За царовања Диоклецијанова, када обласни управитељ Валеријан гоњаше хришћане, у Сицилији живљаше дванаестогодишњи дечак, по имену Вит, син високородног и богатог грађанина Гиласа. Гилас беше незнабожац; а његов син, блажени Вит, у детињству свом просвећен с неба чудесном благодаћу Светога Духа, познаде јединог истинитог Бога који је створио небо и земљу. Верујући у Њега, он Му се, обучен у кострет, непрестано мољаше дању и ноћу. И удостоји се чути божанствени глас који му рече с неба: Услишена је молитва твоја! Ја ћу показати на теби милост Своју.

После овога гласа, дечку би дарована од Бога чудотворна сила. И он исцељиваше недуге људске, учаше неверне познању истинитог Бога, упућиваше многе на прави пут. Јер свемогући Бог узажеле да устима и делима овога дечка начини себи хвалу, на посрамљење идолопоклоничке заблуде. И Господ дарова Виту надприродни разум и дар чудотворства, да би блажени Вит још у дечјим годинама био муж силан у речи и делу, како би се тиме прославио Бог, диван у светима Својим.

Када обласни управитељ Валеријан сазнаде за овог светог дечака, који беше на језику толиких људи, он позва к себи Витовог оца и упита га: Шта то чујем, твој се син клања ономе Богу, кога хришћани почитују? Ако дакле хоћеш да га имаш здрава и читава, ти се онда постарај да га одвратиш од тог безумља.

Вративши се кући, Гилас стаде саветовати сина да не оставља древне јелинске службе које се врше боговима њиховим. А блажени дечко Вит одговори оцу: Ја не знам другог Бога осим Јединог, од увек постојећег, којега се Дух ношаше над водама и одвоји светлост од таме. Ја служим томе Богу који сатвори небо и земљу; Он јесте свети Господ Исус Христос, Цар анђела. Њега ја исповедам, и исповедаћу Га у све дане живота свога.

На овакве речи сина свог отац се веома разгневи и нареди да га прутем бију; при томе му отац говораше: Ко те научи да тако говориш? Не знаш ли да ћеш погинути, ако за то дозна кнез. - А дечко, бијен, одговараше: Христос ме научи, коме сам ја слуга, а гнева се кнежевог не бојим.

Тада Гилас дозва Витовог васпитача, који се звао Модест, и рече му. Пази да овај дечко никада не спомиње Христа у речима својим. - Али свети Вит не хајаше за очеву забрану и стално ношаше име Христово и у срцу свом и у устима својим, и Господ Христос га утеши јављењем анђела. Јер њему се у виђењу јави анђео Господњи, и рече му: Не бој се, него буди храбар ради имена Исуса Христа. А ја сам ти дат као хранитељ, да те чувам до саме смрти твоје. Знај насигурно за ову милост Господњу: што год заиштеш од Господа, даће ти се.

Обрадован и укрепљен овим виђењем анђела, свети дечак Вит стаде још са већом ревношћу исповедати и прослављати име Господње. А отац његов веома туговаше због тога, јер му беше јединац, и стараше се да га ласкавим речима придобије за служење демонима. Свети Вит му на то рече: Оче, којим боговима ти ми налажеш да служим? Отац му одговори: Зар не знаш, сине мој, наше богове: Зевса, Херкула, Јунону, Минерву, Весту, Аполона и остале, којима се клањају цареви и кнезови? Свети дечак одговори оцу: Те које називаш боговима- идоли су бездушни, рукама људским направљени; они уста имају, али су неми; очи имају, али су слепи; руке и ноге имају, али су непокретни. Ја пак знам да постоји један живи и свемогући Бог, кроз кога ми живимо и крећемо се (Д. А. 17, 28), Творац и Промислитељ целокупне твари, Отац и Син и Свети Дух; исповедам једног Искупитеља и Спаситеља рода људског, Сина Божјег, који због грехова наших би мучен, чијом крвљу ми добисмо спасење.

Отац му на то са сузама рече: Преслатко чедо моје, послушај користан и здрав савет родитеља твог и одустани од те безумне вере, по којој ти узалуд поштујеш некаквог мртвог човека; одустани, да те кнез у гневу своме не би погубио, и тиме увећао патње срца мог. - Блажени Вит одговори: О, када би и ти, оче, познао ко је и какав је Онај кога ти са потцењивањем називаш мртвим човеком! О, када би се и ти, оче, заједно са мном поклонио Њему! Јер Он и јесте Христос, Син Бога живога, Јагње Божије које узима на себе грехе света. - Гилас на то рече: Ја знам да је тај Христос, кога ти називаш Богом, по наредби Пилата у Јудеји био бијен, и на крсну смрт осуђен и распет на крсту од Јевреја и Пилатових слугу. - Свети дечак одговори: Тако је, оче, као што кажеш; али у тој ствари има једна велика и предивна и света тајна. Гилас рече: Истински расуђујући, тачније би било назвати ту ствар казном а не тајном. Блажени одговори: Оче, саслушај ме кротко и познај истину: предавање на смрт и распеће Господа нашег Исуса Христа јесте наше спасење; и знај, да ме од љубави к Њему нико никада никаквим мукама раставити не може. - После ових речи Гилас прекиде разговор, патећи у срцу свом због сина.

Благодаћу Божјом, која живљаше у блаженом дечаку, чињаху се многа чудеса: слепи добијаху вид, болесни се исцељиваху, и демони, изгоњени из људи, исповедаху јавно велику светост младога дечака. А све то не могаше се сакрити од кнеза Валеријана. И он, седећи на судишту, рече пред свима оцу Витову: Благородни Гиласе, сада ми је већ поуздано познато да твој син свим срцем поштује тако званог Христа, распетог у Јудеји, и Њему се клања, а богове отачке ниподаштава. Зато он мора предстати нама на суд; доведи га овамо.

Када свети дечак би приведен овом нечестивом суду, кнез га упита: Зашто ти не приносиш жртве нашим бесмртним боговима? Зар не знаш за царске наредбе: разним мукама уморити свакога који поштује Распетога? - Блажени дечак, пун Духа Светога, нимало се не уплаши кнеза, него се прекрсти и одговори: Ја нећу да се клањам демонима, нити да поштујем камене и дрвене идоле, јер имам живога Бога коме служи душа моја.

Тада Гилас, отац светога дечака, са великим плачем завапи к рођацима и познаницима својим, говорећи: Ридајте самном, пријатељи моји, молим вас, јер син мој јединац пропада! - А свети Вит громко узвикну насупрот оцу свом: Не пропадам ја, него се удостојавам да будем прибројан к лику праведних угодника Божјих! - Тада Валеријан рече светоме: До сада сам се уздржавао због твог високородног порекла и због свог пријатељства према оцу твом, те нисам примењивао на тебе царска наређења, издата противу законопреступника; али сада, пошто се уверих да си врло упоран у своме противљењу, ја ћу почети да те по закону мучим, не би ли се ти, поучен мукама, оставио свога упорства.

Рекавши то, кнез нареди да блаженог дечка бију гвозденим штаповима. Пошто дуго би бијен, мучитељ му рече: Послушај ме сада и принеси жртву боговима. Мученик одговори: Једном ти већ рекох, кнеже, ја се клањам Христу, Сину Божјем.

Разбесневши се од гнева, кнез нареди да дечака мученика бију железним веригама. И када се слуге спремише да то ураде, тог часа им се руке осушише; исто тако и кнежева рука, којом он при издавању наређења слугама показиваше, изненада оболе и постаде сува. И јаучући од бола, кнез завапи: Тешко мени! изгубих руку и сада љуто патим. - А оцу светога Вита рече: Ти имаш не сина него врачара. - На то му свети Вит громко довикну: Нисам ја врачар, него слуга Господа мог Исуса Христа свемоћног, који за време Свог боравка на земљи с људима, мртве васкрсаваше, по води као по суву иђаше, узбуркано море утишаваше, и разноврсне неизлечиве болести међу људима исцељиваше; и сада то исто Он чини Својом свемоћном силом. Његов сам ја слуга, и старам се да заповести Његове испуним. А твоји богови, којима ти служиш, реци ми, какву силу имају? Нека они исцеле руку твоју, ако могу да је исцеле. - Кнез га упита: А ти, можеш ли исцелити моју руку? Свети одговори: Могу именом Господа мог Исуса Христа. - Онда ме исцели, рече кнез, да бих се уверио да ти ниси врачар, него слуга истинитога Бога, као што кажеш.

Тада свети мученик, подигавши очи своје к небу, рече: Боже, Оче небески! Послушај мене, недостојног слугу Твог, ради присутних овде, да виде и поверују у Господа нашег Исуса Христа, Сина Твог, истинитог и свемоћног Бога, који сацарује Теби заједно са Светим Духом. Дај, да се именом Јединородног Сина Твог исцели рука кнежева. - Чим се свети тако помоли, одмах се Валеријанова рука исцели, и постаде здрава као и раније. Тада кнез предаде дечака оцу његовом, рекавши му: Узми сина свог и води дома, и усаветуј га да боговима принесе жртву, да не би погинуо.

Одвевши сина свог дома, Гилас га многим ласкама мамљаше у своје безбожје: приређиваше гозбе, довођаше певачке хорове; пред Витом свираху на милозвучним музичким инструментима; пред његовим очима играху дивне девојке и младићи; певаху се световне љубавне песме, говораху се многе заводљиве речи, - да би на тај начин било уловљено у сујету срце младога Вита. Но дијамантска душа блаженога дечка не могаше се ничим поколебати, јер он у срцу свом имађаше љубав Божију која побеђиваше сваку световну љубав; он не обраћаше пажњу нинашта што се пред његовим очима певало и чинило; само с очима непрестано упереним к небу, он из дна срца уздисаше и говораше: Боже мој, не презри срце скрушено и смирено!

Потом Гилас нареди да се за његовог сина спреми ложница; он је најбогатије удеси: зидове окити златотканим засторима, под застре дивним ћилимима, прозоре украси бисерним завесама, постељу уреди најраскошније, и сву дворницу испуни сваковрсном лепотом. И ту затвори свога сина, одредивши најлепше девице да му прислужују, еда би га некако завеле. А целомудрени и свети дечко, преклонивши колена, мољаше се к Богу, говорећи: Боже Аврамов, Боже Исаков, Боже Јаковљев, Боже Оче возљубљеног Сина Твог, Господа Исуса Христа мог! погледај на мене, и помилуј ме, и укрепи ме силом Твојом, да злобна и безакона змија не би могла остварити жељу своју на мени, слузи Твоме, и да се незнабошци не би наругали верним слугама Твојим и рекли: где је Бог њихов?

Док се свети дечак тако мољаше, изненада засија у ложници неисказана светлост и указаше се лица светлоносна, пламенолика, као буктиње, њих дванаест на броју; а осети се и неизразив миомир, који од оних лица излажаше и толико се по ваздуху разливаше да испуни сву кућу ону, те отац светога Вита, са свима укућанима, удивљен и запрепашћен, повика: Какво је ово велико чудо! Откуда излази такав миомир, какав ни у храмовима богова наших никада не осетисмо? Затим рече: Богови дођоше у кућу моју к сину моме. И стаде радознало испитивати, откуда долази тај миомир. И пришавши к вратима синовље ложнице, и завиривши унутра, он угледа анђелска лица, крилата као орлови, која блистаху неизрецивом лепотом и певаху: Свјат, свјат, свјат Господ! - Од тог силног блеска Гилас одмах ослепе, јер имађаше нечисте очи, недостојне да гледају анђелску светлост, скривену на небесима. Јер ову светлост могу гледати само они који имају чисте душевне очи.

Блажени Вит, видевши да му отац ослепи, би тронут природном љубављу према њему, и стаде се молити за њега Богу да се смилује на њега. Завршавајући своју молитву он додаде: Ипак, Господе, нека се изврши не моја воља него Твоја; и нека буде онако како је угодно Теби!

А Гилас од силних болова у очима запомагаше на сав глас: Авај мени! изгубих светлост очију мојих, и силни ме болови муче! - Сви укућани његови, робови и робиње, видећи господара свог где веома пати од очију, плакаху тако, да се кукњава њихова чула по суседним кућама, те на тај начин цео град убрзо сазнаде шта се догодило Гиласу. И одмах почеше долазити многа дому његовом; хитно дође и сам кнез Валеријан. Угледавши Гиласа слепа где га слуге придржавају а он јауче од бола, Валеријан упита како је ослепео. Гилас му одговори: У ложници сина мог видех богове крилате; очи им беху као звезде, а изглед као муња; не подневши блесак њихов, очи ми оболеше, и ја изгубих вид. - Валеријан на то рече: Несумњиво да су ти богови, које си видео, веома моћни; стога треба да им се помолиш, да те исцеле. - И узевши слепог Гиласа Валеријан га одведе у Зевсов храм. И Гилас се тамо мољаше говорећи: О Зевсе, свемоћни боже! Ако исцелиш очи моје, принећу ти безбројне жртве, принећу ти на жртву златорогог телца; тако исто и теби, о богиња Веста, привешћу чисте девице, ако ми укажеш помоћ.

Тако се мољаше Гилас ништавним боговима својим; и не само не доби од њих исцељење, него још јаче болове осећаше. А свети Вит, преклонивши колена своја ка Господу, мољаше се за оца свог у ложници својој, говорећи: Господе, Ти си слепог Товити просветио; укажи милост оцу моме, ако он позна Тебе. - Затим се Гилас, вођен својим слугама, неисцељен врати из идолског храма кући својој, јаучући. Дошавши кући, он уђе у собу, у којој свети Вит узношаше Богу жртву хвале, припаде к ногама његовим и рече: Мили сине, исцели ме! - Свети Вит га упита: Хоћеш ли, оче да будеш здрав? Гилас одговори: Хоћу, чедо, и веома желим. Свети му рече: Ако хоћеш да добијеш исцељење, онда се одреци Зевса, Херкула, Јуноне, Минерве, Весте, Аполона. Гилас одговори: На који их се начин могу одрећи? Свети Вит му рече: Не називај их боговима него демонима; и идоле које си досад поштовао, немој више поштовати, него их сматрај низашта, јер су то ствари бездушне и непотребне. Обећаш ли да ћеш тако поступити искрена срца, онда ће ти се очи одмах исцелити и просветити. - Гилас рече: Одричем се богова, и обећавам да ћу учинити све што ми наређујеш.

Свети Вит рече: Знам да је срце твоје окорело и да су речи твоје неистините; али, иако си недостојан, ја ћу показати на теби силу Господа мог ради ових присутних, да би они поверовали и прославили име Господа мог Исуса Христа. - Рекавши то, свети метну руку своју на болесне очи оца свог и помоли се к Богу овако: Господе Исусе Христе, Ти си надприродно просветио очи слепоме од рођења, просвети очи и оцу моме, иако је недостојан због неверја свог. Учини ово ради славе светог имена Твог, да би непријатељи Твоји видели и постидели се, и да би се обрадовали сви који знају и љубе име Твоје.

Док се светац тако мољаше, гле, са очију слепога спадоше красте као крљушт; он постаде здрав и гледаше јасно очима. Али ускоро, уместо да позна истинитог Бога и узнесе Му благодарност за добијено исцељење, Гилас стаде хулити Добротвора свог, овако говорећи сину: Није ме твој Бог исцелио, него моји богови којима служим и којима сам обећао принети жртве. - И величаше богове своје нечастиве, на сав глас говорећи пред свима: Благодарим богове моје који ме исцелише. - И отишавши у идолиште, он им по обећању приношаше погане жртве благодарности. А ђаво толико освирепи његово срце и заслепи злобом, да он природну љубав коју имађаше према сину претвори у мржњу, и намераваше да сина свог, светог и невиног дечака, убије. Но Господ, чувајући слугу Свога, посла анђела Свог да га сачува, Јер анђео Господњи у облику прекрасног и светозарног младића јави се ноћу на јави гореспоменутом Модесту, васпитачу Витовом, човеку старом, који вероваше у Христа, и рече му: Узми дечка па отиди с њим до мора; тамо ћете на обалн наћи лађицу; уђите у њу, и отићи ћете у земљу коју ћу вам ја показати. - Модест рече анђелу: Господе, ја не знам пута куда да идем. Анђео одговори: Ја ћу вас повести.

Модест одмах устаде, узе светог дечка Вита, а узе још н његову дадиљу Крискентију, верну слушкињу Христову, и упути се с њима ка мору, идући за анђелом који их је водио. Када стигоше на морску обалу, они нађоше лађицу, спремљену им од Господа. И рече анђео светоме Виту, као кушајући га: У коју ћеш земљу ићи? - Свети Вит одговори: Куда нас Господ поведе, тамо ћемо свим срцем ићи. Анђео упита: Имаш ли чиме да платиш? Дечко одговори: Онај коме служимо платиће ти. - Онда уђоше у лађицу, и отпловише од Сицилије. После кратке пловидбе они се обретоше у једној италијанској покрајини, званој Луканија, у месту Алекторија. И када пристадоше уз обалу и изиђоше из лађе, одмах постаде невидљив анђео Господњи који беше с њима у облику младића. Они онда кренуше и дођоше до реке, зване Силар, која се уливала у море из Луканијске области. Ту се крај реке одморише под једним дивним лиснатим дрветом. То им се место веома допаде, и они се ту настанише, а Бог им шиљаше храну. Као што у старо време по заповести Божјој гавран храњаше у пустињи светог пророка Илију (3 Цар. 17, 4), тако и ове свете храњаше орао доносећи им храну сваког дана. И стаде свети Вит творити многа чудеса, јер име његово постаде славно у целом крају оном благодарећи Богу који прославља слуге Своје. При томе и демони, које свети Вит изгоњаше из људи силом Божјом, запомагаху: "Шта је теби до нас, Вите? Дошао си пре времена да нас погубиш!" - И стицаху се људи к светоме Виту са болесницима својим. А он, исцељујући их све молитвом и крсним знаком, учаше их познању истинитог Бога и држању заповести Његових. И многи неверни, обраћајући се Христу Богу, примаху свето крштење.

У то време син цара Диоклецијана паћаше од беснила, и бес викаше на његова уста говорећи: Нећу изићи одавде док не дође овамо Вит луканијски! А цар упита: Где можемо пронаћи тога човека? Демон одговори: Пронаћи ћете га крај реке Силара. - Цар онда одмах посла у Луканију наоружане војнике, да му брзо доведу Вита. Стигавши на указано место, војници обретоше Христовог војника где се крај реке моли Богу, и упиташе га: Јеси ли ти Вит? Свети одговори: Да, ја сам. Војници му рекоше: Зове те цар Диоклецијан. На то свети Вит рече: Ја сам мали и бедни дечак; због чега сам потребан цару? Војници одговорише: Његовог сина мучи демон, и зато те зове. А свети Вит рече: Онда хајдемо у име Господње.

И крену с војницима на пут у Рим; с њим пође и свети Модест, а блажена Крискентија им следоваше издалека. Када стигоше у, Рим, војници известише цара о доласку Вита. Диоклецијан нареди да га уведу код њега. Када свети ступи пред цара, цар се зачуди његовој лепоти: јер свети Вит заиста беше диван младић; лице му беше као лице анђела, очи - као сунчани зраци, пошто беше пун благодати Христове. И Диоклецијан га упита: Јеси ли ти Вит? Но свети му не даде одговора. Тада цар стаде распитивати Модеста, желећи да од њега сазна о њима. Али Модест, будући стар и прост, не могаше одговорити цару како треба. Цар изгрди Модеста ружним речима, и хтеде га отерати испред себе. Тада свети Вит отвори уста своја и упита цара: Зашто тако грозно распитујеш старца, као младића? Требало би да га поштујеш бар ради седих власи његових. Цар на то рече светоме Виту: Откуда теби смелост да тако љутито и гневно говориш нама, унижујући наше достојанство? Свети одговори: Ми немамо гнева, јер примисмо дух благости од Христа Господа нашег, и подражаваоци смо голубије кротости. Јер Учитељ наш је по природи добар, по власти велик, по нарави благ, смирен и кротак; стога и ученици његови треба да су кротки и смирени срцем, а не јаросни и гневљиви, како нас ти називаш.

Док светац то говораше, бес изненада сраховито повика устима царевог сина говорећи: О, Вите! Зашто ме пре времена тако љуто мучиш? - Но светац не одговори бесу. А Диоклецијан упита светог Вита: Можеш ли исцелити сина мога? Свети одговори: Син твој може оздравити, али му ја не могу дати здравље: Христос, Син Божји, чији сам слуга, ако узажели, може га лако преко мене, слуге Свога, избавити од насиља демонског, јер је свемоћан.

Тада Диоклецијан стаде молити светога Вита да му исцели сина. Пришавши бесомучнику, свети метну руку на главу његову и рече: У име Господа нашег Исуса Христа, душе нечисти, изиђи из створења Божјег! - И одмах изиђе бес из царевог сина, али не без штете по присутне: јер, по попуштењу Божјем, ђаво изненада уби многе неверне, који се светом Виту подсмеваху речју или у мислима својим, и гадне душе њихове однесе као свој плен у ад.

Угледавши сина свога здравим и многе од присутних мртвима, цар се и дивљаше и ужасаваше. И уместо да позна силу имена Христова и прослави јединог истинитог Бога, он смишљаше у себи како да Вита приволи на своје безбожје. Поганог безаконика Диоклецијана прелашћаваше и лепота светога младића, и он му стаде ласкаво зборити говорећи: Послушај ме, премили Вите, и заједно са мном принеси боговима жртве, па ћу ти дати пола царства мога, и обдарићу те мноштвом злата, сребра и скупоцених ствари, и обући ћу те и царску ризу, и бићеш ми најприснији пријатељ. - Свети Вит одговори: Царство твоје и богатства твоја нису ми потребни, јер имам Господа Бога мог; ако Му верно будем служио, Он ће ме обући у нераспадљиву и пресветлу одећу бесмрћа у царству небеском. - Не говори тако, Вите, рече Диоклецијан, него се сажали на живот свој и принеси боговима жртву, да не би, после разноврсних мука, погинуо горком смрћу. - Свети одговори: Ја неисказано жудим за мукама којима ми ти претиш, да бих могао прићи к венцу који Господ обећа избранима Својим.

Тада Диоклецијан нареди да светог Вита и Модеста вргну у најмрачнију и најсмрдљивију тамницу, да на сваког посебно ставе окове тешке по десет пуда, и да царским прстеном његовим запечате врата и прозор, како им нико не би могао дотурити хлеба или воде, јер је мучитељ желео да их умори глађу и жеђу.

Када свети бише затворени у тамници, тамо их изненада обасја светлост, коју и стражари видеше завиривши кроз рупицу. А свети Вит громко викаше к Богу, говорећи: Дођи нам у помоћ, Боже! Похитај и избави нас од ових уза, као што си избавио три младића из ужарене пећи и Сузану од безаконих лажних сведока (Дан. гл. 3 и 13).

Док се свети тако мољаше, затресе се земља у тамници, и превелика светлост засија, и неисказани миомир разли се по ваздуху. И јави му се Господ наш Исус Христос, и рече: Устани, Вите! држи се и буди јак, јер сам ја свагда с тобом. - Рекавши то, Господ постаде невидљив, а окови спадоше са светих сужања Вита и Модеста, и постадоше као прах. И устадоше свети и стадоше певати: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави људе Своје (Лк. 1, 68). А чујаху се и анђелски гласови који им припеваху. Стражари пак, видећи неисказану светлост и чујући анђелске гласове, препадоше се и постадоше као мртви. Затим, када дођоше к себи, отрчаше цару с трепетом и обавестише га о свему што видеше и чуше. А цар, приписујући све то мађијама хришћанским, позва к себи управитеља позоришта и нареди му да за сутрадан спреми гледалиште на коме је желео бацити сужње зверовима да их поједу. При томе говораше: Видећу, да ли ће Христос моћи да их избави из мојих руку.

Сутрадан свете слуге Христове бише изведени на гледалиште. Свети Вит сокољаше блаженог Модеста, васпитача свог, говорећи: Не плаши се, оче, буди јуначан, и не бој се оружја ђавољег, јер нам се приближава венац наш. - Народа на гледалишту беше врло много: око пет хиљада људи, осим жена и деце, којих бејаше безброј. И Диоклецијан упита светога Вита: Вите, где се налазиш сада? - Не одговарајући ништа мучитељу, свети Вит подиже очи своје на небо. Цар га понова упита: Где се сада налазиш, Вите? Светац одговори: Налазим се на гледалишту; а ти чини брзо што желиш чинити. Диоклецијан му рече: Сажали се на душу своју, Вите, и принеси жртву великим боговима. Свети одговори: Не било добра теби, ђаволе, вуче грабљиви, заводниче душа! Ја се дивим твоме безумљу, јер ти, видећи чудеса Божја, ниси познао Бога, и не стидиш се да ме речима својим одвраћаш од Бога мог. Ја сам ти већ не једанпут рекао, да нећу принети жртве боговима твојим који су уствари демони, а ти ми опет бестидно предлажеш своје безбожне савете. Псу говоре: иди напоље! - и он, стидећи се, одлази; а ти не знаш за стид. Ја имам Христа, Бога мог, коме досад служим и приносим жртву хвале од срца свог; а одсад ми остаје само једно: да сав постанем жртва жива Њему.

Неизмерно разјарен цар, уместо да зверове пусти на мученике, нареди да се одмах ужари пећ и велики казан, и да се у њему растопи олово, сумпор и смола. Затим нареди да у тај кључали и клокоћући казан баце самога Вита, рекавши: Сада ћемо видети, да ли ће му помоћи Бог његов. - Свети пак Вит, оградивши себе крсним знаком, уђе усред казана који је бучао као море. И тог часа сиђе анђео Господњи, одузе силу огњу и расхлади жар и врелину казана; и стајаше мученик као усред купељи и појаше ка Господу, говорећи: Ти си, Господе, преко слугу Твојих Мојсија и Арона избавио Израиљце из тешког ропства египатског, јави милост Своју и нама, ради славе светог имена Твог. - Потом, погледавши у цара, рече: Диоклецијане, благодарим теби и твојим слугама што ми начинисте удобно купатило; само недостаје сапуна.

Сав пак народ, видевши шта се догађа, громогласно повика: Ми никада не видесмо такво чудо! Заиста је истинит и велик Бог овога дечка! - И изиђе свети из казана без икакве повреде на телу свом; штавише, тело његово бело као снег, светљаше се још јаче; и свети певаше, говорећи: Испитао си ме, Господе, као злато огњем, опробао си ме, и у мени се не нађе неправда (ср. Пс. 16, 3).

Затим стаде корити цара: Застиди се, ђаволе, са оцем твојим Сатаном, видећи колику силу Господ мој јавља на мени, слузи Своме! - А цар, пламтећи још већом јарошћу, нареди да доведу страшног, великог и љутог лава, чију ни саму рику људи не могаху поднети. И рече цар светом Виту: Зар ће и овога мађије твоје победити? Мученик одговори: Безумниче и неразумниче, зар још ниси познао силу Христа који је са мном, чији ће ме анђео ускоро узети из твојих крвничких руку? - И када лав иђаше ка светитељу, светитељ се прекрсти светим крстом, и лав паде пред ноге његове и лизаше му стопала. И рече свети Вит цару: Ево чак и звер одаје част Богу мом, а ти не желиш да познаш Творца свог; но и сада када би хтео поверовати у Њега, ти би добио спасење. Цар одговори: Веруј у Њега ти и род твој. А светитељ, осмехнувши се, рече: Право си рекао, јер ја и сав род мој, препорођени бањом светог крштења, надамо се добити венац живота у царству Бога нашег.

У то време поверова у Христа много народа, око хиљаду људи. А цар упита мученика: Шта је то, Вите, те ти ни огањ ни звер не могу нашкодити? Каквим их то враџбинама укроћујеш, и изазиваш код народа дивљење, те многи верују твојим враџбинама? Мученик одговори: Ја никаквим враџбинама не укроћујем ни огањ ни звера, него све то чини сила Христа Бога мог. И огањ и звер, као саздања Божја, покоравају се вољи Саздатеља свога а не мени, и поштују Творца свог а теби наносе велику срамоту: јер огањ, иако бездушна твар, и звер, иако бесловесно створење, знају Бога који их је саздао; а ти иако имаш разумну душу, не желиш да познаш Бога, те се показујеш гори од бесловесне и бездушне твари.

Тада нареди цар да на мучилишно дрво обесе свете мученике, Вита и Модеста, а са њима и свету Крискентију, дојиљу Витову, која дошавши тамо, изјави да је хришћанка и изружи цара због његовог безбожја и нечовештва. Потом заповеди цар да гвозденим ноктима стружу обнажена тела светих мученика. И рече свети Вит цару: Ти показујеш да је твоја сила немоћна и достојна подсмеха, када мучиш жену.

И свети мученици бише мучени тако бездушно, да им од стругања месо поотпада и виђаху им се голе кости и сва изнутрица. И завапи свети Вит ка Господу: Боже, у име Твоје спаси нас, и силом Твојом избави нас! - И одмах се страховито затресе земља, и ударише громови и муње, те попадаше идолски храмови и изгинуше многи од присутних неверника: неки бише затрпани порушеним зградама, а неки муњама и громовима побијени. И сам цар се препаде од страха, па побеже са гледалишта бијући се по лицу и вичући: Тешко мени, јер ме победи један тако мали дечак! - Утом анђео Господњи, одрешивши свете мученике од мучилишног дрвета, пренесе их у Луканију на њихово место крај реке Силар, и тамо их стави под дрветом, под којим се они и пре беху зауставили када дођоше из Сицилије.

Док се свети налажаху под тим дрветом, к њима се слегоше тамошњи хришћани. Потом се свети Вит помоли Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, прими у миру душе наше к Себи; а оне који узажеле поштовати спомен страдања нашег у славу Твоју, њих сачувај од свакога зла овога света и несметано их преведи у небеско царство Твоје.

Када се светац тако мољаше, чу се глас с неба који му говораше: Услишена је молитва твоја! - Онда се свети обрати присутним хришћанима и рече: Браћо, тела наша сахраните овде, а ми ћемо, по одласку нашем, молити за вас Господа да добијете све што иштете за ваше спасење, и да вас Христос избави од непријатељства ђавољег.

После ових речи свети мученици с радошћу заједно предадоше једновремено душе своје у руке Божије. А верници узеше чесна тела њихова, обавише их плаштаницама са мирисима и чесно погребоше на том истом месту званом Марјане. Свети Вит пострада са светим Модестом и Крискентијом петнаестог јуна за време римског цара Диоклецијана, док међу нама царује Господ наш Исус Христос, коме част и слава кроз све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal