Како су чудна дела Твоја, Господе, и путеви Твоји неистражљиви! Начине на које премудри и преблаги Промисао Божји све уређује не може ни ум људски да смести, ни разум да схвати, ни језик да искаже. Људи једно намеравају, но Бог друго заповеда. Саул тражаше да нађе изгубљену магарад оца свога, а Промисао Божји га постави за цара Израиљу. Давид ношаше храну браћи својој на бојиште, а премудри Промисао изабра га да буде победилац иноплеменика и разбојника Голијата.
Тако и ови свети Мученици полажаху на пут из своје отаџбине да би трговали, да би задобили пролазно богатство, а премудри Промисао Божји позва их на тај начин да добију велики и неочекивани добитак. Како су чудна дела Твоја, Господе, и путеви Твоји неистражљиви! Јер ови свети полажаху из своје отаџбине ради привременог добитка, али их невреме или боље рећи Бог доводи у пристаниште мученичких подвига и показује их као венценосне и победоносне мученике.
Стаматије и Јован, новојављени Мученици Христови и сјајни светилници Цркве, бејаху роћена браћа, роћени и одгајени на острву Спеце крај Пелопонеза. Отац им се зваше Теодор, по презимену Гинис, а мати Анеза. По смрти, отац им остави осредње богатство, те они, одраставши заједно са осталом својом браћом, бављаху се ситном трговином, по обичају својих мештана. Године 1822, када се затресе земља и море од устанка против безбожних и безаконих тирана Отоманских, они кренуше из своје отаџбине ради трговине. Кренуше на море са бродом пуним уља, но гоњени силним ветровима и морском буром доспеше на малоазијску обалу, према острву Хиосу са источне стране, близу Чесмена, у место звано Алацата.
Зауставивши се тамо, изиђоше на обалу и јавише се неком хришћанину, кога сматраху за правог хришћанина, и пошто му се преставише ко су и шта су, замолише га, давши му довољно новаца, да се постара за поправку њиховог малог брода. Овај међутим, уместо да им помогне као што обећа, отиде као други Јуда и издаде ову браћу турском аги онога места, и узевши од aгe људе врати се на место где беху браћа и зароби их. Заробљеника беше свега 7, од којих двојица, покушавши да беже буду одмах убијени, док се други двојица бацише у море. Тако преосталу тројицу: капетана лађе и ову двојицу браће, ухватише Турци и поведоше на острво Хиос и предадоше их тамошњем паши. Беше то 26. јануара 1822. г. Турски паша, испитавши их ко су и шта су, нареди да двојицу браће затворе у мрачну тамницу, a оног трећег старијег, по имену Николаја, да изведу изван града на поље које се зваше Вунаки, и да га посеку. Водећи га на посечење Турци га успут наговараху да се потурчи, обећавајући му да ће му поклонити живот. Он им на то одговори: "Зар сада да ја стварам други свет? Нe. Хришћанин сам рођен и као Хришћанин ћу и да умрем. Нећу да се одричем своје вере." И тако стигавпш на одређено место, посекоше тамо овог исповедника Православне вере Христове.
Док су се два брата младића налазила у мрачној тамници пашиног дворца, паша одреди два своја човека: једнога чауша званог Сериф и другога неког Лазу (обојица беху лукави и зли људи) и обећа им велике дарове ако успеју да убеде двојицу браће да постану Турци, па било претећи им мукама, било обећавајући им дарове. Имађаше овај проклетник велику жељу да их наведе да се одрекну свете вере Христове и да постану муслимани, рачунајући то као свој успех и велику част. Као што сведоче они који су били присутни, он је говорио овако: "Била би велика корист за нас да придобијемо такве људе за нашу веру". Добивши дакле такво наређење од паше, ова двојица проклетника шта све не учинише и не измислише на браћу да би их придобили! Нису престајали ни за моменат узнемиравати их, преврћући дрвље и камење, као што вели пословица; час обећавајући велике поклоне и почасти, час претећи им мукама и казнама. Но и поред свега тога ови светитељи остадоше чврсти и непоколебљиви и одговараху им са великом смелошћу.
После 7 дана, пошто не могоше никако да их поколебају у чврстини њихове вере, пођу ова два Турчина паши и кажу му: "Ефендија, ови су схватили као да их ми нећемо мучити, па зато се држе чврсто своје пизме. Дозволи нам да их ставимо на муке, можда ћемо тада успети да их убедимо, иначе се са великом дрскошћу противе и противрече нам". Чувши то паша, мало размисливши, рече им: "Ти ђаури имају такав обичај, и ако реше да се држе своје пизме немогуће је да их неко обрати. Пре ће неко да им отсече главе, него што ће их одвратити од њихове пизме". Тако рече паша присутним око њега агама. Један од селских кнезова, по имену Хаџи Полихроније, који је био присутан, чуо је то својим ушима из уста самог паше. Затим на крају додаде паша: "Сутра ће се та ствар окончати".
Ови пак добри младићи, иако су били у тамници затворени и нико им ништа није рекао, дознадоше унапред кроз божанско откривење да ће следећег дана окончати свој добри подвиг, и зато радујући се говораху затвореницима: "Браћо, ми сутра завршавамо свој живот, сутра је последњи дан нашег живота овде". Због тога они затражише тајно да им се донесе хартија и перо, те написаше и послаше тајно своју исповест епископу Хиоском, тражећи од њега да нађе начина да их удостоји Пречистих Тајни Христових. To учинише преко неке жене по имену Франге, која је долазила у тамницу своме мужу званом Агапит, затвореном у исту тамницу због неког другог разлога, иначе други нико није могао да улази у тамницу. По тој истој жени епископ Хиоски им поручи да остану чврсти у вери и да се припремају са молитвама и сузама, не плашећи се смрти, јер их очекује рајска слава и вечна радост са Мученицима на небу. Епископ такође рече жени да дође ујутру рано да би браћи однела Свете Tajнe, јер свештенику или неком другом хришћанину није било дозвољено да улазе у тамницу. Чувши из уста ове жене овакве поуке од архијереја, младићи заблагодарише Богу са сузама и проведоше сву ноћ у бдењу, певајући каноне Богородици и Акатист и друге молитве, колико су знали, молећи се Владичици Богородици да посредује код Сина Свог да им подари силу и моћ да се не уплаше смрти.
Пред зору ови Светитељи мало отспаваше и, пробудивши се ујутру, рекоше другим хришћанима: "Ми, браћо, данас завршавамо путовање живота нашег, зато вас молимо да се молите и ви Господу нашем да нам дарује силу". Онда скидоше своју одећу, и све што су имали сувишно раздадоше оним хришћанима затвореиицима, а такође и оно нешто новца што су имали са собом. Кад настаде дан, архијереј им посла Свете Дарове по оној жени, које ова света браћа примише са сузама. Пошто се причестише Пречистим Тајнама Христовим заблагодарише веома Гoспoду и затим узеше мало хране те једоше. По оној пак истој жени заблагодарише епископу што је тако мудро испунио њихову жељу, а послаше му и нешто пара молећи га да кад окончају опева њихова тела и да их спомиње у молитвама.
После тога, пошто прођоше два часа, паша издаде наређење да их изведу из тамнице и да их онако везане доведу под његов сарај где обитаваше, и да их питају дали хоће да постану Турци да спасу свој живот, иначе ће им бити главе отсечене. Наређење тираниново би одмах извршено. Пошто доведоше Светитеље, отпоче џелат да их убеђује да га послушају да приме отоманску веру и да тако спасу свој живот и удостоје се велике части. На то ови блажени повикаше великим гласом: "Умрећемо као Хришћани! Хришћани смо, Хришћани смо се родили и као Хришћани ћемо и да умремо. Нећемо се одрећи Христа макар нас исекли на комаде. Све што хоћете да чините, чините што пре, немојте узалуд губити време. Ми се никада нећемо одрећи наше вере". Све је то чуо и сам паша са свог прозора на коме је седео, јер су свети мученици говорили то громким гласом. Зато одмах издаде наређење да им отсеку главе.
Одмах затим зграбише Турци светитеље као крволочни вуци и повукоше их са великом буком изван тврђаве, носећи испред њихових очију два гола мача да би их застрашивали. Очевидци који су све то посматрали, дрхтали су видећи толику помахниталост турску. Од тога се на моменат уплаши и један од двојице браће, Јован, и лице му се измени. Видећи то његов брат Стаматије рече му: "Шта се десило с тобом, брате? Уплашио си се? Нe сећаш ли се наше заједничке одлуке да не издамо веру нашу? Како се сада показујеш плашљив? Моли се Пресветој Богородици да нам да снаге". Ове речи охрабрише Јована. Док су их водили изван тврђаве на поље звано Вунаки, мноштво народа иђаше пред њима и за њима, а блажени викаху громким гласом: "Хришћани смо! И ради Христа идемо на смрт!" Када су дошли на место где беше кланица, испод cтape чесме, Турци се зауставише да их поново питају да ли су се покајали и да ли су одлучили да приме веру Мухамедову, иначе ће их посећи, и при том показиваху мачеве. Тада громким гласом повикаше обојица: "Браћо Хришћани, Хришћани смо и за Христа умиремо!" Шта више, они ово рекоше три пута: "Хришћани, Хришћани, Хришћани смо! Нећемо променити нашу веру! Помјани нас, Господе, у Царству твоме". Тада им одмах посекоше главе, и тако ови блажени примише мученичке венце, и узиђоше венценосци на небо да се радују вечно са Мученицима и Страдалницима. To би 3. фебруара 1822. године.
Свете мошти ових светитеља оставише Турци са презрењем на месту извршења пресуде. Између њих ставише једну хартију на којој су написали разлог отсецања њихових глава: да су били против цара и да су лопови. После три дана натераше неке Хришћане те одвукоше њихова света тела до мора и натоваривши их у чамац, бацише их у море. Неки Хришћани мученикољупци решише потајно да извуку из мора тела ових светих, али због великог страха уредише ту ствар овако: Обавестише неког христољубивог и мученикољубивог хришћанина по имену Георгија, који беше кожар по занату и ради свога посла беше стално на морској обали. Њега они замолише да пази на море, неће ли море избацити на површину света тела њехова. После четири дана, пошто дуваше јак јужни ветар, море избаци свете мошти на месту Лонариту. Хришћани узеше света тела и погребоше тајно на једној њиви, али главу мученика Јована не нађоше него само главу светог Стаматија.
To je мученичко житије светих новомученика Христових, Стаматија и Јована, добре и свете браће, и са њима њиховог саподвижника Николаја, као што смо све ово брижљиво дознали од истинољубивих људи, не додајући томе ништа наше. Тако су се подвизавали ови победоносни младићи, и тако су се одржали до краја, чувајући благо наше благочестиве вере Хришћанске, због које су им и отсечене главе. Бејаху пак по узрасту, како су нам причали, Стаматије око осамнаест година, а Јован пак око двадесет и две. Њиховим молитвама нека се удостојимо и ми да очувамо беспрекорну веру нашу до краја, праћену уз TO joш и богоугодним делима, да би тако задобили и Царство Небеско. Амин.
