Блажени Теодор беше родом из Митилине, и имађаше жену и децу. Једном, разљугивши се због нечега, он се одрече Христа и прими мухамеданство. Но потом, када помрачење мину и он дође к себи, покаја се због безумног поступка свог и, оставивши свој завичај, дође у Свету Гору. Ту он једноме духовнику исповеди свој грех и издржа одређену му епитимију. Затим би помазан светим миром; и на тај начин, причисливши се разумном стаду Христовом, стаде се подвизавати у духовним подвизима. И подвизаваше се дуго време. Али душа његова, немајући потпуно спокојство, не беше задовољна тим подвизима: она је стално чезнула за другим, вишим подвигом, као захтевајући да злочиначко одречење његово од Христа буде опрано крвљу.
И тако, укрепљен молитвом духовног оца свог, он се врати у свој завичај, изађе пред кадију тога места и упита га, да ли онај који је увређен или исмејан може имати право да тражи задовољење. Разуме се да може, одговори судија. Мученик онда рече: "Ја имађах веру хришћанску, али, помрачен ђаволом, ја је напустих и примих вашу. Сада дођох к себи и видим да је моја вера чисто и право злато, а ваша - ништавни метал". При овим речима он скиде са своје главе чалму, баци је пред судију, а на главу метну црну скуфју коју је имао под мишком.
"Шта то радиш глупане? ти си с ума сишао?" љутито повика нечестиви судија. - "He, одговори мученик, ја се налазим при свести и здравом уму". Судија још неколико пута понови своје прве речи, на што му мученик одговараше да је потпуно при свести и здравој памети. Тада судија нареди да га закључају у тамници.
Двапут је мученик извођен из тамнице на испитивање, али узалуд. Пошто судија на тај начин увиде да је страдалник чврст и непоколебљив у исповедању вере Христове, он га осуди на смрт. Но да би његова одлука постала извршна, судија га одасла к назиру Омер Аги. Овај, са своје стране, такође употреби сва средства да светитеља придобије за своје безбожје, али све беше узалуд. Стога блажени страдалник би предат џелатима, да се над њим изврши смртна казна.
Џелати, љуте звери, бездушно тукоше страдалца, ударише га ножем у слабину, па кроз прозор бацише, и најзад поведоше на губилиште. Испред свију ишао је биров и викао да ће на исти начин пострадати сваки који се одрекне праве вере. Стигавши на губилиште, мученик сатвори молитву и, измоливши опроштај од свих присутних хришћана, пoпe ce сам на високи камен, с љубављу пољуби конопац о који је имао бити обешен; и кроз неколико минута његова блажена душа претстаде престолу Вечне Правде.
Чесне мошти мученикове бише бачене у море; али их кроз неколико дана море избаци на обалу. Стога хришћани, узевши од судије дозволу, чесно их погребоше при храму светог Јована Претече. После неког времена, међутим, њих нестаде. Тражили су их, тражили, али узалуд; све до данашњег дана оне нису пронађене, и нико не зна шта се с њима догодило. А Богу, дивноме у Светима Својим, слава и моћ вавек, амин.
