Свети мученик Лукилијан, који пострада у време римског цара Аврелијана, прво живљаше у незнабожном многобоштву и беше угледан идолски жрец, и као такав остаре. Живљаше он недалеко од Никомидије, служећи у идолиштима поганим боговима. Затим, благодаћу Христа Бога нашег, који жели да нико не погине него да се сви спасу, он увиде демонску обману и заблуду многобоштва, дође у познање истине, поверова у јединог истинитог Бога - Господа нашег Исуса Христа, одбаци и попљува идоле, и обнови се у старости, као орлу, младост његова: јер се препороди светим крштењем, и сав се приљуби љубави Христовој свом мишљу својом и свом душом својом. А доказиваше он и осталим многобошцима ништавност и пагубност њиховог безбожја, и упућиваше их на спасење, својим учењем приводећи их Христу. И он многима постаде пример обраћења к Богу. Месни пак Јевреји, видећи Лукилијанов прелаз из идолопоклонства у хришћанску веру, и посматрајући како многи по његовом примеру и учењу напуштају идолослужење, присаједињују се хришћанима и примају свето крштење, испунише се гнева и мржње. И они, потајне и опаке богоубице, из зависти оклеветаше Лукилијана и предадоше на суд многобошцима.

И слуга Христов би изведен на суд пред управника Никомидије Силвана. Управник силно примораваше старца да се одрекне Христа и поново врати идолослужењу, али он нипошто не хте да пристане. То разјари управника и он нареди да Лукилијана муче на разне начине: поломише му вилице, мотком га немилосрдно тукоше, стрмоглавце обесише, па затим, после дугог и љутог мучења, у тамницу вргоше. У тамници свети Лукилијан затече четири дечака: Клавдија, Ипатија, Павла и Дионисија, због вере у Христа затворених. Обрадова се старац дечацима, и разговараше с њима о Христу Богу, и сокољаше их на подвиг мученички: да се, ради вечне награде на небесима, не плаше привремених мука; да се, ради будућег живота, не боје смрти, нити да штеде цвет младости своје ради Христа, који им припрема неостариво блаженство у Царству Свом. И сви се скупа и дању и ноћу мољаху Богу, и утешаваху себе надом Христовом.

Пошто прође много дана, свети Лукилијан би понова мучен, сада заједно са дечацима, и у ужарену пећ с њима бачен. Но свемогући Бог показа на њима чудесну милост Своју, као некада на јеврејским младићима у вавилонској пећи, јер се огањ претвори у хлад, пламен - у росу, и велика киша, проливши се одозго, потпуно угаси сву пећ, и свети Лукилијан и дечаци изиђоше неповређени. Незнабошци, ослепљени неверјем и злобом, приписиваху ово преславно чудо Божје, не Божјој сили него враџбинама хришћанским. Тада неправедни судија осуди свете мученике на смрт и посла их у Византију, да се тамо изврши над њима смртна казна. Када они стигоше у Византију, четири света дечака: Клавдије, Ипатије, Павле и Дионисије, бише мачем посечени, а свети Лукилијан, распет на крсту, прикован за њега клинцима по целом телу, предаде дух Богу. А распет он би на крсту од Јевреја, што се види из треће песме канона који му је посвећен.

Њиховом мученичком венцу придружи се и света девица Павла. Рођена од хришћанских родитеља, и од младости одушевљена пламеном љубављу према Христу, она чуваше своје девичанство Бесмртном Женику и стараше се да се покаже достојна небеских дворова. Оставши сироче после смрти својих родитеља, и поседујући велико имање, она обилажаше тамнице, и посећиваше свете сужње који страдаху за Христа, код којих добијаше приступ дајући злато тамничким стражарима. И она служаше слугама Христовим, снабдевајући их свима потребама од своје имовине: моренима глађу и жеђу она доношаше јело и пиће, нагима даваше одећу, лечаше изранављена и гнојава тела мученика, умивајући их, отирући, лекове стављајући, и чистим завојима их повезујући. Целивајући им ране за Христа добијене, она их са сузама мољаше да се помоле за њу Христу Богу, да је не лиши Своје милости. Ова одабрана невеста Христова долажаше и к светом Лукилијану, затвореном са дечацима у тамници у Никомидији, и наслађиваше се корисним поукама његовим. А када мучаху светитеља и дечаке, она беше сведок њиховог подвига, и тајно се у срцу свом усрдно мољаше за њих Христу, да укрепи слуге Своје и да им подари трпљење и помоћ, да би истрајали у мукама до краја, ради славе светог имена Његовог. А када се народ разилазио са гледалишта, она прилажаше месту где светитељи беху мучени, скупљаше крв њихову по земљи проливену, и чуваше је код себе као велику светињу. Тако, када старца и четири дечака вођаху у Византију на смрт, она их праћаше служећи им. А када свети дечаци бише посечени, ова света девица сабра чесна тела њихова и побожно их погребе. После кончине светог Лукилијана и светих дечака, она се опет врати у Никомидију, и настави свој ранији посао. Но незнабошци приметише да је она хришћанка, ухватише је и доведоше пред управника града Силвана. Овај покуша да је придобије многим саблажњивим ласкама и грозним претњама, али увидевши да је она непокорна, он нареди да је обнажену дуго и немилосрдно бију моткама и штаповима. А кад она од многих рана изнеможе телом но не духом, јави се Анђео Господњи и исцели је. Добивши телесно исцељење, мученица се показа још смелија и храбрија у мукама. Затим би жестоко бијена по устима, зато што тешко укори мучитеља.

После тога мученица би вргнута у тамницу, па понова изведена на мучење. И би бачена у силно усијану пећ; но она изађе из пећи без икакве повреде, јер и за њу, као и за пређашње свете мученике, сила Божја расхлади силу огња, да се пламен огњени не косне невесте Христове. После свега тога мучитељ је осуди на смрт: да буде посечена мачем. И посла је у Византију, да тамо прими смрт, где сконча и свети Лукилијан са светим дечацима. И када мученица Христова би доведена на место где свети Лукилијан прими за Христа крсну смрт, она много благодараше Бога што је удостојава мученичког венца и општења са светима. И помоливши се усрдно Господу, она радосно приклони под мач девичанску главу своју; и пошто би посечена, она пређе из доње у горње, и уђе у небеске дворе, у радост Господа свог, овенчана од премилог Женика свог, Господа нашег Исуса Христа, двоструким венцем: венцем девства и венцем мучеништва.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal