Новомученик Христов Георгије рођен је 24 маја 1846. године на острву Криту, у области Кидонијској, у селу Аликиана, од благочестивих родитеља: свештеника Николе званог Диволиса, родом са острва Фолегандроса, и мајке Екатерине Бузианопулу, пореклом из једне благородне критске породице из познатога села Териса. У ово село беше дошао отац Георгијев као парохијски свештеник, те је ту и рођен овај блажени младић и васпитан по науци и заповестима Божјим. Научи се он у детињству и нешто мало писмености, тек толико да је могао да чита; и то мало писмености помогло му је касније врло много, као што ћемо видети даље. Занимајући се земљорадњом и сађењем винограда по цео дан, он је увече седео после вечере и читао Житија Светих а нарочито страдања светих Мученика, која је особито волео. Тако чињаше свако вече до поноћи. Родитељи му говораху: "Чедо, треба да спаваш да се одмориш, јер ћеш сутра опет на посао." А блажени им одговараше: "Не могу да се одморим нити да спавам пријатно, ако се претходно не заситим читањем божанствених књига."

Негде крајем 1865. године, прочитавши житије некога од великих мученика, које га дубоко дарну у срце, он са дубоким уздахом и умиљењем рече: "Христе мој, удостој и мене да пролијем своју крв за Твоју љубав". Чувши то његов брат Јован, који беше слеп и свагда сеђаше уз њега и слушаше житија, укоравајући га рече му: "Шта ти то говориш, брате мој; зар не знаш да, ако би се испунило то што ти велиш, онда би требало да дође гоњење на Хришћане. Ти можда и неки други могли би да поднесете страдања и задобијете спасење, али колико би се њих одрекло Христа и пропало?'' На такве речи блажени ништа не одговори, него дубоко уздахнувши поново рече: "Да, Христе мој, ако је Твоја воља удостој ме да пролијем своју крв за љубав Твоју, као што си Ти пролио Твоју крв из љубави према мени". На то му брат ништа више не рече, него чуваше тајно у себи те његове речи. А сада да видимо како се десило да се испуни та жеља његовог срца.

Као што је познато, године 1866. подиже се онај страшни устанак на Криту против Турака, у којем и Георгије помагаше носећи писма од једног устаничког вође другоме, или на неки други начин како већ могаше. У недељу 5 фебруара 1867. године, нађе се у селу Фурне у тој истој области, у којем селу бејаху сакупљени многи устаници. Ове устанике међутим, како причају, проказа неки хришћанин оближњем паши турском, те овај пославши велику војску опколи село и похвата многе устанике међу којима и блаженог Георгија. Похватавши их, Турци их одведоше у своје шаторе, и тамо узевши двојицу из села Фурне, немилосрдно их мучише да би признали из којег су села родом сви што су похватани. Дознавши оно што хтеде, паша задржи код себе све који беху из брдских крајева, а остале посла у град Ханију Мустафа-паши; Овај пак, будући умољаван од једног свог пријатеља хришћанина, по имену Јована Цапакиса или Јанакиса, напише одмах писмо ономе паши да ослободи све које је заробио. Паша мећутим, предвиђајући да се може десити тако нешто, нареди стражару да задржи писмоношу и не пропусти га док он не изврши своју крвожедну намеру. И ту ноћ између недеље и понедељника он посече све заробљене, то јест није их просто побио, него им је секао најпре уши, затим нос, језик, руке, ноге, скривене удове, па им копао очи и на крају отсецао им главу. На такав начин сви су ови заробљеници пострадали.

Када дође ред на блаженог Георгија, узе га један турски официр, из напред поменутог села Аликиана, по имену Мулаџибахрис, који Георгија познаваше од детињства, па му рече: "Ајде, море, Ђорђе, да учиниш једну ствар што ћу ти рећи те да спасеш свој живот, ако хоћеш, јер те познајем и жао ми је те да умреш". А он му рече: "Каква је то ствар, коју треба да учиним, Бахрис-ага?" - "Да постанеш Турчин", одговори му он. Тад се блажени насмеја па рече: "Нe дај Боже да ја променим своју веру, па макар ми подарили не само живот, него и сав свет". Тада му понова рече Турчин: "Желим да ти учиним ово добро, јер кад сам био још мали, сећам се, кад је мој брат Ариф сломио ногу, твој отац га је излечио. Али, кад не прихваташ мој савет, ја те не могу спасти на други начин, и зато нека грех за твоју смрт падне на твој врат. Али ако не жалиш свој живот, сажали се бар на своје родитеље, или на сестру своју и на свог слепог брата, који ће остати без заштите и помоћи? Јер твој је отац остарио, и ако ти умреш таквом суровом смрћу, умреће и он од жалости".

Овај благословени Георгије одговори му на то са смелошћу: "Ако је тако добро то што желиш да ми учиниш задржи га за себе, a ja нећу постати Турчин, него сам се као хришћанин родио и као хришћанин ћу и да умрем. Знај још и ово, да би се боље уверио у моју непоколебљивост: ја сам већ дуго времена био жељан мучеништва, и тражио сам од Христа мога да ме удостоји да се науживам тога. И сада, нека је благословен што ме удостоји оногa што сам желео! Зар да се покажем толико неразуман и да презрем дар? Нe дај Боже да то икада учиним! И шта више, ако хоћеш да ти кажем сада и ово за добро твоје душе: ти треба да постанеш хришћанин, пошто си и рођен од мајке хришћанке и познајеш од ње добро нашу веру. А за моје родитеље и брата и сестру немој да се бринеш, јер напротив, ако умрем за љубав Христа мога, тада ћу тек имати слободу пред Њим и онда ћу их заштићивати и помагати хиљаду пута више и боље". Чувши све то и много још другога Бахрис-aгa постиђен и обезнађен остави га.

Тада узевши Светога на страну, рече му један хришћанин официр, по имену Хаџиемануил Фугланакис: "Бре Ђорђе, учини то што ти вели Бахрис-ага те га тако обмани да спасеш свој живот, па кад одеш кући буди опет хришћанин; Бог ће ти то опростити, јер види да то чиниш из невоље". На то му рече Георгије: "Зар се не бојиш Бога, капетан Манојло, те ми говориш такве ђавоље речи? Знам да то говориш не злонамерно, Нeгo из заблуде, али зар не знаш шта вели Еванђеље за такве случајеве? Чуј шта вели Христос: "Сваки који ме исповеди пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем мојим који је на небесима; а који ме се одрекне пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем мојим који је на небесима" (Мт. 10, 32). Ако дакле учиним то што ми велиш, после треба опет да пролијем своју крв за љубав Христову да би спрао то одречење. Особито пак ако то учиним сада, Христос ће се за свагда разгневити на мене и одбациће ме као онога који презире Његову тако велику благодат, коју ми је дао, као што сам Mу je тражио. Нека дакле нeмa никакву наду Бахрис-ага да ћу испунити његову жељу".

Затим га поново узеше турски војници и одведоше пред Бахриса, који га запита: "Еј, шта си одлучио?" А блажени Георгије му одговори са великом радошћу и великом смелошћу: "Оно што сам ти мало пре рекао то велим и сада; и то исто ћу говорити до последњег даха свога. Хришћанин сам рођен, хришћанин остајем, и као хришћанин желим да умрем. Нe одричем се Христа мог, нећу да будем Турчин, нећу да напустим своју пресвету веру, да би поверовао у вашу најмрачнију и најтамнију сатанску заблуду".

Обезнађен потпуно Бахрис-ага предаде Светога џелатима, који га понудише да попије једну чашу рума, но он осмехнувши се рече им: "Хвала вам, не желим рума да пијем, јер имам да пређем велики пут па треба да имам неповређен и трезвен ум". Тада почеше да га злостављају на исти начин као и друге. Но док су за време његовог страдања други хришћани плакали и кукали, неко за својим животом, неко за женом и децом, овај благословени стајаше као отесани камен и не само што не викаше, него уопште не заплака нити уздахну; напротив он се радоваше као женик за време венчања, и слављаше и благодараше Бога што га је удостојио тога сверадосног часа. Осмехујући се он благодараше и џелатима говорећи им: "Много сам вам захвалан, јер сте ми приредили велику славу и радост са тим малим боловима, и молим вас да ме исечете на више делова од осталих, јер колико ме више мучите, толико ће Христос већма да ме прослави на небу". Пошто џелати отсекоше руке, уши, нос, скривене удове тела, језик и ноге Мученикове, ископаше му и очи, и на крају отсекоше му чесну главу, те тако сконча блажено овај свети Мученик, као што је и желео, и узађе венценосац на небо да тамо прими свецело трофеје сјајне победе, исповедништва и непоколебљивог страдања, од Христа Бога и Подвигоположника. Његове чесне и свете мошти Агарјани узеше заједно са телом осталих побијених хришћана, о којима испричасмо раније, бацише на неко место скривено и непознато до данас. Ово мучениково страдање би 1867. године на острву Криту.

To je, браћо хришћани, мучеништво овог светог и новог великомученика Георгија Критског, и нека нико не сумња, јер је написано верно и тачно како су јасно казивали напред наведени очевидци и верни сведоци. Такве подвиге остварује вера у душама оних који се ње држе чврсто, и кроз савршену љубав сједињују се са Христом. Такви све жртвују, па и сам свој живот за исповедање љубљенога Христа, надајући се да ће задобити вечно блаженство, којега дај Боже да се удостоје сви хришћани. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal