Преподобни Дионисије родио се у Корици, близу Касторијских гора, у Албанији. Родитељи његови беху незнатнога рода и, задовољни својим сеоским животом, они живљаху побожно. Њиховим родитељским старањем благородни Дионисије доби почетно класично образовање, и уз припомоћ благодати Божје он веома порасте у расуђивању, те гораше од жеље да остави све световно и временско, да би стекао духовно и вечно, свега себе посветивши на службу Богу. И Бог, видећи његову пламену љубав к Њему и жељу за спасењем, устроји његово спасење на следећи начин: Дионисије имађаше старијег брата који се звао Теодосије. Браћа по телу, они беху слични по особинама и нарави, и држаху се у животу једних правила. Када Теодосије напуни осамнаест година, он зажеле да види Цариград, да би тамо међу побожним монасима нашао себи опитне руководиоце на животном путу. Оставивши отаџбину, родитеље и свог брата Дионисија који тада беше још дете, он отпутова у Цариград. Тамо се најпре јави у патријаршију, као у обиталиште и пристаниште искусних монаха, који сачињавају цвет и красоту Цркве. Измоливши дозволу да се настани у патријаршији, он се, с једне стране, стаде учити почецима подвижничког живота, а с друге стране - изучавати потребне ствари из световног образовања. Одличних способности, Теодосије успешно напредоваше у изучавању Светога Писма и догмата вере. Због тога, као и због своје кротке нарави, умиљатости и подвижничког живота, он постаде предмет свеопштег поштовања и љубави. Такве особине Теодосијеве душе не могаху се сакрити ни од самог патријарха. Чувши за врлински живот Теодосијев, он обрати на њега нарочиту пажњу и рукоположи га најпре за ђакона, а затим, као силног у речи и изврсног у знању Светога Писма, и за свештеника.

Примивши свештенички чин, Теодосије стаде водити живот далеко строжији и узвишенији од пређашњег. Такав живот постепено развијаше у њему жудњу за пустињском тишином и безмолвијем, молитвеним тиховањем. При таком стремљењу духа ка усамљеништву, мисао Теодосијева се заустави на Светој Гори Атонској. И он се удаљи из Цариграда на Атон. Тамо он обиђе манастире и неке келије, па ступи у братство Филотејевског манастира. Богољубива братија ове обитељи служаху у почетку Теодосију као пример за подражавање и као подстрек у подвижничком животу. Но потом он превазиђе њих све, и сам постаде узор другима и украс богољубивог братства свог. Док Теодосије тако напредоваше у подвизима монашког живота, премину игуман Филотејевске обитељи. Тада сва братија молише Теодосија, да им он као искусан и достојан буде духовни вођ. Прави послушник, свестан својих свештених завета о безусловној послушности, датих пред олтаром у присуству братије, Теодосије прими игумански жезал управе. Помаган благодаћу Божјом, он тако мудро руковођаше свакога посебно и све скупа по стазама иночког живота, да се славом имена његовог испуни Света Гора, и многи стадоше долазити к њему ради душевних поука.

По одласку Теодосијевом у Цариград, његов малолетни брат Дионисије постепено растијаше, а упоредо с тим у њему се све јаче и јаче распириваше пламена жеља, нарочито откако стадоше стизати гласови о славном монашком животу његовог брата Теодосија, да и он посвети себе на служење Господу Богу. Чувши да је његов брат на Светој Гори Атонској, и да тамо има много стараца високог духовног живота, он се реши да отпутује тамо. Али када дознаде да тамо, по завештању древних отаиа, не примају у манастире сувише младе, он, иако тешка срца, одложи свој одлазак до свога пунолетства. А кад постаде пунолетан, он као орао полете на Свету Гору, жељан не само пустињских подвига него и виђења са братом, за кога је већ знао да је игуман у Филотејевском манастиру.

Тешко је изразити радост братског сусрета. Сва обитељ би тронута, и сво се братство радоваше доласку Дионисијевом. А Дионисије, загледајући се у начин монашког живота и видећи љубав и слогу међу братијом, клицаше с пророком Давидом: Како је лепо и красно, када сва браћа живе заједно! (Пс. 132, 1).

Након неколико дана игуман Теодосије постриже Дионисија, и Дионисије благодараше и слављаше Господа што му испуни жељу срца. Под мудрим руководством свога брата Теодосија, Дионисије стаде напредовати у подвизима, подражавајући, према својим моћима, благочестиве старце. Теодосије нарочито упућиваше Дионисија у читању Светога Писма и у изучавању божанствених догмата Цркве. Најзад Теодосије постави Дионисија за еклесиарха, као узорног по чистоти живота. Ово послушање он обављаше веома марљиво. А потом Дионисије би, на предлог Теодосијев, рукоположен за ђакона епископом Јериским; а кад напуни тридесет година, онда би рукоположен за презвитера. Као презвитер, Дионисије се стаде још јаче узвишавати чистотом мисли и срца и смиривати себе пред Богом, сматрајући себе недостојним оних дарова благодати које Он изли на њега кроз презвитерство. Он је, по речима светог апостола Павла, заборављајући што је остраг, а сежући се за оним што је напред (Флб. 3, 13), уз помоћ Божију узлазио из силе у силу и царски сатирао и ломио главу невидљивог непријатеља - кнеза таме овога света.

На тај начин, ова два брата засијаше међу оцима обитељи као две јарке звезде, и њих ради слављаше се Бог који прославља оне који Њега славе. Но божанствени Дионисије, препун љубави к Богу, стремљаше ка вишим подвизима поста, молитве и потпуног сиромаштва. Он осећаше, попут древних богоносних отаца, да је тешко водити такав живот усред мноштва братије, са којима се мора општити, а понекад и у сукоб долазити. Због тога он науми да се повуче дубоко у пустињу, да би се тамо у савршеном безмолвију и ненарушивој тишини могао бавити умном молитвом и разговарати једино са возљубљеним Спаситељем и Богом. Али, да га у овом случају не би занела самовоља, он се обрати опитним старцима, откри им своју намеру и затражи савет од њих. Добивши благослов од њих за такав подвиг, он кришом напусти обитељ и попе се готово на сам врх Малога Атона. Тамо у јужном делу он пронађе пећину и близу ње извор са дивном водом. Обрадован тиме, Дионисије заблагодари Господу, и остаде тамо, иако није имао ни најпотребније за живот ствари: хлеба и другу одећу, сем одеће што имађаше на себи, па и она беше подерана.

Као прави подражавалац бестрасног анђелског живота, блажени Дионисије није обраћао пажњу ни на немоћ своје људске природе, ни на њене потребе, него је, уздигавши се изнад свега телеснога, хранио себе читањем Светога Писма и молитвом, и тако посведочавао собом реч Господа Христа: Не живи човек о самом хлебу (Мт. 4, 4). Као храна за тело служаху му кестени и дивље траве. А када би се у њему појавила жеља за хлебом, он је силазио или до које келије или до ког манастира, па се опет повлачио у своју пустињску пештеру. Тако он проведе три године.

Стално очишћујући молитвом и постом чувства душе и тела, Дионисије најзад достиже савршенство. Тада, упућен Богом, к њему дође један од искусних и благочестивих подвижника Свете Горе и замоли га за благослов да се настани поред његове пештере. С великом муком он умоли строгог у том погледу Дионисија. За овим убрзо дође други брат. Они обојица начинише себи колибе, и потчинише себе Дионисију, безусловно се покоравајући његовој вољи, као вољи духовног старца.

Али, као што се град не може сакрити кад на гори стоји, тако се и подвизи Дионисија разгласише свуда, и славом имена његова испуни се Света Гора. Услед тога многи долажаху к њему ради поуке и савета, и изјављиваху жељу да остану под његовим старачким руководством и управом. Спочетка Дионисије није пристајао на то. Али када га ови стадоше упорно молити и преклињати, он им одговори: Браћо драга! ја уклањам вас од себе, и уклањам себе од вас, не због чега другог, већ једино због тога што је ово место дивље и свирепо. Но ако ви непоколебљиво желите да останете поред мене, онда се попните уз гору више, па ћете тамо наћи згодно место, које ће вам се допасти, и тамо живите; и ја вам дајем реч да ћу вас похађати и, колико могу, помагати вас у вашим духовним потребама.

Сложивши се са тим, они подигоше у северном делу горе келије са црквом у име светог Јована Претече, која се и сада назива Древни Претеча. На тај начин унаколо преподобног Дионисија образова се одабрано друштво пустињске братије. Он је одлазио к њима суботом, служио свету Литургију, причешћивао их Светим Тајнама, остајао са њима два дана поучавајући их, па се у недељу вече, узевши од њих за себе хлеба и пустињског зеља, враћао у своју пећину. Но пошто на гори, нарочито у северном делу, зими је веома хладно, и братија се много паћаху од хладноће, то се они, са благословом старца, спустише наниже, на западну страну: ту начинише себи колибе, засадише винограде, и саградише једну малу лађу, да би на њој превозили намирнице из других места Свете Горе. При истоваривању пшенице, или чега другог, свети Дионисије је, као образац трудољубља, сам учествовао са братијом у послушањима, утолико пре што је од природе био снажан и јак. При томе је говорио да старешина треба да буде у сваком погледу пример за братију. Често је преподобни проводио ноћи у обалској колиби. И тада је он заједно са братијом, по обичају, устајао у поноћ ради вршења јутрења под отвореним небом, пошто тамо нису имали храма. И у току целе службе он је стајао као непомични стуб, уздижући се мишљу и срцем к Богу.

Једном, у току јутрења, преподобни Дионисије одједном угледа диван светилник, који јарко гораше све до самог расвитка, на оном месту где касније, по вољи Божјој, би подигнут манастир. Спочетка, мислећи да је то дело зле силе, светитељ никоме не говораше о своме виђењу. Али пошто се оно понављаше многе ноћи узастопце, то он обавести о њему једног прозорљивог и богонадахнутог старца, јеромонаха Дометија, који живљаше при храму Пресвете Богородице. Да би проверио виђење, мудри Дометије оде сам к светом Дионисију: виђење се трипут понови у присуству Дометија. На тај начин обојица убеђени у стварност божанственог чуда, они обавестише о њему сву братију. Сви се сабраше код камена где се јављала необична светлост, да испитају нема ли ту каквог предмета који светли под утицајем природних сила. И када ништа такво не открише, преподобни Дометије пророчки изговори божанственом Дионисију ово: Богу је угодно да се овде подигне света обитељ, у коју ће се сабрати иноци, и у њима ће се прославити Бог. Стога не оклевај почети са зидањем, не бринући се за материјалне потребе; свемогући Бог послаће ти све што је потребно, а и ја ћу са своје стране помоћи чиме могу.

То исто изјавише и братија, обећавајући своме старцу помоћ при грађењу обитељи. И пошто се помолише Богу, они очистише то место. Али се прво постараше, те подигоше кулу, да би осигурали себе, а касније и обитељ, од морских разбојника. Слава Дионисијева имена и његов узвишени живот побудише многе, не само у Светој Гори, него и у далеким покрајинама, да шаљу обилне новчане прилоге и остале ствари, потребне за нову обитељ.

Док се преподобни Дионисије труђаше око подизања своје обитељи, његов брат Теодосије, игуман Филотејевски, једном, пред празник Благовести, изађе са братијом да лови рибу. У време тог риболова, ноћу их нападоше разбојници, похваташе их, па их као робље одвезоше у Брусу, и тамо продадоше хришћанима. Купивши их, хришћани им подарише потпуну слободу, дозволивши да иде ко куда хоће. Тада, по промислу Божјем, божанствени Теодосије отпутова у Цариград. Патријарх и други који су га израније познавали, веома се обрадоваше његовом доласку, утолико више што један од византијских манастира није имао игумана. Теодосије остаде тамо не дуго. Одмах по његовом доласку у Цариград сконча митрополит у Трапезунту. У то време у Трапезунту борављаше цар Алексије Комнен. Он наложи патријарху да се за осиротелу столицу трапезунтске митрополије изабере достојна личност. По вољи Божјој, од патријарха и клира би изабран смирени Теодосије, као човек чиста срца, светог живота, слаткоречив, велики зналац догмата и канона црквених. Иако Теодосије одбијаше да се као недостојан прими овог високог и одговорног звања, патријарх га ипак рукоположи и узведе на степен митрополита. Митрополит Теодосије отпутова на своју нову дужност, к својој пастви, где свечано и с радошћу би дочекан од цара и целе цркве.

Чувши за свог брата Теодосија да је постао митрополит, божанствени Дионисије се обрадова, славећи Бога. А дознаде и то, да његов брат ужива нарочиту пажњу и благонаклоност цареву. После извесног времена Дионисије науми да крене к брату у Трапезунт, и преко њега издејствује за своју нову обитељ помоћ од цара и осигурање. Али, он се и у овој ствари не ослони на своје расуђивање, већ се обрати преподобном Дометију за савет. Дометије благослови његову намеру, и Дионисије, у пратњи својих ученика, отпутова за Трапезунт. Сусрет браће беше дирљив. Дионисије исприча Теодосију о започетом грађењу манастира, објасни му побуде оваквог свог потхвата, и најзад га замоли за братску помоћ, нарочито - за заузимање код цара. Теодосије прими к срцу молбу свога брата и лично је изложи цару. Цар позва к себи самог Дионисија и врло усрдно разговараше с њим о Светог Гори. Охрабрен тиме, преподобни Дионисије предложи цару да буде ктитор његове започете обитељи, као што су његови преци били ктитори неких обитељи у Светој Гори, где се из поколења у поколење, и из века у век, узносе молитве за спасење душа њихових. Тронут старчевнм речима, император са задовољством прихвати његов предлог: осигура манастир из царских ризница својих, и царском повељом обавеза и наследнике престола свог да се старају о манастиру. Притом, сем новчаних сума датих Дионисију царем, том истом повељом цар одреди да се манастиру сваке године даје из царских ризница по хиљаду сребрних новчаница, што је и чињено дуго време.

Пошто проведе неко време код свога брата, после успешно обављеног посла код цара, преподобни Дионисије радостан крену од њих, славећи промисао Божји, који тако дивно оствари намеру његову. Али, налазећи се на Црном Мору, одједном и он и сапутници његови приметише неколико турских лађа, које им пловљаху у сусрет. На догледу варвара, све их спопаде страх. Но Дионисије, чврсто се уздајући у Бога, рече сапутницима: "Ништа се не бојте! Почекајте мало, па ћете видети силу Божију. Положимо сву наду на Господа, и Он ће отклонити од нас опасност". - Међутим варвари, приближавајући им се, стадоше их гађати стрелама. Тада преподобни, подигавши руке своје к небу, стаде се са сузама молити Господу овако: Господе Исусе Христе, Боже наш, прослављан увек са Оцем и Духом, услиши мене, недостојног слугу Твог, и ради посредовања Пречисте Матере Твоје и Претече и Крститеља Твог, избави нас од непријатеља наших.

У време ове молитве одједном се појави велики Претеча, са жезлом у десној руци, и успокоји све сапутнике ДионисијеЕе, а варварима прећаше смрћу ако се приближе и не крену натраг. И Претечине претње бише стварно пропраћене казном варварима: изненада им руке малаксаше и укочише се. Видећи тако славно чудо и брзу помоћ с неба, сви присутни заблагодарише Господу, кличући: Слава Ти, свемогући Царе, што си нас преко Крститеља и Претече Свог избавио од смртне опасности!

Спасени на такав начин, преподобни Дионисије и његови ученици срећно стигоше у Свету Гору, у свој манастир. Када братија дознадоше како им је Господ помогао, сви радосно прославише божански промисао Његов. При томе преподобни Дометије рече блаженом Дионисију, да сваком добром потхвату, па и оснивању манастира, потребан је само добар почетак, а у осталоме - Господ је помоћник. "Тако дакле, приступи сада с усрђем зидању обитељи!" - заврши он. И преподобии Дионисије приступи зидању обитељи, и подиже велељепни храм у част светога Претече; а начини и водовод, и многа друга манастирска здања. Тако ниче манастир Претече Господњег у 1380. години.

Свети Дионисије утроши на грађење обитељи сав новац, добијен од цара. Но пошто му је ваљало живописати храм, он поново отпутова у Трапезунт. Као и први пут, цар и сада благонаклоно саслуша његове молбе, и с радошћу их испуни. И када се преподобни старац радосне душе враћаше к своме братству, по попуштењу Божјем, свагдашњи непријатељ спасења људског, завидљиви Сатана, нанесе му тежак удар. Стигавши у Свету Гору, светитељ не затече никога у свом манастиру, пошто туда беху прошли Турци и одвели у ропство сву братију и однели све црквене драгоцености. Угледавши то, светог старца обузе силна туга и плач; али ни једну реч роптања не рече на Господа, знајући да му је ово зло приредио ненавидник добра - ђаво. Кроз неко време преподобни Дионисије, као прави пастир покраденог стада, откупи из тешког ропства своју братију, и сви се они опет нађоше заједно. Али овај човекољубиви подвиг скупо је стајао светог Дионисија: сав царски новац он утроши на откуп деце своје и на довршење обитељи, и остаде без средстава у погледу намирница и осталих црквених потреба. У тако тешком положају он се опет обрати божанственом Дометију за савет: шта да ради, да ли да поново иде к цару или не. Дометије му препоручи да још једном оде к цару. Дионисије са безусловном послушношћу прими савет, и замоли преподобног Дометија да узме на себе бригу и старање о његовој обитељи за време његовог отсуства. Праштајући се с њим, он му рече: Теби, оче мој, после Господа Бога и великог Претече, теби поверавам обитељ ову; предосећам да више нећу видети ни њу, ни тебе, оче мој! - Да, одговори надахнути старац: ми више нећемо видети један другога на земљи; али се зато тамо, на небесима, пред лицем Божјим, блаженствујући бесконачно нећемо растати никада.

Тако и би. По доласку у Трапезунт, преподобни Дионисије исприча своме брату митрополиту Теодосију, а потом и цару, о несрећи која га снађе, и смирено замоли цареву помоћ за своју обитељ. Цар саучесно саслуша старца и утеши га обећавши му своју царску помоћ. Али свети Дионисије не доживе до тога дана, јер кроз неколико дана наступи последњи дан његовог живота на земљи. Замоливши брата свог и цара да се старају о његовој обитељи, он се у њиховом присуству помоли Богу за њих, па тихо испусти последњи дах живота, и оде ка Господу, 25. јуна, у седамдесет другој години свога живота.

Брат његов, митрополит трапезунтски, чесно и побожно изврши сахрану тела његова, од кога касније биваху многобројна чудеса онима који молитвено призиваху себи у помоћ преподобнога. Међутим братија, сапутници преподобнога из Свете Горе, бише богатим прилозима обдарени како од цара тако и од митрополита, па онда отпутоваше у Свету Гору. Када они саопштише манастиру вест о кончини преподобнога, сви ударише у ридање што се лишише таквога оца. А свети Дометије, који их у почетку тешаше, науми да се повуче у безмолвије; но целокупно братство са сузама паде к ногама његовим и мољаше га да их не оставља као потпуну сирочад, већ да им замени преподобног Дионисија. Тронут њиховим сузама, послушни Дометије и преко своје воље прими се управе над манастиром. И управљаше манастиром све док не оде ка Господу, у дубокој старости својој. Богу нашем слава кроза све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal