Када преподобни отац наш Антоније Печерски би прослављен даром исцељивања, к њему дође у пештеру из Кијева овај блажени Агапит, желећи душевно исцељење кроз пострижење у монашки чин. Добивши пострижење, он свом душом следоваше ангелоподобном житију преподобног Антонија, под његовим руководством. Агапит беше очевидац како овај велики муж служаше болеснима, и молитвом их својом исцељиваше; али, скривајући дар, дат његовој молитви, он болесницима даваше биља од своје хране тобож као лек. Видећи то, блажени Агапит се много труђаше, ревносно подражавајући светога старца у подвизима: јер, када би се ко од братије разболео, блажени је остављао своју келију у којој није било ничег што се могло украсти, одлазио к оболелом брату и служио му: подизао га, намештао, на рукама својим износио, и непрестано Бога молио за његово исцељење. А ако се понекад болест и продужавала, тиме је Господ желео да умножи веру и појача молитву слуге свога Агапита. И тако подражавајући подвиге преподобног Антонија, блажени Агапит се удостоји постати учесник и исте благодати с њим: јер молитвом својом исцељиваше све болеснике, и исто тако даваше им биље, које је варио за храну себи, због чега и би прозван лекарем. Глас о њему пронесе се у Кијеву, и многи болесници долажаху к њему, и одлажаху здрави.
У то време у граду Кијеву живљаше неки лекар, пореклом и вером Јерменин, врло вичан у лечењу, да му раније није било равног. Њему је било доста само да погледа тешког болесника, па да одмах погоди и каже дан и час његове смрти; и никада није погрешио. Један од таквих болесника, први бојарин код великог кнеза Всеволода, кога Јерменин баци у очајање предсказавши му смрт кроз осам дана, би донесен у Печерски манастир. Блажени Агапит, сатворивши молитву за њега, даде му да једе биље, које сам јеђаше, и исцели га; и одмах се слава његова пронесе по целој земљи Руској. А Јерменин, рањен стрелом зависти, стаде клеветати блаженога; и посла у Печерски манастир неког на смрт осуђеног, који је пред Агапитом имао узети отров и умрети. Видевши овог где умире, блажени Агапит му даде од биља које сам јеђаше, творећи молитву за њега, и тиме избави од смрти осуђеног на смрт. Од тада се иноверни Јерменин нарочито окоми на блаженога, и подговори своје једноверце да Агапиту даду смртоносни отров да попије; блажени попи отров, и остаде неповређен. "Јер зна Господ избављати побожне од напасти" (2 Петр. 2, 9), као што рече: "Ако и смртно што попију, неће им наудити" (Мк. 16, 18).
Потом се разболе у Черњигову кнез Владимир Всеволодович Мономах. Јерменин овај га је врло брижљиво лечио, али без успеха, јер се болест погоршавала. Налазећи се већ на умору, кнез посла молбу тадашњем игуману печерском Јовану, да блаженог Агапита пошаље к њему у Черњигов ради лечења. Игуман призва к себи Агапита и обавести о кнежевој молби; но блажени Агапит, кога нико никада не беше видео да излази ван манастира ради лечења, смирено рече: Ако ради овога пођем кнезу, онда и к свима морам ићи. Молим те, оче, не приморавај ме да излазим ван манастирске капије ради славе људске, од које пред Богом обећах бежати до последњег даха. Ако допустиш, боље да отпутујем у неки други крај, па да се потом вратим овамо када ова невоља буде прошла.
Када изасланик кнежев увиде да неће моћи приволети блаженог Агапита да посети његовог господара, он стаде молити да му бар да од биља ради исцељења. Приморан игуманом, блажени даде изасланику од свога биља. Изасланик однесе кнезу биље. Чим кнез окуси од биља, одмах оздрави, на молитве блаженога. Тада кнез Владимир Мономах дође сам лично у Печерски манастир, желећи да види онога преко кога му Бог подари здравље, јер се никада раније није срео са блаженим, и сада је желео да му ода поштовање и да га обдари. Али Агапит, не желећи да буде слављен на земљи, сакри се. Онда кнез предаде игуману злато, донесено за Божјег угодника. Но после мало времена, исти кнез понова посла једног свог бојарина са многим даровима к блаженом Агапиту. Бојарин нађе светог Агапита у келији и положи пред њим кнежеве дарове: А блажени му рече: Чедо, ја никада ни од кога ништа не узех, пошто никада не исцељивах мојом силом већ Христовом; стога ми ни ово сада није потребно. Бојарин одговори: Оче, онај који ме посла зна да теби ништа није потребно; него преклињем те, прими ово ради утехе сину твом, коме Бог преко тебе подари здравље; а дарове подај, ако ти је воља, ништима. Старац му на то рече: Пошто тако говориш, примићу с радошћу. А ономе који те послао реци, да и остало што има - туђе је, и да ништа од тога неће понети са собом када буде одлазио из живота; стога нека и остало разда ништима, јер сам Господ, који се налази у ништима, избави га од смрти, а ја сам по себи ништа успео не бих; и молим, нека се он не оглуши о ово што му поручујем, да не би још горе пострадао.
Рекавши то, блажени Агапит узе донесено злато и изађе са њим из келије, као да хоће да га сакрије. И изневши га ван келије, он га баци, а сам побеже и сакри се. После неког времена изиђе бојарин, па видевши све дарове бачене пред врата, покупи их и предаде игуману Јовану. Затим, вративши се кнезу, бојарин му исприча све што виде и чу од блаженога. И сви разумеше да је он - истинити слуга Божји, који једино од Бога иште награде а не од људи. И кнез, не усуђујући се да не послуша светитеља, стаде дарежљиво раздавати своју имовину ништима.
После многих богоугодних трудова и подвига разболе се и сам овај бесплатни лекар, блажени старац Агапит. Сазнавши за то, гореспоменути лекар Јерменин дође му у посету, и стаде се расправљати са њим о лекарској вештини, питајући га, каквим се биљем лечи таква болест. Блажени одговори: Онаквим каквим сам Господ, као лекар душе и тела, подари здравље. - А Јерменин, сматрајући блаженога за велику незналицу у лекарству, рече својим пратиоцима: Овај ништа не зна у нашој вештини. - Затим, узевши га за руку, рече: Истину говорим: трећег дана умреће; ако се промени реч моја, онда ћу ја променити живљење моје, и сам ћу постати овакав монах. Блажени на то ватрено рече: Такав ли је твој начин лечења: више говорити о смрти него о помоћи! Ако си вичан, дај ми живот; ако пак тиме не владаш, зашто ме понижаваш, осуђујући ме да умрем трећега дана? Мене је обавестио Господ да ћу кроз три месеца отићи к Њему. - Јерменин му понова рече: Ето, ти си се већ сав изменио, а такви нипошто не могу да живе више од три дана.
Стварно, свети Агапит беше веома изнемогао, те се сам није могао ни покренути. Међутим, к блаженом Агапиту, који сам беше толико болестан, донесоше ради исцељења неког болесника из Кијева. А блажени, свечудесном помоћју Божјом, одмах устаде, као да није боловао, узе своје уобичајено биље, које му служаше за храну, и показа га Јерменину, говорећи: Ево биља којим ја лечим: види и разумеј! А он, погледавши, рече: Ово није од нашег биља, него мислим да је из Александрије. - Подсмехнувши се његовом незнању, блажени даде болеснику од тог биља и, помоливши се, одмах га оздрави. Затим рече Јерменину: Чедо, молим те, ако ти је по вољи, једи са мном ово биље, пошто ничим другим немам да те угостим. Јерменин му одговори: Оче, ми овога месеца постимо четири дана, и сада ја држим пост. Чувши то, блажени га упита: Ко си ти, и које си вере? Он одговори: Ниси ли чуо за мене да сам Јерменин? Тада му блажени рече: Како си се онда усудио да уђеш овде и оскврнавиш моју келију, па ме још и држиш за грешну руку моју? Иди од мене иноверче и нечестивче! - И овај посрамљен оде.
После тога блажени Агапит проживе, као што прорече, три месеца и, одболовавши мало отиде ка Господу првога јуна. И пошто беше бесплатни лекар на земљи, он прими велику плату на небу, где нема болести. А братија спремише његове чесне мошти за погреб, и уз прописано опојање положише у пештери преподобног Антонија.
По престављењу светог Агапита дође Јерменин онај у Печерски манастир и рече игуману: Одсада напуштам јерменску јерес и правилно верујем у Господа Исуса Христа, коме желим да служим у светом чину монашком. Јер мени се јави блажени Агапит и рече: Ти си обећао да примиш монашки образ; ако слажеш, са животом погубићеш и душу. Ја верујем да је он свет; и да је хтео дуго живети на земљи, Бог би му то даровао.
Ја сам држао да он неће преживети три дана, а Бог му додаде три месеца; а да је желео, живео би и три године. Но ја сада мислим да он сам, као свети, зажеле да нас остави, жудећи за царством светих; и ако га је Бог преставио из привременог живота у овој обитељи, Он му је даровао живот вечни у небеским обитељима. Зато желим да што пре испуним наређење овог светог мужа.
Игуман, саслушавши Јерменина, постриже га у монашки свети чин, и дуго поучаваше лекара туђих тела, да он, угледајући се на блаженог Агапита, буде вичан у лечењу своје душе. А Јерменин, подвизавајући се богоугодно, проведе остатак живота свог у Печерском манастиру, а ту дочека и блажену кончину своју, предавши душу своју у руке лекара душа и тела - Господа нашег Исуса Христа, слављеног са беспочетним Оцем Његовим и са пресветим, благим и животворним Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин.
