Свети Константин родио се на острву Митилини, у селу Псилометопон, од мухамеданских родитеља. Али Бог, који гледа не на лица него на срца људска, провиде у овом детету, док оно још беше у утроби материној, да ће оно имати добро срце, због чега га унапред изабра за Свога изабраника. То се може видети из тога, што одојче већ од првих дана показиваше своје будуће призвање, јер сисаше само једанпут на дан, и што за све време свога одојчаштва беше тихо и никада не заплака, чак ни онда када биваше гладно. И ово Богом изабрано детенце задивљаваше не само своју мајку него и све суседе. И тако оно растијаше до свога дечаштва.
Међутим свезлобни ђаво, исконски непријатељ рода људског, предосећањем својим предвиде да ће ово дете, иако рођено као Турче, Бог привући к себи добротом Својом због његовог доброг и незлобивог срца. Зато се и наоружа да га уништи. У том циљу он подстаче зло срце једне сусетке да убије несрећно дете. И једнога дана ова сусетка дође у посету Константиновој мајци и замоли је да јој да сина да прошета са њим. Не подозревајући у томе ништа, мајка јој даде сина, и они одоше у шетњу. Када изиђоше изван града, жена даде детету раније спремљене са отровом слаткише. Чим их дете поједе, отров стаде деловати: Очи му силно оболеше, тако да ништа не виђаше, а и цело му тело изнеможе. Када пакосна жена доведе мајци болесно и изнемогло дете, она се зачуди од чега се тако брзо разболе син њен. Сматрајући да је то случајно обољење, она позва лекаре; лекари употребише разне лекове, али, видећи да лекови ништа не помажу, одусташе од даљег лечења. И тако дете боловаше три године. Али на ову невољу наиђе друга: јадно дете разболе се од богиња, и потпуно изгуби вид. Болест се толико погорша, да су болника већ спремали за смрт. Но свемогући Бог, видећи невиност и трпљење дететово, благоволе спасти га по великој милости Својој, извевши га из таме муслиманске и привевши га к истинитој светлости хришћанске вере. И то Бог учини на следећи начин:
Једна побожна хришћанка, која становаше недалеко од куће Константинове мајке, дође у посету болеснику. Тешећи болесника и његову тужну мајку она, побуђена одозго и покренута сажаљењем, стаде молити детињу мајку да јој допусти да њено болесно дете однесе у хришћанску цркву и тамо га загњури у свету воду. Ја сам уверена, рече притом ова побожна жена, да ће га Бог наш, који је створио небо и земљу, исцелити. Мајка, сломљена болом, пристаде на њен предлог. Жена онда одмах узе дете, однесе га у цркву, и уми га светом водом. После тога дете потпуно оздрави и прогледа на једно око, али му друго остаде донекле затворено, по неиспитаном промислу Божјем који све премудро уређује. И дете, које на рукама донеше у цркву, врати се на својим ногама кући, где га задивљена мати срете и, прославивши Христа Бога, промени жалост у радост.
После неког времена мати Константинова, која већ неколико година беше удовица, удаде се за другог, па се са мужем и децом пресели у Анатолију, у град Магнисију. Али се у том граду не задржаше дуго, пошто се поочим показа пијаница и опаке нарави, и често је свирепо тукао своју пасторчад. Због ове породичне неслоге мајка ове јадне деце одбаци свадљивог мужа, па се са својом децом пресели у Смирну.
У Смирни старији брат Константинов постаде јувелир, а он - разносач поврћа и воћа. Као такав, он је доста често залазио у митрополију, и тамо понекад ступао у разговор, или слушао друге где разгововарају, те је на тај начин научио грчки језик. Имајући сталне везе са хришћанима он, уз помоћ благодати Божје, стаде у срцу свом осећати наклоност према хришћанској вери. Коначна пак одлука да поверује у Исуса Христа створи се у њему при следећим околностима:
Једном се у митрополији Константин срете са једним духовником и замоли га да му што прочита из хришћанских књига. Духовник испуни младићу жељу, прочита му нешто нз Светога Писма, и то као варница паде у младо срце, и запали у њему огањ божанске љубави; и од сладости те љубавн он донесе чврсту одлуку да одбаци муслиманску веру и приступи Христовој Цркви.
У то исто време у Смирни беснијаше силна куга. Бојећи се заразе, Константин са своја два друга хришћанина, које је братски волео, оде у цркву светог великомученика Георгија, верујући да ће тамо бити спасени и од заразе и од смрти. И стварно, вера их спасе од смрти: али, на жалост, лукави враг улови јадног Константина те он паде у блуд. После пада у блуд он више не осећаше у своме срцу пређашњу топлину, него се место ње појави нека хладноћа и пустота, које ипак не потрајаше дуго. Јер човекољубиви Бог не остави свога изабраника него му пружи руку помоћи, те несрећни младић брзо дође к себи. И осетивши пустоту у срцу, он се стаде кајати и горко оплакиваше губитак радости духовне и девственичке чистоте. А да се по други пут не би занео и пао у сладострашће, он, не казавши никоме, отпутова у Свету Гору Атонску.
У Светој Гори он се заустави у Новом скиту; ту проведе петнаест дана, па обелодани једноме иноку да је мухамеданац и жели да прими хришћанску веру. Инок одмах крену у обитељ светога Павла и исприча тамошњим старцима о Константину и о његовој жељи да ступи у Христову Цркву. Старци због неких разлога отклонише од себе ту ствар и саветоваше иноку да се Константин обрати лаври светог Атанасија. Када то чу, јадноме младићу би тешко; но, покоравајући се нужди, он се упути у Лавру. Пропешачивши неко време, он осети умор и, руковођен промислом Божјим, сврати у Капсокаливски скит, где с родитељском љубављу би примљен од старца Гаврила. Видећи умиљатост и доброту побожног старца, Константин му откри своју намеру: да се крсти. Не бој се, синко, рече старац, Бог ће испунити твоју жељу, само ти имај стрпљења. - И старац одмах сазва скитске старце, изложи им младићеву намеру, и затражи од њих савет. Но старци одлучише да младића упуте у Лавру пошто је у питању врло важна ствар, а њихова обитељ и они зависе од Лавре. Међутим у Лаври, чим дознадоше да је Константин Турчин, не усудише се да га крсте бојећи се турских власти, него га упутише у Иверски манастир, код прогнаног свјатјејшег патријарха Григорија V, који тамо борављаше у молитвеном тиховању и самовању (види 10. април).
Наилазећи свуда на сметње, младић заплака горко и сву ноћ проведе у сузама и без сна, и тек се у свитање донекле смири. И заспавши, он види у сну: к њему приступа Пресвета Дјева Богородица, блистајући неисказаном светлошћу, и тихо му говори: "Не тугуј, него иди опет у Капсокаливски скит; о теби се брине сам Бог, Син мој, ка коме ти желиш да дођеш, и Он ће све устројити на добро". - Од ових речи младић се пробуди, али никога већ не беше пред њим. И не часећи ни часа, он оде у скит, и исприча старцу Гаврилу о свом виђењу. Удивљен младићевим казивањем и тронут његовим сузама, старац га са једним скитским братом упути к патријарху.
Када младић стиже у Иверски манастир и изађе пред светитеља Григорија, паде пред ноге патријарху и стаде га са сузама молити да га крсти у хришћанску веру. Патријарх, желећи да стави на пробу његову намеру, рече му: "Зашто си, младићу, дошао к нама - угњетаванима? Шта ти тражиш од нас овако бедних? Нисмо ли ми униженији од свих народа? Није ли у вашим рукама власт, слава и сва земаљска блага? Како си то ти једини незадовољан и презиреш она привремена земаљска уживања, која тако ишту остали? Боље је, дакле, предомисли се, да не би после жалио и кајао се".
Не одговарјући ништа светитељу, младић је погнуте главе горко плакао и лио сузе... "Зашто ништа не одговараш?" упита га патријарх, желећи да још боље испита његову намеру. Уместо одговора младић стаде ридати. Ово ридање дирну светитеља, и он му умиљато рече: "Умири се, чедо, и иди натраг у Капсокаливски скит, па се тамо спремај за крштење, које ћу ја сам извршити над тобом. Само до тога дана не казуј никоме ко си". - После тога патријарх га огласи, и при оглашењу даде му име Михаил.
По повратку у Капсокаливски скит, Михаил проведе шест месеци у припремању себе за велику тајну крштења. У току тих месеци ђаво му никако није давао мира, смућујући му помисли и сејући по њима страх, да би га натерао да бежи из Свете Горе. Још је наводио на њега и привиде. Али сва та вражја искушења не нашкодише Михаилу још и стога што су к њему често долазили братија, па га тешили и крепили у тој борби. Да би ту помоћ братије отклонио, ђаво се појави на очевидан начин. Тако, једне вечери Михаила посети брат Герасим; и после дугог разговора Михаило замоли брата Герасима да остане код њега и преноћи. Брат пристаде. И када Герасим стаде читати Свето Писмо ради утехе Михаилу, демон закуца на врата молећи да га пусте унутра. Мислећи да је то неко од братије, они изађоше, но, не угледавши никога, они се смутише, па се вратише у келију, и Герасим настави прекинуто читање. Међутим, након мало времена ђаво поново дође и сада већ сам покушаваше да отвори врата, што њих двојицу нехотице уплаши. И када они отворише врата и изиђоше, опет тамо не беше никога. Тада они, познавши у томе лукавство ђавола који је хтео да их застраши, падоше пред иконом Богомајке и помолише се пред њом. Затим, штићени окриљем Богородице, они легоше да спавају, и мирно проведоше ноћ.
А када наступи одређени за крштење дан, Михаил се испуни радости. За време свете Тајне крштења, при погружавању Михаила у купељ и изговарању речи молитве: "крштава се слуга Божји Константин у име Оца и Сина и Светога Духа", лице његово тако засија, да се није могло гледати у њега, и око, којим дотле ништа видео није, потпуно се исцели. Видећи то, братија узнесоше благодарносг и хвалу Богу који твори дивна чудеса.
Извесно време после крштења, Константин замоли старца за благослов да посети Иверски манастир, да би се поклонио икони Богомајке Вратарке и, по обећању, запалио свећу пред њом. Добивши благослов, он оде тамо са једним иноком од скитске братије. При повратку отуда он сврну у Претечин Скит, пошто беше чуо да тамо молитвено тихује и самоћује велики старац - духовник, који је недавно послао ка Господу три своја ученика, пострадалих за исповедање имена Христова, и да се делови светих моштију њихових налазе у том Скиту. Видевши свете мошти, Константин им се побожно поклони и целива их, и у том тренутку њему радосно заигра срце и обузе га жеља да пође путем ових преподобномученика, да подражава њихово живљење, а затим да пострада за љубав Господа Христа који га је извео из мрака на светлост познања истине. Духовник пак, разговарајући са Константином о користи душевној, исприча му, поред осталога, и о страдањима светих преподобномученика, његових ученика. То још више загреја Константиново срце и утврди га у намерн да пострада за Христа.
Вративши се у скит к своме старцу, Константин беше утучен због свега што виде и чу. Опитни старац примети то, и упита га што је тако утучен. - О, оче! одговори Константин са уздахом, како да не будем утучен, и како могу бити спокојан, када истинске слуге Христове крвљу посведочише своју веру, а ја, шта ћу принети као дар Господу мом Исусу Христу? Какви су плодови моје вере, моје љубави, према Њему? Признајем ти, оче, откако бејах у Претечином Скиту и целивах свете мошти преподобномученика, донесох одлуку: да следујем њиховим стопама. Та ми мисао неда мира, и стално ме гони. Стога, благослови, оче, и мене да пострадам за Христа! - Благословен Бог, чедо, одговори старац Гаврило. Ако је то угодно Богу, онда ће Он сам, на својствени Му начин, испунити твоју жељу. - Али Константин остаде упорно при својој одлуци. Тада старац, видећи да је тешко разуверити младо срце, у које је запала и разгорела се мисао о мучеништву, одреди Константину да проведе четрдесет дана у затвору, подвизавајући се у бдењу, посту и молитви, са надом да ће за то време сам Бог открити Константину оно што је корисно по њега.
Истински послушник с радошћу прими старчеву заповест, усели се у безмолвну келију, и свим срцем смирено мољаше промислитеља Бога да му открије, да ли је његова намера пријатна Његовој светој вољи. И у прву ноћ свога затворништва, када после дуге и усрдне молитве заспа, он усни ово: као да се налази у цркви Свете Софије; одједном се отвори црквено кубе, и он угледа на облацима Господа Христа, окруженог мноштвом анђела. Један од тих анђела се одвоји, долете ка Константину, узе га за руку и хтеде да га узнесе ка Господу. "Остави га", чу се глас Господа Христа, "још је рано". - И Константин се пробуди. - Када овај сан он исприча старцу, старац му кратко примети: "Из тога се види, да још није воља Божја да ти узмеш на себе подвиг мучеништва". И посаветова му старац да се подвизава и да буде у послушању, чиме се и без мучеништва човек може спасти.
И тако се Константин покори старцу и смири на дуго време. Али једном када беше у цркви и слушаше читање, у његово срце западоше пророкове речи: Ако одвојиш што је драгоцено од рђавога, бићеш као уста моја (Јерем. 15, 19). Ове свештене речи он примени на себе, а тајна мисао дошаптаваше му да иде у град Магнисију, и да обрати у хришћанску веру своју рођену сестру која живи у том граду. Ова му мисао не даваше мира, и он је откри своме старцу, као и жељу да ту мисао приведе у дело. Али старац, налазећи да је та ствар изнад његових моћи, посла га у скит свете Ане к духовнику јеромонаху Јоасафу. При томе му рече: "Ма шта ти казао духовник, прими као из Божјих уста, и поступи потпуно по његовом савету".
Константин оде к духовнику Јоасафу и откри му своје намеру. Духовник га не само не одврати од добре намере, него га с љубављу благослови да изврши добри подвиг. На ово се саосећајно сагласи и патријарх Григорије. И они му, сем благослова, дадоше препоручна писма за представнике цркве у Магнисији, нарочито за Кидонијског наставника Григорија, да би он с очинском љубављу примио Константина и помогао му да успешно оконча похвално дело.
Опростивши се са старцима, Константин напусти Свету Гору и ускоро стиже у Кидонију. Тамо предаде препоручна писма, и преко њих се упозна са неким хришћанима. А пошто у то време не беше лађе која би пловила у Анатолијске крајеве, Константин се у међувремену стаде бавити пиљарењем. Док се он бавио тиме, једном га распознаде чиновник Кидонијског аге, који га је познавао израније док је он још био мухамеданац. Но да се не би преварио, Турчин се стаде тајно распитивати за њега код његовог суседа, који се такође бавио пиљарским послом. Али овај избеже да да јасан одговор и рече да га уопште не познаје. А увече, када сви стадоше одлазити својим кућама, сусед поче тајом распитивати Константина, да ли је истина да је он по рођењу Турчин, као што тврди агин чиновник. - Није истина, одговори Константин збуњено, он се преварио; вероватно се пребацио, а ја сам чист хришћанин.
Овај догађај толико узнемири Константина, да он сву ноћ не могаде заспати од страха, и у зору реши да бежи из овога града. И чим свану, он оде на морско пристаниште. Тамо нађе морнаре са брода који је пловио за Смирну, погоди се с њима, и скочи у чамац који га је имао одвести до лађе. Али у то време разлеже се са обале глас неког Турчина који је захтевао од морнара да му предаду Константина. Уплашени морнари без речи предадоше Константина Турцима. Чим Турци доведоше Константина к аги, овај га упита: "Ко си ти; откуда си дошао у наш град, и како се зовеш?" - Ја сам из далека, одговори Константин, путујем у Анатолију, исповедам хришћанску веру, а име ми је Константин. - А ако се овде нађе човек који ће доказати да си ти Турчин? - Тако нешто једва је могуће, јер сам ја хришћанин.
У том тренутку приступи агин чиновник, и обраћајући се Константину рече: Узалуд се напрежеш да докажеш како ниси Турчин! Та зар ти ниси брат смирнског Турчина - јувелира? Ја то врло добро знам, и нико ме не може разуверити у томе. - Видећи да се све десило по Божјем промислу, Константин одговори храбро: Да, заиста сам био Турчин, али сам кратко провео у безаконој муслиманској вери, јер ме Господ мој Исус Христос, по великој милости Својој, изведе из таме и приведе к истинитој светлости. Сада пак ногама газим вашу веру са свима обредима, јер она све своје следбенике одводи у вечну погибао.
Чувши хулу на своју веру, ага нареди да Константина избију, па онда закључају у тамницу, док не смисли шта ће даље радити с њим. И ага написа писмо к Мосхониском паши, молећи га да одмах дође због једне веома важне ствари. Паша дође хитно, и одмах сабра судије да суде Константину. - Јеси ли се, несрећниче, предомислио? упита га паша. Ако останеш у нашој вери, онда ишти што год хоћеш: богатство, почасти, и остало; све ће ти се дати, само остани веран великом пророку.
- Смешно је то и слушати! одговори мученик с осмехом. Ви сте људи великодостојници, а такве бесмислице говорите, да их и дете не би изрекло. На пример: ви називате великим пророком оног лажова који пропаде; а пропашће и сви они који му следују и верују у њега као у пророка. Но ја га проклињем; а ваше богатство и почасти које ми обећавате, сматрам низашта, пошто је богатство моје, почасти и слава моја - Исус Христос, од кога ме нико и ништа одвојити не може.
- Ако је тако, грозно викну паша, онда ћемо ми умети приморати тебе да напустиш своју заблуду. - И нареди да мученика бију штаповима по табанима, па да га затим баце у тамницу. У тамници страдалца Христовог посећиваху кришом од Турака неки хришћани, који га тешаху и сокољаху да благодушно подноси мучење и да чврсто стоји у исповедању имена Исуса Христа, који му већ припрема мученички венац и царство небеско.
У то време чу за Константиново страдање један циганин, ковач, познат са своје зверске злоће. Он зажеле да се наруга Божјем човеку, па се јави аги и рече му: Ако ми даш под моју власт тог хришћанина кога сте јуче мучили, уверавам те да ће се он одрећи свога Христа и поверовати у великог пророка Мухамеда. Огледи моји заслужују пуно поверење, јер сам их десет година опробао на једном хришћанину Георгију, који, иако се не одрече Христа, ипак умре најужаснијом смрћу.
Ага са задовољством пристаде на циганинов предлог и предаде му на располагање страдалца Христова. Зли циганин стаде вршити своје огледе: најпре натаче на главу светом мученику усијани гвоздени шлем, од чега дим излажаше страдалцу из ноздрва; затим му оловним куглама тако стеже слепе очи и лобању, да мученику испадоше очи из очних дупља. Све ове паклене муке светитељ трпљаше благодушно: срце његово, обузето љубављу према Господу Христу који га је крепио, беше туђе страдању тела; љубав Божја заглушиваше љуте патње од мучења, стога мученик остајаше чврст и непоколебљив.
После ових мука опет бацише мученика у другу тамницу, у мрачном подземљу, па му забише ноге у тешке кладе. Док се ту налазио, неки хришћани видеше ноћу јарку светлост, која је излазила из храма светог новомученика Георгија и продирала у тамницу Константинову. Након неколико дана свети мученик би опет изведен на суд пред агу. Ага га упита: Да ли ћеш нам сада рећи ко си, и јеси ли се предомислио односно наше вере? - Уместо одговора, светитељ као са прекором рече судијама: Јесте ли ви људи или зверови? Довели сте на суд човека потпуно окованог и везаног, или се бојите да ћу вам побећи из руку? Успокојте се! Ја сам сав пред вама; чините са мном што хоћете: режите, пеците тело моје, но ја остајем при исповедању праве вере, и све ћу поднети за љубав Господа мог Исуса Христа. Одвежите ми, дакле, руке, па ћете онда видети ко сам ја. Када му одвезаше руке, Константин се прекрсти пред свима. И громко викне: Сада видите ко сам ја!
Овако неустрашиво исповедање вере од стране светог мученика толико разјари мосхониског пашу, који беше ту, да он скочи са свога места, потеже мач и зари га крстолико у груди мученику, вичући: Зар се тако разговара са судијама? - У тренутку када се од удара мачем поцепа мучениково одело, на прсима његовим сину као муња златни крст. Видећи то, судије се још више разбеснеше, и наредише да га бичевима бију. Затим му цело тело од ногу до самога врата оковаше у тешке ланце, па бацише у тамницу.
Свирепо мучење светога мученика силно је потресало Кидонијске хришћане, који су страховали да млади страдалац не малакше духом. Нарочито је у том погледу страховао учитељ Григорије, па је ради утехе и окрепљења светога паћеника, тајно слао к њему у тамницу свога ученика Јована, који је пре тога живео неколико година на Светој Гори Атонској.
Страховање благочестивих хришћана било је потпуно оправдано, јер се сем телесних страдања на мученика Христовог беше окомио и свезлобни ђаво, изводећи против њега, особито ноћу, нека плашила, еда би га поколебао. Тако, понекад се ђаво јављаше пред њим у облику жене, понекад у облику црнца, пса и бика. Али све те сатанске привиде непобедиви војник Христов одбијаше јуначки. А кад к њему дође Јован, онда он, после разговора с њим, још ништавнијима сматраше све замке ђавоље. Благочестиви пак хришћани усрдно твораху молитве за њега по црквама Божјим, да Господ укрепи мученика да до краја изврши подвиг свој. Следеће ноћи свети мученик би удостојен посете Богоматерине. Јавивши му се у неисказаној светлости и небеској слави, Богомајка му рече кротким и тихим гласом: "Радуј се, Константине, верни служитељу Сина мог и мој изабраниче! Молитва је твоја услишена: ја сам дошла да те утешим и известим, да је Сину мом жеља да ти страдалачки подвиг свој завршиш не овде већ у Цариграду. Житељима пак овога града објави, да они моле Бога не за тебе него за себе, јер греси њихови превазиђоше дуготрпељивост Божју, и Син мој по праведном суду Свом одлучио је да их истреби са лица земље, као некада Содом и Гомор, пошто греси њихови вапију на небо; и гнев Божји неће закаснити, свепагубност огња већ је близу. Ти грешници се моле због суше и за кишу, али ради молитава твојих киша ће им се послати на земљу, када ти ступиш на лађу да би отпловио у Цариград".
Предсказање Свеблагословене се стварно испуни; јер Кидонијски градоначелник, не желећи да сам решава мученикову ствар, упути мученика у Цариград вишој власти; и чим свети мученик ступи на лађу, удари пљусак.
По доласку у престоницу, светитеља послаше на робију, где се рађаху најтежи радови и подношаху највеће муке. А када надзорник сазнаде да је он раније био мухамеданац па примио хришћанску веру, нареди да га штаповима бију по табанима и онда вргну у тамницу. Седећи у тамници, свети мученик је молио хришћане који га тајно посећиваху, да му пошаљу духовника. Духовник убрзо дође да посети мученика. Но видећи да је младић изнемогао, духовник се побоја да неће моћи до краја издржати, па му рече: Константине, добро је исповедање имена Исуса Христа, али мучења која Турци приређују ужасна су. Стога, испитај себе, па ако се страшиш мука, ми ћемо те, с помоћју Божјом, избавити одавде. - Шта ти говориш, духовни оче! са чуђењем одговори светитељ. Погледај на моје тело, - и откривши ноге он их показа духовнику. Духовник нехотице уздрхта, када виде његове искидане ноге и ране од клада у које су их забијали. Па и само лице његово, и табани на ногама беху у ранама од батинања. Видећи ране и мушко трпљење мучениково, духовник се удиви подвигу младога страдалца.
- Пази, оче! строго рече мученик духовнику, ни помислити немој да ме ослобађаш златом и поклонима. Нека вас Бог сачува од тога! Притом знај, ја ћу кроз неколико дана завршити свој подвиг, као што ми то откри Пресвета Богородица. А тебе молим: отиди до патријарха Григорија, који ме зна и моли се за мене. Кажи му да си ме видео и да ћеш ме опет видети касније. - После тога духовник даде благослов мученику, па се растадоше у миру.
Сутрадан понова изведоше светог мученика на суд. И судија, видећи да мученик, и после свирепих мучења и обећања свих могућих блага, остаје чврст у своме вероисповедању, осуди га на смрт вешањем. И тако свети страдалац Христов Константин заврши свој мученички подвиг другог јуна 1819. године, и света душа његова, као миомирисна ружа, процветала усред трња, одлете у небеске обитељи, оставивши своје многострадално тело које су мучитељи мучили читавих четрдесет дана.
Да би уништили сваки траг на подвиге светог мученика, Турци узеше свето тело његово и тајно сахранише на муслиманском гробљу. Вест о мученичкој кончини светог Константина убрзо стиже и до Свете Горе Атонске, и благочестиви старац мучеников из Капсокаливског Скита Гаврило посла једног од својих ученика у Кидонију, да покупи податке о страдањима светог страдалца. Овај покупи потребне податке у Кидонији, па одатле отпутова у Цариград. Али тамо, при свем старању свом, он на жалост не могаде пронаћи свете мошти мученикове, а нађе само једно парче од његовог одела, и са тим, као са скупоценим благом, допутова у Свету Гору у Капсокаливски Скит, где се свети мученик подвизавао.
Господ Бог, слављен у успомени Светих Својих, дарова и овом угоднику свом дар чудотворства, и то парчету његовог одела, обагреном крвљу. Тако, једног послушника Капсокаливског Скита, силно заболе глава баш у време када парче мученикова одела би донесено у Скит. Брат који донесе ту светињу у Скит, сазнавши за главобољу послушникову, оде к њему, зави му главу тим парчетом, и он тако проведе сву ноћ, а ујутру му главобоља потпуно престаде. Други брат, патећи од зубобоље, са вером призва у молитви име светог мученика, и тог часа би исцељен. А један јеромонах, чије умне способности беху толико растројене да је он био близу потпуног лудила, чим додирну са вером одећу светог Константина, он потпуно оздрави.
Молитвама светог мученика Константина, нека Господ Бог удостоји и нас да добијемо царство небеско. Амин.
