У идолопоклоничка времена, када римски незнабожни цареви владаху Западом и Истоком, живљаше у Александрији један честит човек, по имену Евдикије. Он не имађаше књижно световно знање, али бејаше веома учен у духовном знању: украшен добрим делима, он провођаше живот у целомудрију, страху Божјем, љубави и милосрђу к ништима; чињаше многе милостиње и усрдно ревноваше у посту и молитви. У њега беше син јединац, овај о коме је реч, свети Левкије, кога родитељи назваше Евтропије, а коме Бог касније промени име у Левкије.

Када дете беше у десетој години, његова мајка Ефродисија престави се из овог живота. Тада родитељ његов Евдикије, узевши сина свог Евтропија, пође са њим у манастир блаженога Ермија, који се налазио у околини Александрије, и био под управом блаженог игумана Никите. Ту се Евдикије замонаши, а сина даде да учи књигу. Бистар, Европије све брзо и лако схваташе, и благодаћу Божјом показа толики успех у књижном учењу, да превазиђе многе у томе. При томе он беше кротак, смирен и послушан. Свима у манастиру он служаше са успехом, и сви га вољаху, једни због његове добродушности и послушности, други - због његовог књижног знања и Духом Светим дароване му мудрости. Када Евтропију беше осамнаест година, блажени игуман Никита престави се ка Господу. Братија се посаветоваше међу собом и, без обзира на Евтропијеве године, молише младог Евтропија, који још не беше пострижен у монаштво, да им буде игуман. Али он то упорно одбијаше. Усто и отац његов Евдикије брањаше му, саветујући га да се нипошто не дрзне тако млад узети на себе бреме, које није навикао носити, него да покаже себе недостојним старешинства и да му је као младом потребно руководство старијих.

Тако манастир Ермијев остаде седам година без игумана, јер братија није хтела никог другог сем блаженог Евтропија. И не гледајући на то што Евтропије није хтео, и што још није био пострижен, братија, руковођени примером његовог врлинског живота, сматраху га као игумана. А кад Евтропије напуни двадесет и пет година, братија, сабравши се, рекоше му: Зашто прелазиш и преко наше потребе и преко наше молбе, и нећеш да нам будеш старешина? Ето, већ се наврши седам година откако немамо игумана по кончини блаженог оца нашег Никите, и сваки живи по својој вољи. Пази да ти не будеш крив за пропаст нашу, ако неки вук уђе и распуди стадо Божије. Ми никог другог осим тебе не желимо имати за оца, пошто сви видимо твој свети живот, знамо твоју добру нарав, и познајемо твоју мудрост дану ти од Бога. - На то блажени Евтропије одговори братији: Зашто, чесни оци и браћо, непрестано наваљујете на мене са оним, што ја нипошто не могу да учиним? Ја нити сам пострижен у монаштво, нити имам какав црквени чин; како да вам онда будем отац, када немам власти да вам у цркви изговорим поуку? како ја млад могу саветовати старе?

Тада га они стадоше приморавати да се постриже и да прими свештенички чин, али он нипошто не хте да им испуни жељу. Истина, Евтропије је чезнуо у срцу за монашким чином, али га није примао из бојазни, да га братија некако не приморају на игуманство. И тако, остајући непострижен, он даваше собом пример истинског монаха.

У то време у Риму цароваше незнабожац цар Комод. Он посла у Александрију у својству епарха Филипа, чија кћер Евгенија, примивши потом веру Христову, вођаше диван подвижнички живот, и најзад би увенчана мучеништвом за Христа. Епарх Филип, иако бејаше кротак према хришћанима, ипак, по царевом наређењу, прогна из града хришћане, епископе, јереје и монахе, допустивши им да се настане у предграђу и тамо слободно праве цркве и манастире. У то време хришћански епископ те области беше свети Елије, који живљаше у граду Елиопољу, не много далеко од Александрије. У предграђу Александријском епископ Елије подиже манастир и уручи га светом игуману Теодору. Осим манастира у том предграђу беше и чувена црква у име Пречисте Богородице и Приснодјеве Марије, ка којој се о Њеним празницима стицаху хришћани не само из Александрије него и из околних градова и области. Стога, када се приближи празник Успенија Пречисте Дјеве Богородице, многи кренуше к Њеној цркви; крену из Ермијева манастира и блажени Евдикије са својим сином Евтропијем у предграђе Александријско ка цркви Пресвете Богородице на празник. Догоди се да тог истог дана и на исти празник иђаше са својим клиром и мноштвом народа из Елиопоља и свети епископ Елије; Евдикије и Евтропије придружише се народу који иђаше за епископом. Епископ имађаше намеру да најпре сврати у манастир њиме подигнути, којим управљаше игуман Теодор, и да се тамо одмори до наступљења празника. Када се он приближаваше манастиру, срете га на путу епархова кћи, блажена Евгенија, прерушена у мушкарца, праћена од своја два евнуха; угледавши епископа окруженог народом који је ишао и испред њега и за њим, она се умеша у народ са циљем да кога било распита о епископу; и поведе разговор о њему са блаженим Евтропијем. Он јој подробно исприча све о архијереју Божијем Елију, као што се то види из житија блажене Евгеније под двадесет и четвртим децембром; и затим је приведе к епископу, коме блажени Евтропије беше познат због чистоте свога живота и због своје велике начитаности.

Када блажени Евдикије одмараше у манастиру, подигнутом епископом, њему би ноћу у саном виђењу божанско откривење о томе да ће он скоро умрети, и да ће син његов бити епископ, који ће уништити идоле у Врунтисиопољу, у Италији, и просветити ту покрајину светим крштењем. При томе он чу и глас, упућен њему: Евдикије, Евдикије, верни слуго Господњи! од сада ће име твоје бити не Евдикије него Евдиклије, тојест кротки утешитељ; а сину твоме нека буде име не Евтропије него Левкије, што значи: дође на њега Дух Господњи.

Пробудивши се од сна, Евдикије одмах дозва сина свог и исприча му шта му би откривено у виђењу, и рече му: Пази, сине, време одласка мог приближава се, а ти се немој преластити таштинама овога света, јер ми Господ откри о теби, да ћеш се удостојити епископског чина, и да ће Господ преко тебе очистити Врунтисиопољ од идолских поганштина; и твоје име неће више бити Евтропије него Левкије, јер ти Господ тако промени име, као и мени из Евдикија у Евдиклија.

Чувши то, свети Левкије, дотадањи Евтропије, простре се крстолико по земљи и поклони се Богу, узносећи Му овакву благодатну молитву: Благословен си Господе Боже отаца наших, Аврама, Исака и Јакова, јер не превиђаш оне који се надају у Тебе и не одузимаш Своје милосрђе од убогих слугу Твојих, него милујеш мене недостојног. Тога ради, Господе Боже неба и земље, славим Те и величам, јер си Ти Владар - Љубитељ душа људских; нека Ти је слава у бесконачне векове.

Док се свети тако мољаше, чу се с неба глас над црквом који говораше: Левкије, Левкије! светли душом и чисти срцем, ево име твоје написано је на небу и спомен твој неће се изгладити из књиге живота. - Овај глас чу и свети епископ Елије, и неки од братије који ту ноћ провођаху без сна на молитви. Али нико не могаше разумети, коме беше упућен тај глас.

А када свану, дођоше к епископу братија из Ермијева манастира и рекоше: Знај, Владико оче, да смо ми више од седам година без игумана, и сваки од нас живи како хоће. Ми много пута молисмо чесног Евтропија да нам буде старешина, јер је од детињства порастао у нашем манастиру, и светошћу живота превазилази све нас, и нико се не може упоредити с њим у трудовима послушања, и он је стално у посту и молитви, у читању и писању књига; једном речју, ми га видимо где се подвизава у свима добрим делима. Стога ми и желимо да га имамо себи за оца, да бисмо ишли стопама његовим, али он не пристаје и пренебрегава нашу молбу. Зато те молимо, Владико, постави нам га за игумана, макар он и не хтео. - Свети епископ им на то одговори: И ја сам размишљао о томе, о чему ми ви сада говорите; него причекајте мало, ја ћу покушати да га убедим да се покори нашој вољи.

Рекавши то, епископ оде у цркву, пошто беше наступило време за свету Литургију. Епископ нареди архиђакону да стане на амвон и пита народ: Ко се од вас присутних зове Левкије? - Но на овај архиђаконов позив нико се не одазва из народа, јер не беше ниједног човека који се тако звао. А када архиђакон понови питање други пут и трећи пут, тада свети Левкије, видећи да међу присутнима у цркви нема никога, сем њега, који се тако зове, одазва се, рекавши: Ја сам грешни Левкије.

Погледавши у њега, сви се зачудише, и у недоумици рекоше: Ти си Евтропије, син Евдикијев? Он им одговори: Упитајте мога оца, он ће вам боље него ја испричати о имену мом. - Тада изведоше на средину блаженог Евдиклија, чесног старца од деведесет и седам година, и питаху га: Какво је у ствари име твоме сину? - Он онда, видећи да је воља Господња да се открије тајна о њему и о сину његовом, исприча подробно цело виђење своје, и то како глас Божји два пута, и у сну и на јави, назва сина његовог Левкијем. Тада сви који слушаху ово, с радошћу благодараху Бога и, прилазећи к светом Левкију, поздрављаху га с великим поштовањем. Одмах затим епископ га стаде саветовати да прими свештенички чин и игуманство. Но он одбијаше, а народ викаше говорећи: Левкије је достојан да буде не само презвитер и ава него и епископ! - Тада свети Левкије би, и против своје воље, хиротонисан за свештеника и постављен за аву, игумана. И сви светло отпразноваше празник Успенија Пречисте Богородице у Њеној цркви.

Примивши управу над манастиром, свети Левкије се стаде још више подвизавати у богоугађању, и твораше чудеса благодаћу Божјом која у њему живљаше. Једном доведоше к њему бесомучног Етиопљанина, који већ беше оглашен за свето крштење. Видећи његове муке, свети Левкије рече бесу: Престани, душе ђавољи, мучити човека. - Уздрхтавши, бес стаде с кукњавом запомагати: Ако из њега изађем, куда ћу отићи онда? јер бољег дома од овог немам.- Свети Левкије му рече: Нечисти душе, изађи из створења Божјег и не усуђуј се више да улазиш у њега! изађи понижен и постиђен, и остави слободна онога кога си до сада, човекомршче, мучио, свезавши га веригама твоје тамне силе. Уђи пак у оне људе који не верују у Господа нашег Исуса Христа и не клањају се животворном Крсту Његовом.

Тада ђаво, крикнувши страховито и оборивши човека на земљу, изађе на његова уста у виду црне птице. А излазећи запомагаше: Шта ја имам с тобом, слуго Божји Левкије? Зашто ме изгониш из мога обиталишта, које изабрах себи? Ја нисам хтео ући у човека са лицем белим и лепим, него уђох у црног Етиопљанина, непријатног изгледа, надајући се да ме нико неће прогнати из таквог обиталишта.

Прогнавши ђавола крсним знамењем, свети Левкије подиже човека са земље здрава, и удостоји га потом светог крштења. А ђаво, отишавши у Египат, преобрази се у страшно велику змију, уђе у један град, и јавно ходећи по улицама са необичном јарошћу умртвљиваше све што сретне: незнабошце и Јевреје, - људе, жене и децу, па чак и њихову стоку. Свети пак Левкије, провидевши Духом ту човекоубилачку злобу ђаволову, пође хитно у Египат. А ђаво, осетивши да се светитељ приближава граду, оде и баци се у море, оставивши за собом многе лешеве по улицама градским. Ушавши у град, свети Левкије виде мноштво људи који кукаху и оплакиваху своје мртваце, и питаше их, због чега тако плачу. Они му онда испричаше како се изненада појави у граду змија, која многе умори, и како се малочас, пред његов долазак, баци у море и потону.

Тада свети Левкије нареди да донесу воду; освети је, и покропи њоме мртваце. Затим рече мртвацима: У име Господа Саваота устаните! јер вас не држе узе смрти, него сте повређени ђавољим отровом. Ипак ви нисте у стању да се сами избавите од дејства силе змијине, која је јача од вас због вашег безбожја и слепила духовног, него устаните силом Бога мог и дајте славу Ономе који вас је створио.

Говорећи то, свети Левкије додириваше њихове лешеве жезлом који је држао у руци. И одмах сви као од сна усташе и, хватајући се светитељевих ногу, говораху: Ко је Бог коме се треба клањати, сем Отац, Син и Свети Дух, кога ти, свети оче Левкије, слуго Божји, проповедаш? - И сви васкрснути повероваше у Христа. Поред њих тог истог дана примише веру Христову још три хиљаде људи, и крстише се са својим женама и децом, славећи Господа нашег Исуса Христа због чудеса која учини преко светог Левкија.

Након неколико година поверова у Христа са свим домом својим епарх александријски Филип, побуђен на то примером своје свете кћери Евгеније. А после извесног времена он остави свој положај епарха и постаде хришћански епископ. А када он мученички пострада, на његово место би једногласно изабран свети Левкије. После Филипа у Александрији беше епарх најпре Терентије, а затим Сатурнин. Непријатељ хришћанства, Сатурнин смишљаше са својим идолопоклоницима како да у Александрији дигне гоњење на хришћане и да претходно убије епископа хришћанског светог Левкија, јер Сатурнин беше видео како епископ Левкије обраћа многе из многобоштва у хришћанство. И стаде епарх тражити згодно време да своју злу замисао спроведе у дело. Дознавши за ту злу намеру епархову, хришћани из Александрије почеше се договарати између себе да убију епарха. Тада свети Левкије, сазвавши к себи све хришћане, стаде их саветовати да се не усуде правити такав метеж, и исприча им о виђењу које му би од Бога, говорећи: Знајте, возљубљени, да Господ мој благоизволе јавити ми се у виђењу, и нареди да вам поставим другог епископа, а да ја идем на запад у Врунтисиопољ, јер је томе граду нужно хришћанско просвећење.

Чувши то, хришћани стадоше плакати и, припадајући к ногама светитељу, говораху: Оче свети! не остављај нас сироте; не одвајај се од људи које си стекао Богу; остани с нама до своје смрти! - Свети Левкије им одговори: Сви ви знате, да још у младости мојој Господ благоволи открити о мени оцу мом Евдиклију, како ја недостојни имам примити овај архијерејски чин и ићи у идолопоклонички град, међу народ који не зна Бога. У вољи је Господу нашем, да преко мене недостојног слуге Свог присаједини те људе к светој Цркви. Због тога ми и нареди сада Господ, да вам поставим другог оца, а да ја идем на одређени ми посао. О епарху пак Сатурнину знајте, да се његова зла замисао односно гоњења хришћана неће остварити, јер се скратише дани живота његова и приближи се погибија његова: по мом одласку одавде, срушиће се његова кућа и он ће са свима укућанима својим погинути у њеним рушевинама.

Рекавши то и утешивши плачући хришћане, он изабра мужа достојна епископства; и тако место њега би постављен други епископ. А он, узевши са собом два своја ђакона, Јевсевија и Дионисија, и пет ученика, крену из града на пристаниште. Сви хришћани, њих пет хиљада на броју, не рачунајући жене и децу, испраћаху свога епископа са плачем и великим ридањем, и говораху: Зашто нас остављаш, оче, не сажаљевајући чеда своја? - Окренувши се и видевши их где плачу, свети Левкије се сам узруја духом и заплака, па подигавши руке к небу рече: Господе Боже мој Исусе Христе, ако је Твоја воља, не допусти да се одвојим од ових људи твојих, међу које си ме поставио на службу Твоју. - Чим он заврши ову молитву, с неба одјекну глас који чуше сви: Левкије! не пренебрегни наредбу Господњу, него седни на лађу и путуј с миром куда ти је наређено. - Тада свети Левкије рече свима који га праћаху: Ето, браћо, ви чусте вољу Господњу. Знајте, дакле, да не одлазим од вас по својој жељи. - И опростивши се са свима, он уђе у лађу и крену на пут. У Александрији пак, по пророчанству светитељевом, изненада се сруши епархова палата и поби све што беху унутра с њим.

После петнаестодневне пловидбе свети Левкије стиже у Адријанопољ, не онај Тракијски, него у старом Епиру. Ту се свети Левкије мало задржа и прими са собом два презвитера, Леона и Савина. Нашавши другу лађу, он се укрца у њу и доплови у Гидрунт. Ту преседе у далматинску лађу, којом стиже у Врунтисиопољску област. Искрцавши се из лађе, свети Левкије се са својим клиром упути ка граду. На путу их срете трибун Армалеон са својим војницима. Једнога од војника упита свети Левкије: Ко је управник овога града? - Зар ви нисте чули, одговори војник, за великог господина Антиоха, кнеза ове области? - А које је вере тај господин Антиох? упути ново питање свети Левкије.

Чувши такво питање, трибун и војници се насмејаше, и рекоше: Зар има која друга вера и који други бог, сем сунца и месеца који обасјавају васељену? Не чују ли уши свих, када гласови њихови загрме на облацима? Шта је брже од муње, која излази из сунца? Шта је светлије од месеца, који својим изменама наговештава промене времена? - О бедне незналице! са уздахом рече на то свети Левкије. До вас још није стигло божанско просвећење, па не знате да су сунце и месец саздања Божија и повињавају се наредби Господњој, дан и ноћ обављајући своје течење. Њих не треба називати боговима, у њима се не налази ни душа ни Божанство; они чак не могу стајати на једном месту, него стално теку, излазе и залазе, заодевају се час облаком, час ноћном тамом, те су понекад видљиви а понекад невидљиви. И њихова се светлост толико разликује од Вечне Светлости - Бога кога ми поштујемо, као што се створење разликује од Творца. Јер Бог наш је створио сунце и месец, небо и земљу и све што је на њима; Он је истинита Светлост, која просвећује све који верују у Њега. Он Светлост сатвори сијање сунца и месеца, и нареди им да служе људима који живе у поднебесју: сунце да обасјава дан, а месец да обасјава ноћ. И када бисте ви познали Невидљиву Светлост - Бога нашег, онда се никада не бисте клањали видљивим светилима небеским.

Трибун Армалеон упита: А која је то светлост, о којој ти кажеш да је невидљива за наше очи? - Свети Левкије одговори: То је Христос, Син Божји, који је рођен Дјевом Маријом од Духа Светога. - И исприча му све о Христу Богу: како се родио, како је на земљи живео међу људима, како је добровољно пострадао и умро, и у трећи дан васкрсао, и узнео се на небо, и сео с десне стране Бога Оца, и како ће доћи да суди целоме свету и да свакоме усплати по делима његовим. - Чувши то, сви војници бише тронути и повероваше у истинитост светитељевих речи; и падоше пред светим Левкијем на земљу, говорећи: Молимо те, оче, учини нас учесницима вечног живота. - Он их онда после оглашења крсти. А број крштених беше шездесет и седам људи. Праћен њима и клиром свети Левкије уђе у град. И тако се отпоче Врунтисиопољ просвећивати светлошћу Христовом.

Кнез Антиох, дознавши да је трибун Армалеон поверовао у Христа са својим војницима, дозва га к себи и упита: Је ли истина што чујем о теби Армалеоне, као да си ти са потчињеним ти војницима постао хришћанин? - Трибун ћуташе. Разљутивши се, Антиох упита: Зашто ми не одговориш? - Трибун одговори: Зар мораш да се љутиш на мене што сам хришћанин? - Антиох му рече на то: Ја те без љутње просто питам да ми кажеш, ко те научи хришћанској вери? Ми те сви знамо као врло учена у нашим књигама, и до сада си одбацивао хришћанско учење. А сада се чудимо, на који то начин ти постаде хришћанин. - Армалеон одговори: До сада бејах слеп, лутах по тами и сенци смрти, а сада, просвећен благодаћу Божјом, видим, и боравим у светлости наде на живот вечни. - А какав је то вечни живот о коме ти говориш? упита Антиох. - Ако хоћеш, можеш га познати, одговори трибун.

На то Антиох рече: Ако нам стварно покажеш вечни живот, онда, разуме се, хоћу да видим и разумем. Али, ја не мислим да постоји други живот сем овог овдашњег, нити верујем да постоји друга светлост и други бог сем сунца и месеца. - На то трибун Армалеон рече: Сунце и месец нису богови него саздања Божја, постављена Богом на небу да, обасјавајући васељену, служе разумном створењу, човеку, који живи на земљи, а не да привлаче кога да им се клања и да им служи.

Удиви се Антиох чувши овакве речи од трибуна, па га упита: Ко те научи таквој мудрости? - Армалеон одговори: Овој мудрости ме научи један Александринац, по имену Левкије, који недавно допутова овде.

У то време свети Левкије се налазио ван града на гледалишту, према западној капији Врунтисиопоља. Ту он учаше народ вери Христовој, крштавајући оне који приступају Господу Христу. Кнез Антиох посла по њега, с поштовањем га молећи да дође к њему. А када угледа архијереја Божјег, он му рече: Ако хоћеш да поверујемо у Бога кога ти проповедаш, онда Га умоли да нам да кишу, коју ево већ две године не видимо. Због великог безкишија исуши се земља наша и не може да рађа, те се сав народ налази у оскудици и невољи.

Свети Левкије, сазвавши свој клир и све новокрштене хришћане, направи литију, молећи се ка Христу Богу, и одмах се небо покри облацима, из којих се изли веома обилна киша која напоји сву земљу те покрајине. Тада поверова у Христа сав град са кнезом Антиохом на челу; и крстише се двадесет и седам хиљада људи, и сви слављаху Христа Бога нашег. И подигоше усред града цркву у име и част Пречисте Богородице Приснодјеве Марије; а другу цркву у име светог Јована Крститеља саградише на оном месту где народ би крштен. И тако се сав Врунтисиопољ просвети светлошћу свете вере.

Учећи и утврђујући у вери новопросвећене, свети Левкије се разболе на смрт, и путем откровења би обавештен од Бога о својој кончини. Позвавши к себи кнеза Антиоха, он му завешта да тело његово погребе на оном месту где се искрцао с лађе на њихову земљу. Затим, подигавши руке, он сатвори молитву за сву паству своју, даде свима последњи благослов и опроштајни поздрав, па се престави ка Господу, оплакан силно од целога града. Узевши чесно тело светитељево, кнез Антиох га свечано пренесе на место, где свети, дошавши из Александрије, беше изашао из лађе на земљу. И подигавши тамо цркву у име светог Левкија, Антиох положи у њој свете мошти великог угодника Божијег Левкија. И од гроба његова биваху многа чудеса у славу Оца и Сина и Светога Духа, Бога у Тројици слављеног, коме од целокупне твари хвала, благодарност и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal