Много је светих људи који врлински и богоугодно поживеше и нама примере за подражавање оставише; међу њима се налази и овај угодник Божји, иако последњи по времену, но не мањи од претходних. Јер Господ Христос удостоји венца не само мученике првих векова, него и сада, у последња времена, отвара врата онима који то ишту, и удостојава их исте славе и дарова. Дакле, од тога почињемо повест о светом Јовану, храбром војнику Христовом, испуњеном благодати Светога Духа, - ко беше он, и одакле, и на који се начин удостоји лика и венца мученичког.

Овога мужа даде Трапезунт, град славан и велики, који се налази на Истоку, близу Асирије и граница велике Јерменије. Изобилујући свим што је потребно, овај град је подесно пристаниште за лађе које одасвуд упловљују у њега; житељи његови, као приморци, баве се трговином и морепловством, од чега и добијају довољно средстава за живот. Тако се и блажени Јован бављаше трговином, због чега често путоваше морем у разне градове. Једном му се догоди да се са много робе укрца у лађу једног иностранца, који пореклом беше Фрјаг, вере не православне, по нарави груб, немилосрдан и нечовечан. За време светитељеве пловидбе са овим човеком, стаде враг ђаво завидети богоугодном животу Јовановом: јер враг не могаше подносити врлински живот Јованов, видећи како се он често моли Богу, како се пости, како је добродушан и свакоме приступачан, како је милосрдан према оскуднима на лађи и према онима који се разболе. Слуга Христов тешаше такве, дајући им све што им треба и у свему их дарежљиво помажући; са очима пуним суза он говораше себи: Ако се покажеш милостив према страдајућем брату, бићеш и сам помилован; и ако утешиш тужнога, бићеш и сам удостојен утехе од Бога.

Видећи то, невидљиви враг завиђаше светитељу и жељаше да га омете и одврати од пута спасења. И намисли враг да га најпре отргне од благочестиве вере. Зато он нахушка против њега видљивог врага, управитеља лађе, човека друге вере, те стаде правоверном слузи Христовом ружити православну веру. У многобројним препиркама о вери, које они вођаху за време путовања лађом, свети Јован, као човек врло мудар и искусан у књижној науци, увек побеђиваше Фрјага и посрамљиваше његово неправилно умовање; а овај се љућаше на непобедивог војника Христовог, и беснијаше, и много га вређаше; па у том непријатељском расположењу свом смисли да му учини зло. Док такво непријатељство пламћаше у њему, пристадоше уз обалу код Бјелограда (Аспрокастрон), близу Босфора. Тамо овај зли лађар изађе из лађе, и оде код градоначелника тога града, Персијанца по пореклу и вери, који беше ревносни чувар предања својих отаца, и изнесе пред њих овакву клевету на светог Јована: Начелниче, са мном је на лађи допутовао овамо један човек, који хоће да се одрекне своје хришћанске вере и да приступи вашој вери; он ме за време пловидбе обавести о томе, и многим заклетвама потврди да неће променити своју намеру. Стога се ти што пре постарај да га приведеш вашој вери, да би ти стекао велику похвалу од твога народа, јер је тај човек врло образован и красноречив, и међу угледним велможама града Трапезунта није последњи.

Чувши то, градоначелник се испуни радости; па пошто седе на обичном судишном месту, он нареди да му с чешћу приведу блаженог Јована Трапезунћанина. Када му га приведоше, он му рече: Много сам о теби слушао, изврсни човече, како си заволео нашу веру и хоћеш да јој приступиш. Наша вера има за предмет размишљања скупоцене ствари, и запаљује љубављу према себи срца оних који је разумеју; а који је с радошћу примају, њима даје срећан и дуговечан живот; хришћанска пак вера заслужује исмевање. Стога, одлични пријатељу, не оклевај да је одбациш далеко од себе, и пред овим свенародним скупом похули громким гласом хришћанске законе и предања, јер се ради тога и слегоше овде сви, заједно са женама и децом, пошто чуше да желиш постати исповедник наше светле и преславне вере. Приступи дакле, дивни човече, стани заједно с нама, и најјаснијим гласом прослави светозарно сунце, одај поштовање звезди што претходи сунцу, и принеси жртве небеским светилима која обасјавају васељену, па ћеш се удостојити многих почасти и великих чинова од цара нашег, а нама ћеш бити искрени брат и науживаћеш се живота који је сладак свима људима.

Док ове лукаве речи Персијанац говораше са злурадошћу и подмуклошћу, свети Јован, уперивши к небу своје мислене очи, призиваше у помоћ Господа који је рекао: Када вас поведу пред цареве и кнезове имена мога ради, не брините се унапред шта ћете говорити или шта одговарати у онај час, јер ће се вама дати реч којој неће бити у стању противити се сви ваши противници (ср. Мк. 13, 11). Затим, погледавши својим телесним очима на мучитеља и смело испруживши руку, он одговори:

Мени изгледа да ти отворено лажеш, начелниче! јер ја нисам говорио да хоћу да се одрекнем Христа мога. Не било тога са мном! И нека Господ мој Исус Христос не допусти да ми то икада и на ум дође! То су замисли непријатеља истине - Сатане, оца твога. Јер, ушавши у тебе, као у свој властити сасуд, он кроз тебе разговара са мном, надајући се да ме привуче погибли, и приморава ме да отступим од истинитог Бога, Створитеља како свих видљивих и невидљивих твари, тако и самог тог сунца које ти поштујеш као Бога, пошто си опседнут тамом прелести, и у безумљу указујеш твари оно поштовање које приличи узносити једино Богу. Не прелашћуј ме, дакле, да скренем ка лажи, него напротив, ти сам, сазнавши од мене тајну истине, одагнај маглу незнабожја која ти притискује душу, и удостоји се постати син светлости, сијајући јаче од сунца светлостима божанског крштења. Не сматрај Богом видљиво сунце на небу, него знај да је то светило огњене природе, створено у четврти дан и одређено од Створитеља Бога на службу људима. А створење зар може бити Богом?

Рекавши то, свети Јован подиже и очи и руке к небу, па кликну да сви чују: Нека се не одрекнем Тебе, Христа Спаситеља мога, са беспочетним Твојим Оцем и са Пресветим Духом слављенога Бога! Нећу се поклонити сунцу, нити ћу послужити огњу, нити ћу жртву принети звезди, коју грчка митологија назива Венером, која је имењак са блудном страшћу!

Док мученик тако говораше смелим гласом и радосним лицем, мучитељ се често мењаше у лицу, распаљиван у срцу огњем гнева, и не могући да дуго трпи човека који говораше супротно њему, - јер свети Јован слављаше Христа кога незнабожни начелник хуљаше, и усред огромне масе народа исповедаше да је Христос истинити Бог, а безбожну веру начелникову као заблуду унижаваше и потпуно побијаше, - нареди војницима да са мученика скину одело, што ови за трен ока учинише, и светитељ стајаше наг но - у Христа обучен. Затим начелник нареди да се пред мученика стави мноштво тојага, па рече мученику: Ти си обећао, не да нам басне причаш него да се некорисне вере своје одрекнеш, и усрдно си желео да приступиш светлој вери нашој и да се украсиш законима нашим. Стога, мани своје дуге злоречиве говоре, па испуни што си обећао: поклони се светозарном сунцу. Ако то не учиниш, онда - тако ми изврсне вере наше! - ја ћу ти овим тојагама не само тело здробити, него ћу те ставити и на друге најљуће и неподношљиве муке, па ћу те најпосле предати на најгорчу смрт.

Свети мученик на то одговори: О мучитељу, испуњени сваког неваљалства! Нисам ја приповедач басни, већ сам слуга и проповедник истинитог, у Тројици слављеног, Бога, у кога се научих веровати од мојих родитеља и предака; и сада се Њему Јединоме клањам, и Њему приносим жртве хвале; Њега признајем и исповедам за Саздатеља свега; Њега очекујем као Судију живима и мртвима: Он ће доћи да свакоме плати по делима његовим, у оно време, када се ово видљиво сунце, које је одређено на службу људима, по заповести Његовој буде помрачило. Стога се не надај да од мене чујеш што друго, јер што у почетку рекох, то и сада говорим: докле год ума имам и владам својим разумом, дотле никада нећу успоштовати твар уместо Творца, нити се поклонити створењу уместо Створитељу. Не оклевај дакле, делатељу неправде, него обелодани скривану у теби псећу и нечовечну нарав, и ослободи себе брига око измишљања мука за мене: ма каквом врстом мучења и смрти пошаљи ме моме Господу Богу, за којим жудим. Што намераваш чинити, чини брзо, да у мојим ушима не би сувише дуго одјекивале твоје безбожне речи, за које пророк рече: отров је аспидин у устима њиховим (Пс. 139, 3), и да очи моје не би дуго гледале свегадно лице твоје. Ево, пред тобом је наго тело моје, готово на муке од тебе. Биј тојагама, спаљуј огњем, утопи у води, или мачем искасапи; и ако имаш које друге, још љуће муке, немој се лењити да ми их нанесеш: све сам готов радосно поднети за љубав Христа мог.

Чувши ове мученикове речи, свирепи мучитељ се запали гневом, па нареди да мученика одмах испруже на земљу, и немилосрдно бију чворовитим тојагама. Слуге тако свирепо бише страдалца Христовог, да многа парчад меса од његовог издробљеног тела одлетаху у ваздух заједно са моткама; и обагри се крвљу сво место, где мучаху светитеља. А храбри страдалник јуначки подношаше такво мучење и, подижући к небу очи ума свог, говораше: Благодарим Ти, Господе Боже, што ме удостоји да се крвљу својом очистим од грехова својих, који ме, по немоћи људској, снађоше после светог крштења.

А синови погибли, чујући молитву мученикову к Богу, још се више разбеснеше, па га све дотле жестоко тукоше док глас његов не умуче. У сумрак начелник нареди да мученика, који је једва дисао, окују у двоје вериге, па вргну у тамницу и тамо га чувају до сутрадан за још страшније мучење. Но пошто мученик од љутих рана не могаше ићи сам, то га као неку мрцину одвукоше и вргоше у тамницу.

Сутрадан завероподобни мучитељ седе на судишту и нареди да му доведу мученика Јована. Страдалник Христов стаде пред њега светла лица и радосне душе. Погледавши у мученика и угледавши његово светло и радосно лице, нечестиви судија се веома зачуди, како се после тако љутог мучења налази душа у њему, и он је весео као да никаква мучења није претрпео. И рече му судија: Видиш ли, Јоване, до каквог те бешчешћа доведе твоја непокорност? Умало се ти не лиши слатког живота, који је свима људима милији од свега. Но, ако се покориш моме паметном савету, онда ти је готово и здравље: јер за неколико дана биће излечено твоје изранављено тело, пошто ми имамо врло искусне лекаре који су дошли из Индије и Персије. Ако пак хоћеш да и надаље останеш у хришћанству, онда знај да те чекају још врло многа зла.

Свети мученик одговори: О изранављеном телу свом ја се ни најмање не бринем, судијо! Јер, уколико се наш спољашњи човек распада, утолико се унутрашњи обнавља, као што говори велики апостол Господњи (2 Кор. 4, 16). Ја само о једном бринем: да муке на које ме ти стављаш претрпим до краја, крепљен Христом, који је рекао: Који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мк. 13, 13). Стога, ако си измислио неке нове муке за мене, хајде, стављај ме на њих, јер оне прве, на које си ме ставио, ја не сматрам низашта.

Посрамљен овим мудрим речима светитељевим, безумни мучитељ уздрхта од гнева и, рикнувши као звер, он нареди да мученика поново простру по земљи и још свирепије бију. И слуге дуго бијаху страдалца непоштедно, смењујући се, те му и унутрашњост би веома изранављена; а он, шапћући устима, молитву твораше к Богу. А када малаксаше војници бијући тело ове дијамантске душе, и људи свих узраста, који се беху скупили да посматрају мучење, стадоше викати на неваљалог судију, осуђујући његову бездушност и свирепост, тада мучитељ нареди да доведу коња нејахана и љута, да му чврсто привежу за реп ноге мученикове, па да један војник узјаше коња и што јаче јури по улицама градским, вукући страдалца Христова. И тако би светитељ вучен по целом граду; и беше то потресан призор за очи благочестивих. А када јахач јураше улицама у којима живљаху Јевреји, гомиле Јевреја се ругаху вученом мученику, и кежаху се на њега и викаху, и бацаху се на њега свачим што им беше у рукама, кикоћући се лудо и ружно. Најзад један од Јевреја утрча у кућу, дохвати го нож, па стигавши вученог светитеља одсече му чесну главу. И тако овај добри војник Исуса Христа заврши свој мученички подвиг, предавши свету душу своју у руке Господа свог, 2. јуна 1492. године у Бјелограду (Аспрокастрон). А чесно тело његово војник онај одвеза од репа коњског и остави га ту на том месту, и оно лежаше са отсеченом главом непогребено и нечувано, и нико од хришћана не смејаше да га се дотакне, бојећи се јарости незнабожаца.

А кад наступи ноћ, над телом мучениковим догоди се дивно чудо које се јасно видело: многа кандила јасно гораху, и три светлоносна човека певаху неисказане свештене песме, и кађаху, и огњени стуб дизаше се над моштима светитељевим. Ово чудо видеше многи. А један Јеврејин, чија кућа беше близу места на коме лежаше многострадално тело, мислећи да су то хришћански свештеници дошли да узму тело и да га по свом обичају сахране, узе лук са стрелом, привуче се тамо и, желећи да устрели једнога од тих тобожњих свештеника, он упери стелу и затеже лук што јаче могаше. И када хтеде да пусти стрелу, стрела са тетивом прилепи му се за прсте десне руке, а лук се прилепи за леву руку, те он не могаше ни стрелу пустити нити своје руке од лука и стреле ослободити; и тако се сву ноћ мучаше тај Јеврејин, тај змијин пород. А кад стаде свитати, они необични људи постадоше невидљиви; и огњени стуб, и кандила, скрише се. И људи свих узраста, стичући се на ово место, посматраху бедног стрелца како са натегнутим луком и срелом стоји као укопан, свезан невидљивом силом Божјом као железним оковима. И против своје воље Јеврејин тај казиваше подробно о свему што виде над мучениковим телом, и како га снађе одмазда од Бога за дрски покушај злобног дела. После довољног посведочења овога чуда, руке се његове одрешише и он се ослободи казне. Сазнавши за то, градоначелник се веома уплаши, и нареди хришћанима да узму мучениково тело и погребу. Хришћани га узеше и чесно погребоше крај своје цркве.

После не много дана онај Фрјаг који предаде светитеља на мучење, зажеле да украде чесно тело његово и однесе у своју постојбину, јер се већ беше покајао за недело своје. И једне ноћи, изабравши згодно време, он дође са својим друговима ка гробу мучениковом, раскопа гроб, отвори ковчег и хтеде да узме чесне мошти. Но у то време војник Христов јави се у сну свештенику те цркве и рече му: Устани и брзо иди к цркви, јер хоће да ме украду.

Свештеник одмах устаде, отрча к цркви, нађе гроб раскопан, ковчег отворен, и светитељево тело умало не однесено. Тада он сазва побожне људе, исприча им шта се догодило, и сви прославише Бога који прославља Своје светитеље; па узевши чесне мошти светог мученика, унесоше их у цркву и положише у олтару крај светог престола. И свете мошти лежаху ту више од седамдесет година, и често биваху над њима разне чудесне појаве ноћу и дању: јер некада се показиваше нека чудна светлост, некада стуб огњени, некада неисказани миомир излажаше из гроба, и даваху се исцелења.

Глас о томе дође до благочестивог и христољубивог великог војводе Александра, који је у то време владао Молдовлахијом и приморјем, човека који беше украсио себе многим врлинама и беше мученикољубац; и он силно зажеле да има код себе ту пребогату ризницу - чесне мошти мученика Христова светог Јована. Пошто се посаветова са свјашчењејшим архиепископом Јосифом, он посла у Бјелоград неколико својих велможа са доста војске, и они убрзо донеше отуда мученикове мошти. У сустрет изађе велики војвода са свима велможама, и свјашчењејши архиепископ са свим духовенством, и сав народ, радосно дочекујући мученика са свећама, кадионицама и миомирисним миром. И велики војвода, припадајући к светитељевом кивоту, грљаше многострадалне мошти његове, и прислањајући своје очи и усне на чесне руке мученикове, он роњаше сузе од велике радости, и мољаше светог мученика да буде заштитник државе његове. И тако са великом чешћу положише чесне мошти мученикове у свјатјејшој митрополији, у престоном граду Молдовлахијске државе Сочави. О исцељењима која се догодише тада, и касније, и која се даваху и дају од мученикових моштију разним болесницима, остављамо, - вели описатељ, - тим самим исцељеницима, да они причају о тим доброчинствима светог мученика. А овде је доста изложити: каква је мучења претрпео свети Јован, како је постидео нечестивог градоначелника, каква је јунаштва показао у подвигу, и како доби венац из руке подвигоположника Христа. Таква би дивна зарада светога Јована: мало даде а много заради, оставивши злобном мучитељу тело своје као бреме, устреми се, не у Трапезунт, него у небески Јерусалим, - у Мученички лик као мученик, у крило Авраамово, у насеља Светих, у пристаништа блага, у дворове неразориве, где предстаде Трисветој и Надбожанственој Тројици, Којој слава, моћ, част, сјај и поклоњење, сада и у бескрајне векове, амин.




Тропар Јовану, глас 4.
Животом си мудро руководио на Земљи, страдалче, дајући милостињу, често се молећи и плачући. Ка страдању си одважно пошао, изобличивши персијско безбожништво, зато си био тврђава Цркве и Хришћанима похвала, Јоване свеславни.




Кондак Јовану, глас 4.
Тргујући плавом морском пучином ти си ишао од истока до севера: Али позван од Бога, као Апостол Матеј царину, ти си трговину оставио, и следио си Христа до крви мучеништва: Пропадљивим благом си купио непропадљиво, и венац си примио као непобедив.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal