У време римског цара Клаудија допутова из Персије у Рим неки високородан и богат човек, по вери хришћанин, по имену Марин. Он допутова са својом женом Мартом и са два сина, Авдифаксом и Авакумом, да се поклоне гробовима светих апостола и других светих. Налазећи се у Риму, они стадоше посећивати хришћане који беху по тамницама и сахрањивати тела убијаних за Христа. Прешавши реку Тибар они тамо у другом граду нађоше у тамници светог мученика Кирина, који већ беше поднео многе ране за Христа. Дошавши к њему, они се бацише пред ноге његове молећи га да се помоли за њих Господу. Потом стадоше служити својом имовином њему и осталим сужњима Христовим са њим; и умивајући им ноге, они том водом кропљаху себе. И проведоше они тамо осам дана, служећи светима.

У то време цар Клаудије нареди да се без суда убијају они који се нађу да су хришћани. А кратко време пре тога беху ухваћени двеста шездесет хришћана, које цар осуди да копају земљу. Њихова тамница се налажаше ван града, на путу званом Саларијски, где се правила лончарија. Цар нареди војницима да све те хришћане стрелама побију на гледалишту, па да им онда спале тела. Када дознадоше за то Марин и Марта са синовима, они се веома ожалостише, и отидоше на место погубљења светих мученика заједно са светим Јованом презвитером, тајно вађаху из ватре тела њихова, која су могла да се изваде, обавијаху их чистим плаштаницама и погребаваху у пећини која се налазила поред Саларијског пута на падини горе Кукумер. Са телима светим мученика они погребоше тело неког царског трибуна Власта, убијеног за Христа, и проведоше тамо са презвитером Јованом много дана у посту и молитвама. Дознавши за то, цар Клаудије нареди да пронађу Марина са његовом дружином, али их не пронађоше, пошто се скриваху.

Када се они из пеђине вратише и одоше к тамници где је био затворен свети мученик Кирин, они га у њој не нађоше, пошто уочи њиховог доласка, нођу, он би мачем убијен и у реку Тибар бачен. Сазнавши на ком месту тело светога би бачено, они сачекаше ноћ, па га по мраку стадоше тражити. И нашавши га, они га погребоше у пеђини, у гробници Понтиана.

Када после тога пролажаху с оне стране Тибра, а још беше ноћни мрак, они чуше из једне куђе гласове који певаху. То беху хришћани, који се са епископом Калистом беху сабрали, и вршаху свуноћно богослужење, славећи Бога. Чувши појање хришћана, Марин и дружина њихова веома се обрадоваше, и пришавши к вратима те куђе стадоше лупати. Но хришћани који беху унутра не шћаху да отворе, јер се бојаху идолопоклоника да их не нападну. Тада свети Калист, обративши се онима што беху с њим, рече: Будите храбри! не бојте се! Христос куца на наша врата. Отворимо Му, пошто нас Он призива. - Рекавши то, епископ сам пође и отвори врата. Када Марин, Марта и њихова два сина угледаше епископа, они му се бацише пред ноге, просећи благослов. И обрадова им се епископ и сви верни, и увевши их унутра с љубављу их поздравише, па заједно с њима стадоше вршити молитву. Марин са женом и синовима проведе у том месту два месеца, дању се кријући а ноћу се на молитву сабирајући.

У то време цар Клаудије нареди да му у дворац близу позоришта доведу на суд ради ислеђења једног честитог човека, по имену Валентина, по чину свештеника, који због исповедања Христа би ухваћен и у тешке окове окован. Када Валентина доведоше пред цара, цар му рече: Зашто ти, живећи усред народа нашег, ниси сагласан с нама? Ја доста слушам о вашем хришћанском учењу, и чудим се како ти, паметан човек, вараш себе пустим бајкама вере ваше. - На то блажени презвитер Валентин одговори: Када би ти знао дар Божји који се налази у нашој вери, веру би нашу с радошћу примио и ти сам, и народ твој, одбацио би демоне и идоле руком начињене и исповедао би јединог свемогућег Бога Оца и Сина Његовог Христа, Творца свега постојећег, који је створио и небо, и земљу, и море, и све што је у њима.

Тада један чувар закона из свите цареве громко упита светог презвитера: А шта ти мислиш о богу Дију и Меркурију? - Презвитер одговори: Ја о њима не мислим ништа друго сем то, да они беху бедни и покварени људи који време живота свог проведоше рђаво, у пороцима и телесним сластима. А и ти, будеш ли ми испричао порекло њихово и дела њихова, увидећеш сам колико су били покварени. - На ово чувар закона громогласно повика: Овај хули богове, управитеље римскога царства!

Цар Клаудије, саслушавши стрпљиво овај разговор, рече Валентину: Ако је Христос Бог, зашто ми онда не изложиш сву истину о њему? - Свети презвитер одговори цару: Послушај ме, о царе! и биће спасена душа твоја, и прошириће се царство твоје, и ишчезнуће непријатељи твоји, и постаћеш победитељ над свима, и насладићеш се овде временскога а у будућем животу вечнога царства. Само учини ово: покај се што си пролио крв светих, поверуј у Христа и прими свето крштење.

Тада Клаудије рече присутнима: Чујте, римски грађани и сви људи, какво нам здраво учење објављује овај човек. - Но епарх Калпурније громко рече на то: О, царе! ти вараш себе лажним учењем овога човека. Сами судите, је ли праведно да оставимо оне богове, којима се од детињства свог научисмо клањати се.

Када епарх изговори ове речи, цару се промени срце, и он предаде Калпурнију презвитера Валентина рекавши му са тугом: Стрпљиво га саслушај. Ако учење његово не буде здраво, онда поступи са њим по закону, по коме се суде скврнитељи светиње; ако пак нађеш да је савет његов здрав и прав, онда зашто га не бисмо послушали?

Епарх Калпурније, узевши светог презвитера Валентина, предаде га једноме од својих главних чиновника, Астерију, човеку паметном, и рече му: Ако овога човека будеш речима својим приволео на једномислије с нама, ја ћу о памети твојој обавестити цара, и ти ћеш му постати пријатељ.

Астерије узе презвитера Валентина и одведе га дому свом. Када свети Валентин уђе у дом Астеријев, он преклони колена на молитву и рече: Боже свега видљивога и невидљивога, Створитељу рода људског, Ти си послао Сина Свог, Господа нашег Исуса Христа, да нас спасе од обмане ђавоље и да нас приведе од таме у истиниту светлост; Он нас и призва к Себи говорећи: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28). Ти обрати овај дом к Себи, и дај му после таме светлост, да позна Тебе - Бога и Христа у јединству са Духом Светим вавек. Амин.

Када светитељ заврши молитву, Астерије који чу речи молитве његове, рече му: Чуди ме то што ти вашег Христа називаш светлошћу. Светитељ одговори: Господ наш Исус Христос, рођени од Духа Светога и од Пречисте Дјеве Марије, ваистину је истинита светлост која обасјава свакога човека, који долази на свет (Јн. 1, 9). Астерије на то рече: Ако Он обасјава свакога човека, ја ћу сада проверити да ли је истина то што ти говориш. Ја имам кћер која је ослепела пре друге године своје; и ако јој ти именом Христа твог повратиш вид, онда ћу ја учинити све што ми наредиш. - Свети презвитер му рече: Доведи је к мени. - Астерије хитно оде и доведе слепу девојчицу. Тада свети Валентин, подигавши руке и очи к небу, дуго се са сузама мољаше. Затим положи руку своју на очи слепе и рече: Господе Исусе Христе, обасјај слушкињу Твоју, пошто си Ти истинита светлост. - И девојчица одмах прогледа. Видевши то, Астерије и његова жена припадоше к ногама светитељу и рекоше: Молимо те, чини с нама што желиш, да бисмо постали слуге Христове и спасле се душе наше. Светитељ им на то рече: Учините што ћу вам наредити. Ако од свег срца верујете у Христа, онда поразбијајте све идоле што су у вашем дому, постите, опростите дугове дужницима својим, па примите свето крштење, и тако ћете бити спасени.

Астерије и жена његова с радошћу пристадоше да све то испуне. Наложивши им тродневни пост, свети Валентин их стаде учити истинама свете вере. А пошто Астерије имађаше под влашћу својом многе сужње, то их он све ослободи окова и пусти из тамнице на слободу. И после тродневног поста, када дође недеља, крсти се Астерије са целим домом својим, у коме беше четрдесет шест душа обојега пола. После тога позва у дом свој и светог епископа Калиста и доби благослов од њега.

Чувши за Астеријево крштење, блажени Марин, жена његова Марта, и синови њихови Авдифакс и Авакум, с великом радошћу дођоше у дом Астеријев, благодарећи Бога. И проводоше тамо тридесет два дана.

Међутим цар, дознавши да је Астерије учењем презвитера Валентина обраћен вери у Христа и да се са целим домом својим крстио, одмах посла војнике да ухвате Астерија и све домаће његове. Наишавши неочекивано, војници ухватише све који се нађоше у Астеријевом дому, међу којима беше и свети Марин са женом и синовима, и одведоше их цару. Цар издвоји презвитера Валентина и Марина са женом и синовима његовим, а Астерија и домаће његове посла везане у град Остију, да им се тамо суди и пресуда изврши.

Свети Астерије и сви који беху с њим бише одведени у град Остију и предани судији Геласију. Видевши их, судија нареди да их све вргну у тамницу. А кад прође двадесет дана, судија Геласије нареди да их изведу на суд, и упита их: Знате ли шта је наредио цар и сви саветници његови? - Не знамо, одговорише свети. - Наређено је, рече судија, да сви који се клањају боговима живе и буду слободни, а да они који неће да им се клањају буду разним мукама убијени. На то свети Астерије рече: Нека се боговима клањају они који су им слични, и нека с њима пропадну, а ми се клањамо једином истинитом свемогућем Богу, који живи на небу, и Њему приносимо на жртву себе саме.

Разгневивши се, судија нареди да светог Астерија одмах на мучилишту обесе и муче, а све остале да непоштедно бију штаповима. Пошто их тог дана мучи на тај начин, судија нареди да их поново вргну у тамницу, рекавши: Треба спремити за њих још љуће муке.

После тога судија нареди да се за сутра припреми позориште и сабере сав народ. А када свану, судија Геласије дође и седе на позоришном судишту, и нареди да се пред њега доведе Астерије са осталим мученицима. Када их доведоше, судија рече Астерију: остави се свога сујетног безумља и обећај да ћеш боговима принети жртву, да не би у мукама погинуо ти и они што су са тобом. Свети Астерије одговори: Ми сви желимо да умремо за Христа Спаситеља нашег, као што Он умре за нас грешне, да бисмо се, очистивши се од прљавштине овога света, удостојили прећи ка жељеном царству небеском.

Страховито разјарен таквим одговором, Геласије нареди да Астерија и остале с њим предаду зверовима да их поједу. И одведоше свете мученике на место близу златног идолишта, званог Зверињак, пошто се тамо држаху зверови. Када свети мученици уђоше у јаму, би отворена преграда иза које се налажаше звериње, и пустише зверове на њих. Тада свети Астерије громко узвикну, говорећи: "Господе Боже свемогући, Ти си спасао слугу Твог Данила у рову лавовском, и посетио га и укрепио га преко пророка Авакума, Ти и нас, слуге Твоје, посети преко светог ангела Твог". - И звери, изишавши кроз отворену преграду, никога не повредише од светих мученика, него се напротив клањаху светом Астерију и осталима са њим. Видевши то, Геласије рече народу: Гледајте како ови људи мађионичарским чинима укротише зверове. - Но многи из народа говораху: Бог њихов чува их.

Тада судија нареди да мученике изведу из јаме, да наложе велику ватру и у њу баце мученике да сагоре. Када се разбукта огромна ватра, свети Астерије рече осталим светим мученицима: Будите храбри, не бојте се, јер ево сада међу нама стоји Онај који је био виђен са Три Младића у вавилонској пећи. - И када свети мученици бише бачени у огањ, одмах се угаси ватра, и јара се претвори у хладовину, а свети мученици остадоше неповређени. Тада судија, видеђи да је побеђен и постиђен, нареди да мученике изведу ван града и уморе их на два начина: једне мачем посеку, а друге камењем побију. - И тако се заврши мученички подвиг ових светих мученика.

Остављене у Риму са блаженим презвитером Валентином свете мученике: Марина, Марту, Авдифакса и Авакума, цар Клаудије нареди да доведу пред њега на суд. Најпре цар издаде наређење да светог Валентина штаповима немилице избију, па му онда одсеку мачем главу. Затим се обрати светом Марину и онима са њим, и упита их: Одакле сте? - Из Персије, одговорише свети. А због чега, продужи цар, остависте своју отаџбину и дођосте овамо? - Свети одговорише: Пожелесмо да се поклонимо гробовима светих апостола, и да крај тих гробова узнесемо молитве своје Господу. - Цар их онда упита: Откуда вам злато и сребро, јер чујем да сте богати? - Од наше имовине, одговорише свети Марин и Марта; имали смо огромна имања у Персији, па их продадосмо. Новац што добисмо, један део раздадосмо сиромасима, а остатак донесосмо са собом овде, не ради себе већ да послужимо светима. А да смо били богати у Персији, можеш закључити на основу нашег високог порекла: отац мој Маромеј беше први после персијског цара, а ова моја супруга ћерка је Кусинита, чувеног кнеза у Персији. - Зашто, упита цар, остависте отачаствене богове, поштоване у Персији, па дођосте овамо да тражите мртве људе? - Ми смо слуге Христове, одговори Марин, и дођосмо да се поклонимо светим апостолима, чије бесмртне душе живе са Богом, да би они били молитвени заступници наши пред Христом Богом нашим. - А где је злато и сребро што донесте из Персије? упита цар. - Дадосмо га Богу, који нам га беше привремено дао, одговори свети Марин.

Ове речи разгневише цара и он предаде свете мученике свом намеснику Мускиану, и рече му: Ако они не принесу боговима жртве, онда их погуби разним мукама. - Мускиан их узе, седе на судијском месту у храму римске богиње Телуде и осудивши свете мученике на муке, нареди да изложе пред њих сва оруђа за мучење, и прећаше им љутим мукама приморавајући их на идолопоклонство. Али пошто се свети мученици не покорише његовој вољи, он их стаде мучити. Најпре нареди да светог Марина испруже на земљи, па дуго моткама бију. Тако бијен, свети мученик громко изговараше не нешто друго већ само ове речи: Хвала Ти, Господе Исусе Христе!

Затим исто тако стадоше бити моткама Авдифакса и Авакума. А мати њихова, света Марта, посматрајући страдање своје деце, сокољаше их материнским саветима да јуначки трпе за Христа, који је претрпео за нас највећа страдања. После тога нареди мучитељ да ова три мученика, оца са синовима, обесе о мучилишне справе, па да им гвозденим ноктима одеру тела и огњем им ребра опаљују. А они, мучени тако, с радосним лицима клицаху: Благодаримо Ти, Христе Боже наш, што си нас удостојио да претрпимо ова страдања за име Твоје.

Мускиан потом нареди да мученике скину са мучилишта и да им руке одсеку. А Марта, скупљајући њихову крв, с радошћу помазиваше себе њоме. Затим мучитељ нареди да одсечене руке њихове обесе о вратове њихове, и тако их воде по целоме граду Риму. Када свете мученике вођаху тако по граду, биров викаше говорећи им: Не хулите богове, јер због тога трпите казну. - У одговор на то, свети мученици громко говораху: Они нису богови већ бесови, који ће погубити вас са вашим царем.

После таквих страдања свети мученици бише одведени за тридесет потркалишта од града на место звано Нимфа Катаваси. Ту светом Марину са Авдифаксом и Авакумом одсекоше главе мачем, а света Марта би утопљена у реци. А нека жена хришћанка, по имену Филикита, тајно узе тела посечених светих мученика, и исто тако пронађе у води тело свете Марте, па их погребе на свом имању, славећи Господа нашег Исуса Христа, са Оцем и Светим Духом слављеног кроза све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal