Животе Светих који су, уз помоћ Божију, јуначки ратовали против телесних жеља, описивати сада и сећања на њих учинити незаборавним за потомство, од двоструке је користи. Прво, сећајући се јуначких подвига Светих, ми верујемо да се и Свети сећају нас пред Богом; друго, описујући подвиге врлинског живота Светих, ми побуђујемо и себе и друге на подражавање тих подвига. Имајући то у виду, и ми ћемо се постарати да укратко опишемо свети живот и подвиге светог Васијана, епископа Лавдијског и исповедника; уз помоћ овог угодника Божјег ми ћемо изложити његове подвиге, помоћу којих се он удостоји постати заједничар Царства небеског.

Овај блажени муж још у детињству свом беше старац, не по броју година него по памети и по добронаравију. Отац његов Сергије, поглавар Сиракуске области, беше по вери незнабожац. Он посла сина свог у Рим да изучи световну философију, да би могао наследити оца на власти и бити искусан управитељ над грађанима. Од природе оштроуман и паметан, он се веома марљиво учаше и показиваше успех у учењу. У то време он сазнаде за име Христово и о животу хришћана, и обузе га неисказана жеља да од јелинске философије пређе хришћанској философији божанској. И стаде размишљати, коме од својих слугу, којима га беше поверио отац његов, да открије тајну свога срца.

А Господ, не желећи да војника Свога дуго држи удаљеног од војниковања које му предстоји, три пута обавештаваше у саном виђењу једног презвитера светог живота, по имену Гордијана, о младићу Васијану и о његовој жељи и намери. Пробудивши се од сна, презвитер стаде обилазити сва училишта по граду Риму, тражећи младића на кога му Господ указа у саном виђењу. Најзад, после дугих трагања, презвитер га, помоћју Божјом, пронађе и упита га, одакле је родом, ко су му родитељи, и због чега живи у Риму. Када Васијан исприча о себи подробно, презвитер се удиви његовим мудрим и речитим одговорима и познаде да је то младић кога он тражи. И загрливши га очински и целивавши, он га одведе своме дому и исприча му о виђењу које му би од Бога о њему. И обојица прославише Бога због тога. Онда Васијан припаде к ногама тог свештеног старца, молећи га свим срцем да га што пре начини хришћанином. Презвитер га најпре стаде поучавати истинама свете вере и објашњавати му тајне хришћанског закона. Слушајући то, јуноша се испуњаваше умилењем и разгореваше љубављу Христовом. Затим га презвитер огласи и научи како се он има држати у време светог крштења. Од тога времена Васијан стаде често долазити код светог презвитера, само са својим најстаријим робом, који му беше у свему веран, и учаше се божанској философији хришћанској из богонадахнутих уста свога духовног учитеља.

Поставши оглашен, Васијан поче водити суров живот: пошћаше се и мољаше се често, и мало се сну предаваше, проводећи ноћно време или у молитви или у читању књига. Од приношене му хране он употребљаваше једну трећину, а две трећине раздаваше ништима.

Пошто прође доста времена, настаде најзад и час крштења Васијанова. Са верним робом својим Васијан оде у презвитеров дом, и тамо би извршено над њим свето крштење. Када Васијан, као што то бива при крштењу, уђе у свету купељ, он угледа младића изванредне лепоте који сијаше као сунце и прислуживаше при крштењу, држећи белу одећу у коју се новокрштени имао обући по изласку из купељи. Блажени Васијан се усуди да га упита: Ко си ти? О откуда си? - Младић одговори: Ја сам давно послан к теби с неба, да ти помажем у остварењу твоје свете намере и да одгоним од тебе све што смета твојој намери. - Рекавши то, младић постаде невидљив, а соба се испуни дивним мирисом који се осећао по сата, тако да сви присутни мишљаху да се налазе не на земљи него на небу.

После светог крштења Васијан стаде водити још строжији живот, умртвљујући своје младићко тело и потчињавајући га духу. А пазитељи и слуге, које поглавар Сергије беше одредио да му чувају сина као зеницу ока, не знајући Васијанову тајну, веома се чуђаху што се Васијан одао тако необичном уздржању, врло мало једе и пије, проводи ноћи без сна, лице му је сувише бледо, тело изнурено пошћењем и бдењем. Видећи све то, они се са бригом питаху међу собом: Због чега господин наш тако изнурава себе? - А најстарији роб, најоданији светом Васијану, који је знао његову тајну, говораше им: Не чудите се томе, јер изучавање философије захтева такве прегаоце, који су одбацили све сласти и задовољавају се само оним што је неопходно за одржавање живота. Стога знајте, да је наш господин, желећи да изучи највишу философију, и наложио на себе такво уздржање и бдење.

Али слуге не беху задовољни тим одговором. При томе се они присећаху, да је Васијан, још као дете, прстом правио на песку знак крста или сламчице слагао у облику крста, због чега се његова дадиља често љутила на њега. И слуге, из дана у дан испитујући и мотрећи куда то господин њихов Васијан одлази, почеше најзад увиђати да је њихов господин примио хришћанску веру и живот. То их много узнемири, јер су се бојали гнева Васијановог оца, Сергија. И они се коначно уверише да је Васијан хришћанин из следећег случаја.

Једнога дана блажени младић, после свеноћног бдења и подвига, изнурен чврсто заспа. У време сна он устима изговараше речи молитве, призивајући Бога, Једног у Тројици, и молећи Га да га упути на пут ка слави, обећаној свима који Га љубе. И чу се глас одозго који говораше: Радуј се и весели се, верни војниче Христов Васијане, јер је молитва твоја примљена Богом и теби спремљено изванредно место на небу.

Чувши ово, слуге које беху код њега, коначно се уверише да је Васијан хришћанин. Зато они стадоше, један за другим, тајно бежати из Рима у Сиракузу к старом господину свом, поглавару Сергију, и саопштаваху му непријатну вест, да је његов син Васијан примио хришћанску веру. Будући идолопоклоником, Сергије се веома ожалости, и стаде размишљати како да сина свог одврати од хришћанства: да ли ласкама или претњама. Тако, постепено све слуге одбегоше тајно од Васијана из Рима; код њега остаде само један, најстарији верни слуга његов, који такође верова у Христа. И намераваше отац Васијанов да пошаље друге слуге, да узму Васијана из Рима и доведу га к њему.

У то време догоди се да свети Васијан у Риму једне ноћи у прве петлове уђе у цркву светог евангелиста Јована Богослова. Ту, молећи се по обичају, он угледа чесног мужа, украшеног седином, који му рече: Знај, верни исповедничке Господњи, да је потребно да са верним слугом својим идеш одавде у град Равену, јер отац твој, који те родио телом, смера да омете спасење твоје; бежи одавде, да те он, и против твоје воље, не би скренуо с пута. Због тога милосрдни Бог, не остављајући слуге Своје, посла мене, апостола Свог, да те обавестим о томе, да те изасланици твога оца, нашавши те овде, не би спречили да побегнеш одавде.

Рекавши то, свети Јован Богослов отиде од Васијана. А блажени Васијан, веома обрадован јављењем светог апостола, сатвори многа метанија, молећи се Богу да га не остави. После молитве Васијан обавести свога слугу о ономе што виде и чу. И сутрадан они све своје ствари раздадоше невољнима; па узевши благослов од духовног оца свог Гордијана, они напустише Рим и кренуше у Равену. После путовања од неколико дана, свети Васијан угледа срну са два срнчета где силно бежи гоњена ловцима. И како већ беше заморена и изнемогла, а ловци се приближаваху, свети Васијан се сажали на њу и на пород њен, па јој довикну: У име Господа нашег Исуса Христа, наређујем ти, дођи к мени без страха! - Срна, као разумевши речи, одмах стаде, и без бојазни приђе к светитељу са срнчићима. Он је стаде гладити руком, као да су стари познаници, а она му лизаше ноге. Када пак ловци, који су гонили срну, дотрчаше, и угледаше где срна кротко стоји пред путником и он је глади, зачудише се веома, не схватајући како се дивља срна одједном промени у кротку. Притом један од ловаца, рђав и суров човек, рече својој дружини: Будале! што оклевамо и не узимамо свој лов?

Рекавши то, он стаде отимати срну из светитељевих руку. А свети Васијан му рече: Не ја, него Вишњи Бог ти наређује да никакво зло не учиниш овој дивљој животињи и њеним младунчићима. - Но ловац љутито и дрско одгурну руком Божјег угодника; и тог часа га због тако дрског поступка спопаде демон и стаде силно мучити. У мукама, ловац паде на земљу, вичући страшно, и пену бацајући, и кочећи се, и постаде као мртав. Остали ловци се препадоше и дрхтаху од страха, па припавши к ногама светитељу, стадоше га са сузама молити за опроштај, бојећи се да и њих не постигне слична казна. Он им нареди да се уклоне са тог места, па се сам крстолико распростре на земљи за молитву, и уперивши сав ум к Богу, стаде се молити говорећи: Боже, чудесни Творче свега, Боже милосрдни, Спаситељу палог рода људског, Ти се радујеш не пропасти мртвих него спасењу живих, - опрости овом јаднику што лежи, јер Ти у незнању сагреши и разгневи Твоју благост.

Пошто се таквим и многим другим дирљивим речима помоли Богу, светитељ устаде са молитве, приђе човеку лежећем на земљи, и ухвативши га за десну руку, рече демону што беше у њему: Ђаволе, Онај који те је с небеске висине стровалио у понор, Тај ти наређује да брзо напустиш лик Божји - овог човека, и да отидеш у припремљени ти тартар, где ћеш се мучити вавек.

Још светитељ не беше изговорио ове речи, враг рода људског већ изиђе из човека, кога до малочас тако љуто мучаше, да је овај био на самрти. А када ловац поче долазити к себи, ништа не виђаше очима и непомичан лежаше на земљи. Светитељ се онда понова помоли Богу, па осени крсним знаком очи ловцу, које се одмах отворише, и он стаде видети. Затим га свети Васијан целог огради крсним знаком и нареди му да устане. И устаде човек здрав, као да ништа није претрпео.

Остали ловци, који су подалеко стајали и са трепетом посматрали све то, приступише к светитељу и поклонише му се. А клањаше му се и исцељени човек, молећи опроштај и свесрдно благодарећи за исцељење. Затим се разиђоше сваки на своју страну: ловци одоше својим кућама, срна са срнчићима би пуштена у слободу, а сам свети Васијан са својим робом настави свој предузети пут.

Када стигоше у град Равену, Васијан се јави епископу тога града Урсу, који му беше рођак. Видевши свога рођака Васијана, епископ се веома обрадова, нарочито када сазнаде да у Христа верује и да је из љубави према Христу презрео све и дао се у странствовање. По Васијановој жељи епископ му додели за боравак особито спокојно место изван града, при цркви светог свештеномученика Аполинарија, првог епископа града Равене, рукоположеног светим врховним апостолом Петром и пострадалог за Христа у време цара Веспазијана. При тој цркви нађе се врло угодно место за светог Васијана: живећи у самоћи, он служаше Богу у посту и молитви, одрекавши се света и свега у свету. А Господ ускоро прослави слугу Свога: дарова му чудесну благодат, да молитвом исцељује болести телесне и да богонадахнутим поукама лечи недуге душевне. Зато га сви поштоваху, љубљаху и слављаху.

У то време дође од цара Валентијана наређење управнику града Равене и свима грађанима: да предаду на смрт судију градског Витимнија. А то стога што Витимнија беху оклеветали пред царем, као да је учинио неке страшне злочине. Витимнија би окован и доведен на губилиште, где му се имала одсећи глава. На губилишту Витимније се сети светог Васијана, и рече у себи: Слуго Божји Васијане, благодаћу даном ти од Бога, буди ми сада помоћник! - На губилишту пак беше сам управник града и мноштво народа, желећи да виде Витимнијев крај. И када Витимније приклони главу на посечење, и џелат подиже обострано оштри мач да снажно удари њиме по врату Витимнија, одједном се мач истрже из његових руку и паде далеко. Но џелат понова дохвати мач и, држећи га обема рукама, још јаче него први пут замахну њиме да Витимнију одруби главу, но и овога пута мач му се отрже из руку и паде још даље. Бесан од гнева, џелат опет дохвати мач, али се и по трећи пут догоди исто. Сви беху запрепашћени овим чудом. Управник града, држећи да џелат штеди осуђеника што је примио неку награду од њега, удаљи овог џелата и нареди другоме џелату да одсече главу Витимнију. Али се и другоме џелату догоди то исто: три пута му је нека невидљива сила истрзала мач из руку, и одбацивала далеко.

Тада управник града, и веома зачуђен и веома уплашен, нареди да осуђеника одведу са губилишта, утолико пре што је и народ захтевао да Витимније буде пуштен, пошто га сила Божија штити од смрти. Витимнија метнуше у тамницу, и хитно послаше извештај цару да осуђеника нису могли два џелата да посеку. На овај извештај одмах стиже од цара милостиво помиловање: ослободити Витимнија од смртне казне и опростити му кривицу.

Витимније пак не скриваше него свима казиваше о своме заступнику пред Богом - светом Васијану, кога у својој молитви беше призвао себи у помоћ. Пуштен из тамнице, Витимније журно оде к светитељу и, целивајући му ноге, узношаше му благодарност. Но свети угодник Божји наложи му да само Богу благодари који га је избавио од смрти. Од тога времена сви житељи града стадоше још више поштовати светитеља, и имаху га као анђела Божјег и прибегаваху к њему за помоћ. А клир и угледни грађани договорише се и заједно молише епископа да приволи светог Васијана да прими свештенички чнн, пошто ће богопријатна молитва светитељева, узношена њиме при вршењу Бескрвне Жртве, бити силнија пред Богом. И тако угодник Божји, ма да он није желео, би хиротонисан у свештенички чин, у коме проведе много година.

Потом сконча у Господу верни слуга светог Васијана, који беше дошао с њим из Рима. И свети Васијан стаде приносити Бескрвну Жртву за њега. И у седми дан по његовом престављењу, када светитељ служаше свету Литургију и усрдно се мољаше за упокојење душе покојникове, он чу глас с неба који га извештаваше да је душа покојникова добила милост од Бога и да је прибројана к лику Светих. Ово обавештење свети Васијан достави и Витимнију, који беше у цркви на Литургији, и обојица се радоваху духом због спасења душе преминулога.

Око тог времена град Лавдија, у Лигурији, лиши се свога епископа, јер се он престави ка Господу. Житељи тога града наложише на себе тродневни пост са молитвом, да им Бог пошаље достојног човека, који би, примивши архијерејски престо, мудро управљао Црквом Христовом. Док се они сви тако пошћаху и мољаху ради тога, једноме од презвитера саборне цркве, по имену Клименту, човеку врлинском и чесном, када после црквепог труда заспа, јави се у сну светлоносан муж и рече: Знајте да вам је од Бога припремљен за епископа презвитер Васијан, који живи у граду Равени и украшен је даровима Божјим.

Пробудивши се од сна, Климент одмах призва најчесније људе из црквеног клира и од мирјана, и обавести их о ономе што му Господ каза у виђењу. Тада они изабраше угледне људе и послаше их у Равену са молбом к светом Васијану, да дође к њима у Равену и прими архијерејски престо. Светом пак Васијану, пре но што дођоше посланици из Равене, Бог откри у ноћном виђењу о њиховом доласку и нареди му да не одбија него да иде с њима.

Сутрадан изјутра дођоше к светом Васијану посланици из Лавдије и предложише му што им беше наређено. Он им на то одговори ово: Бог саздаде човека бесмртним, да би се свагда повињавао вољи и наредбама свога Творца. Али човек, преступивши заповест Божју у рају, припреми смрт себи и својим потомцима. Стога човек не треба да се противи вољи Бога свог нити да нарушава заповести Његове, него да се свим срцем стара да твори оно што Бог хоће и наређује. Зато и ја, ма да не желим почасти, ипак ради потреба моје једноверне браће, по Божјем наређењу, не одбијам примити јарам и бреме који се стављају на мене.

Рекавши то, свети Васијан предложи путницима да се одморе после путнога напора. Али они, силно обрадовани пристанком преподобнога, не хтедоше да се одмарају, јер жуђаху да што пре однесу у свој град нађено драгоцено благо. Зато навалише молбама на светога, да одмах пође с њима заједно. И већ предвече истога дана посланици кренуше са светим на пут. Када се приближише граду Лавдији, сав народ са радошћу и весељем изиђе у сусрет своме богодарованом пастиру. Међу народом се налажаше један човек који је дуго времена био узет, а ни говорити није могао, пошто му се и језик беше одузео. Са народом који се тискао да приђе к светитељу и целива му свету десницу, с великом муком се довуче и овај узети. И чим целива свету десницу угоднику Божјем, тог часа постаде здрав целим телом; и језик му се одреши, и он стаде прослављати величину Божју. И сав народ удвостручи своју радост, видећи каквог им је светог пастира и чудотворца даровао Бог.

За посвећење светог Васијана у архијерејски чин допутова у Лавдију свети епископ Амвросије из Медиолана и гореспоменути сродник светог Васијана Урс из Равене. И Богом изабрани муж Васијан би посвећен за епископа првог јануара, што би на велику радост и славље целоме граду.

Поставши епископ свети Васијан стаде управљати својом паством учећи их речју и делом и служећи им за углед својим врлинским животом. А према светом Амвросију он стече велику љубав у Духу Светом; исто тако и свети Амвросије гајаше према њему духовну љубав; и они се често дописиваху.

После извесног времена светитељ Христов Васијан подиже у источном предграђу града изванредну цркву у име светих Апостола, и на њено освећење позва светог Амвросија медиоланског и Филикса команског (Урс равенски се у то време беше већ упокојио у Господу). И када ова три архијереја заједно освећиваху цркву, међу народом који беше дошао на освећење налажаше се и једна бесомучна девојка. И на њена уста ђаво стаде говорити громко: Зашто, о људи Божји, неправедно устадосте на мене? Зашто се вас тројица наоружасте неподношљивим оружјем против мене једнога? Зар вам је мало што нам одузесте силу да науђујемо ма коме од вас, него нас изгоните и из оних над којима смо добили власт? Ако ме изгоните одавде, онда ћу ја узети са собом два или више бесова, па ћу прећи на друго место куда ви не можете доћи.

Јерарси Христови, чувши овај ђаволов вапај, преклонише колена пред Господом и стадоше се усрдно молити. И када се усрдно мољаху Богу, ђаво, не подносећи молитвену силу њихову, врже девојку на земљу и са страшним јауком побеже из ње. Светитељи јој онда приђоше и, подигавши је са земље здраву, предадоше је њеним родитељима, наређујући им да свагда узносе благодарност Богу за ослобођење своје кћери од демонског насиља.

По освећењу цркве би постављена у славу Божију трапеза, за којом светитељи разговараху међу собом о ономе што је корисно за Цркву Божију. После трапезе и пријатељских разговора, дошавши архијереји кренуше сваки у своје место, и свети Васијан са чешћу испрати и једног и другог.

Једном, у време жетве, неки дечко сабираше снопове међу жетеоцима; змија га уједе, и он умре. Родитељи, кукајуђи неутешно за њим, однеше га ради опела у новоподигнуту блаженим Васијаном цркву у част светих Апостола, где се у то време случајно налазио и сам архијереј Божји, свети Васијан. Он је често долазио у ту цркву и служио у њој. За време опела, кукњава родитеља за сином заглушиваше гласове певача. Сажаљевајући родитеље, архијереј Божји нареди свима да изађу из цркве. А кад остаде сам у цркви, он се баци на земљу пред Богом, са сузама Га молећи да нареди души дечаковој да се врати у тело. Док се свети усрдно мољаше о томе, тело умрлог дечака стаде се по мало, а затим све више и више мицати, пошто се душа његова поврати у њега. Уставши са молитве, светитељ узе дечака за руку и нареди му да устане. Дечко, као пробудивши се од сна, отвори очи и стаде дозивати мајку, и устаде. Родитељи и народ, који беху ван цркве, чувши глас дечаков, одмах од радости појурише, отворише врата и унутра уђоше. И кад угледаше дечака васкрслог из мртвих, сви се силно удивише и запрепастише и, припадајући к светитељу, с радошћу му целиваху руке и одећу. Светитељ онда узнесе благодарност свемогућем Богу и изговори народу поуку, па их све отпусти с миром.

После неколико година смртно се разболе светитељ Христов Амвросије, епископ медиолански. Сазнавши за његову болест, архијереј Божји Васијан хитно отпутова за Медиолан да посети болесника, свог возљубљеног у Духу Светом оца и пријатеља. Тамо, видевши светог Амвросија на болесничком одру, он остаде крај њега, и не одмицаше се од њега, служећи му, молећи се заједно са њим, и тешећи га Христовом надом. И би светом Амвросију овакво виђење: виде он Господа нашег Исуса Христа како иде к њему светла лица и мило се смешећи. - То виђење свети Амвросије исприча светом Васијану, који се налажаше крај њега. А свети Васијан, познавши по томе да се светом Амвросију приближио час смрти, стаде плакати и уједно радовати се. Радоваше се, јер свети муж одлази Христу који га позива; а плакаше, јер се лишава милог пријатеља свог у овом привременом животу; притом он имађаше сигурну у Христу наду, да ће се опет видети с њим у будућем животу и заједно бити у лику јерараха.

Када се свети Амвросије престави, плака за њим свети Васијан и цео град Медиолан, и чесно погребоше свето тело његово. После тога свети Васијан се врати у свој град: и чињаше помене, и Бескрвне Жртве приношаше за светог Амвросија, иако је добро знао да је душа његова настањена са светима. Јер и за свете приносити молитве и Бескрвне Жртве није без користи. Јер молитва за светог, ако нема шта да помогне њему, враћа се у недра ономе који се моли, као што и Давид каже: Молитва моја вратиће се у недра моја (Пс. 34, 13).

Пошто прође доста времена, свети Васијан понова оде у Медиолан због неких црквених послова. Улазећи у град, он угледа на тргу вагаџију који је мерио разну робу. Тај вагаџија беше неправедан, јер многе вешто обмањиваше, и тиме непоштено зарађиваше. Светитељ угледа на ваги беса, у облику малог црнца, како седи и претеже једну страну, што је неправедни вагаџија непоштено искоришћавао. Светитељ упита оне што беху са њим, да ли виде нешто необично. Они му одговорише да ништа необично не виде. Тада се светитељ помоли Богу, да се и осталима ради веродостојног сведочанства отворе очи, да би и они видели то што види он. И стварно се отворише духовне очи презвитеру Клименту и ђакону Елвонију, те и они видеше оно што види архијереј Божји: малога црнца (= мало ђаволче) где седи на ваги и извршује вагаџијина наређења. И они казаше светитељу шта виде и потврдише речи Давида који говори: Лажљиви су синови људски крај мерила (Пс. 61, 10).

Светитељ онда позва вагаџију и упита га: Помоћу какве неправедне мере ти повећаваш тежину те обмањујеш купце? - Вагаџија одговори да никакву неправду не чини при мерењу, и закле се да му је вага тачна. Тада му светитељ показа на ваги пакленог црнца и рече му: Овај бес ће овога часа ући у тебе, срушити тело твоје и извадити из тебе душу твоју у страшним мукама. - Неправедни вагаџија се препаде и задрхта, па припаде к ногама светитељу обећавајући да ће престати са неправдом. Светитељ га поучи из Светога Писма и нареди му да разда ништима све што је неправедно стекао. И помоливши се отера беса са оне ваге, па продужи својим путем.

По повратку из Медиолана у свој град, угодник Божји Васијан бављаше се својим уобичајеним богоугодним делима и старањем о пастви. Поживе као архијереј тридесет и пет година, и у деведесетој години свога живота он, око 409. године, пређе ка Господу, коме је верно и истински послужио. Верне овце чесно погребоше свога пастира у њиме подигнутој цркви светих Апостола, и много суза пролише што се лишише такога оца.

Као што за живота беше чудотворац, тако свети Васијан и по кончини својој чудотвораше: јер од гроба његовог чудесно се даваху исцељења болнима - светим молитвама његовим а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом, част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal