доба прође много година када на престо грчко-римских царева ступи Јулијан Богоодступник, који подиже жестоко гоњење на Цркву Христову. Знајући да у Лиди постоји чудотворна икона Пречисте, он посла тамо свога сродника, по имену такође Јулијана, са наређењем да помоћу каменосечних справа избрише ту чудотворну икону Мајке Божије. И тада се догоди дивно чудо: уколико се каменоресци труђаху да разним каменосечним справама истружу ту нерукописану икону, утолико боје и црте на чудесан начин све дубље продираху у камени стуб, и икона остајаше нетакнута. Пошто се дуго мучише и ништа не успеше, они беспомоћни отидоше. И шираше се глас о овој икони Пречисте Богородице по свима крајевима света, због превеликих и безбројних чудеса њених, и са свих страна непрестано се стицаху у Лиду мноштво верних ради поклоњења чудотворној икони Пречисте.

Након много и много година отпутова у Палестину ради поклоњења тамошњим светињама блажени Герман, потоњи патријарх цариградски. Пошто се поклони гробу Господњем и осталим светим местима, он оде и у Лиду. Ту се поклони чудотворној икони Пресвете Богородице, и наручи једном иконописцу да му на дасци изради копију ове иконе. Када копија би готова, блажени Герман је однесе у Цариград, и чуваше је као неоцењиво благо, молећи се пред њом сваки дан. Затим у време цара Артемија, прозваног Анастасије, он би, по вољи Божјој, изабран за патријарха цариградског. Но Лав Исавријанац, ступивши после Анастасија на царски престо и показавши се ревностан иконоборац, подиже љуто гоњење на православне и протера са патријаршијског престола свјатјејшег патријарха Германа, бешчестећи га и злостављајући га. Изгоњен из цркве и патријаршије, свети Герман узе са собом две свете иконе: икону Христа Спаситеља и икону Пресвете Богородице, и то ону копију чудотворне иконе Лидске. Затим, пре но што седе у лађу и отплови у прогонство, он написа посланицу папи римском, свјатјејшем Григорију, обавештавајући га о своме невином прогонству и о гоњењу православних од стране иконоборачког цара. Написавши ту посланицу, он на дебелој дасци Спаситељеве иконе издуби место и стави тамо запечећену посланицу, пошто претходно означи датум и час кад је написана. Затим, затворивши добро издубљено место, он са сузама целива свету икону Спаситељеву, и при том рече двапут: Наставниче, Наставниче! спасавај Себе и нас!

Рекавши то, он спусти икону у море. И света икона, пловећи морем дан и ноћ, стиже у древни Рим. А те ноћи свјатјејшем папи би откривено Богом о доласку Спаситељеве иконе у Рим. Стога папа, чим сунце грану, узе са собом свој клир, па са свећама и кадионицама кренуше лађом низ Тибар ка мору у сусрет Спаситељевој икони. Када стигоше на ушће Тибра у море, они угледаше икону где усправно иде по води. Пренеражени и у исто време веома обрадовани, они јој се побожно поклонише. При томе папа Григорије, обраћајући се чесној икони, са сузама говораше: Ако си, Господе, дошао к нама недостојнима, онда Те молимо: као што си преславно ишао по води, тако узиђи и на наше руке, јер ми недстојни не смемо да Те се дотакнемо.

Чим он то изговори, икона се одмах подиже увис, и летећи по ваздуху као птица, спусти се на руке архијереју. А он, са сузама радосницама целивавши је и одавши јој дужно поштовање, праћен клиром са псалмопјенијем понесе је у Рим и пронесе је по целом граду, да би сви могли видети ту божанствену икону. Затим је он постави у великој цркви светог врховног апостола Петра. Ту он извади из иконе патријархову посланицу, потпуно суву и недарнуту водом, прочита је, и дознаде шта злочестиви цар иконоборац почини у Цариграду. Из посланице свјатјејши папа дознаде још и то, да је та Спаситељева икона стигла к њима из Цариграда за један дан и ноћ. И сви величаху непостижну силу Божију. Тугујући због појаве иконоборачке јереси на Истоку и због прогонства свјатјејшег Германа, папа написа смелу посланицу непобожном цару, изобличавајући његову непобожност. А од Спаситељеве иконе у Риму биваху многа чудеса и исцељења људи од разноврсних болести.

Међутим свјатјејши Герман, видећи да иконоборци не престају са бешчешћењем и изругивањем светих икона, које они пљуваху, ломљаху, у блато бацаху, ногама гажаху, огњем спаљиваху, и осећајући да му се приближује крај, написа из свог заточења другу посланицу првопрестолнику римском, обавестивши га о безакоњима која се чињаху на Истоку. Онда на дасци иконе Пресвете Богородице, копије Лидске, издуби место, и брижљиво сакри у њему своју посланицу, ставивши претходно датум кад је посланица писана. Загрливши икону, и плакавши много, он рече: "Иди, Владичице, иди, и спасавај се бежећи сада не од Ирода у Египат него од звероподобних иконобораца у Рим; тамо ће благочестиви сачувати икону Твоју од гадних руку иконоборачких. Пређи ово велико и пространо море безбедно пловећи, јер носиш на рукама својим Створитеља неба и земље и мора. Путуј и спаси себе у рукама угодника Твог Григорија; а нас, који се злопатимо због чествовања светих икона, упокој у насељима праведних, и помени у небеским дворима Твојим".

Тако говорећи, и сузама квасећи свету икону, свети Герман је с љубављу целива, па је спусти у море. Икона заплови по мору брже од орловског лета, и стиже у Рим за један дан и ноћ. Те Ноћи папа би извештен Богом о доласку у Рим иконе Небеске Царице. Стога, уставши од сна, он са целокупним клиром крену светој икони Богоматере у сусрет као раније икони Спаситељевој, пловећи реком Тибар, са свећама и кадионицама. Када стигоше на ушће Тибра, они сви угледаше икону Божје Матере где стојећи усправно иде к њима по води. Папа пружи к њој руке своје, и икона се сама подиже и спусти на његове руке. Папа је с великом радошћу прими, поклони јој се и целива је, па се врати у Рим, дивећи се великим чудесним делима Божјим. Затим он отвори на икони удубљење, нађе у њему посланицу свјатјејшег патријарха Германа, прочита је, и дознаде да је икона јуче била спуштена у море. А жаљаше због светог Германа што тако велики светилник Цркве чами у заточењу, и плака много за њим. Свечесну пак икону Богоматере папа свечано пронесе по целоме граду, као раније и икону Спаситељеву, па је онда унесе у цркву светог апостола Петра и постави у олтару. И од тога доба биваху од те свете иконе разна чудеса и исцељења.

После тога прође још неколико година, у току којих у Цариграду беснијаху иконоборачки цареви и патријарси. Но сви они са срамом нестадоше, и на византијски престо ступи благоверни цар Михаило. Пошто он беше малолетан, то царевином управљаше његова благочестива мајка, царица Теодора. За њихова царовања иконоборска јерес би потпуно искорењена. (О овоме видети под 11. фебруаром, када се слави Св. Теодора).

У то време у Риму она икона Пресвете Богородице, коју свети Герман спусти у море и посла папи у Рим и која се налажаше у олтару цркве светога Петра, стаде се на очиглед свију сама од себе покретати и љуљати. То се понављало много дана, некада у време вечерњег богослужења, некада у време јутарњег, а некада у време Литургије. Због таквог чуда житеље Рима обузе и дивљење и страх, јер сматраху да је то предзнак неког гнева Божјег који иде на њих. У то време римским папом беше свјатјејши Сергије. И једном, када он саборно вршаше богослужење у цркви светог апостола Петра, стаде се икона Пресвете Богородице силно покретати и њихати. Видећи то, сви се присутни препадоше, па громко вапијаху дуго: Господе, помилуј! - И пошто милост Божја би призивана дуго, икона престаде да се њиха. Али ускоро затим икона се поново стаде покретати, стварајући при томе шум, па се са свога места подиже у ваздух. Тада сви који беху у цркви, повикавши, слегоше се у олтар, и стадоше пружати руке своје ка икони, желећи да је прихвате, да не би пала на земљу и разбила се. Али је нико не могаше дохватити, пошто се она ношаше високо по ваздуху. Лагано, као ходајући кроз цркву, она се креташе ка излазу из цркве, ношена невидљивим анђелским рукама. Свјатјејши папа, са свим клиром и народом, у страху и трепету праћаше икону куда она иђаше. Дошавши на реку Тибар, икона се спусти на воду и заплови ка мору. Сав народ и папа кренуше обалом реке и, посматрајући одлазак иконе, сузних очију је праћаху. При томе папа, ронећи сузе, говораше: Авај нама, Царице! Авај нама, Госпођо! Куда одлазиш од нас, Божанствени Кивоте? Као што си некада дошла к нама по води, тако сада тим истим путем одлазиш од нас. Страх и трепет спопада нас због Твог одласка од нас: јер се бојимо да и нас у Риму не постигне гоњење од иконобораца, као што је постигло оне у Цариграду, те си и Ти отишла отуда. Када ће, о свемоћна Владичице, престати јеретичке буре и немири који смућују Цркву Христову?

То и много друго говораше папа ридајући и заједно с народом пратећи чудотворну икону, док се она не сакри од њихових очију, захваћена током брзе морске струје. После тога свјатјејши папа нареди да се ово славно чудо запише у црквеним летописима, да би спомен о њему остао за будућа поколења.

Међутим, света икона Пречисте Богоматере пловећи морем стиже сутрадан у Цариград и пристаде у пристаништу близу царских палата. Благоверни људи који се тамо десише, узеше је и однеше благочестивој царици Теодори. Примивши свету икону и дознавши да је нађена у морском пристаништу, Теодора рече да је то, вероватно, једна од оних икона које иконоборци, везавши их за тешко камење, беху побацали у море: сада пак, пошто су се врпце, којима је икона била привезана, одвезале или иструлеле, икона је испливала на површину. Тако заједно с царицом мишљаху и други.

Ускоро после тога благоверни цар Михаило и свјатјејши патријарх Методије упутише у Рим нарочите изасланике духовног и световног звања са писмима папи, у којима га позиваху у Цариград на сабор ради расматрања и осуде иконоборске јереси. Стигавши у Рим и предавши писма папи, они веома обрадоваше папу и све православне хришћане вешћу да је престала владавина иконоборске јереси. Потом и сами изасланици се испунише радошћу када дознадоше за велика чудеса која су се збила од чудотворних икона Спаситеља и Пресвете Богородице: како оне у дане свјатјејшег папе Григорија, најпре једна па потом друга, допловише морем у Рим, пуштене у море свјатјејшим патријархом Германом, и како недавно икона Пресвете Богородице сама се крену са места на коме беше утврђена и поново отплови из Рима. Записавши сва та чудесна збивања, изасланици означише дан одласка иконе Пречисте Богородице из Рима. А када се вратише у Цариград, они све то испричаше цару, матери његовој царици Теодори и патријарху Методију. Они се онда опоменуше иконе, нађене на морском пристаништу, и помислише: Није ли та икона допловила к нама из Рима?

Убрзо затим у Цариград допутоваше нарочити изасланици папини да на сабору буду представници римског епископа. Њима показаше икону Пресвете Богородице, нађену на морској обали, и они одмах познаше у њој ону чудотворну икону која недавно отплови из Рима. И са сузама припадајући к светој икони, они казиваху свима да је то та икона што отиде од њих из Рима. После тога изасланици погледаше у забелешке дан и час њеног одласка из Рима, и видеше да је света икона допловила у Цариград за један дан и ноћ. И сви прославише свемогућу Силу Божју. Тада свјатјејши патријарх Методије са целокупним клиром, у присуству цара и сената, узеше ту свету икону из царских палата и, праћени народом, свечано је пренесоше у Халкопратију, и чесно је поставише у цркви Пресвете Богородице, радујући се тако чудесном дару Божјем. Од тога времена та чудотворна икона Мајке Божје би прозвана Римском, пошто из Рима доплови у Цариград. И биваху од ње чудеса премнога.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal