Велики поборник побожности свети Никифор родио се у Цариграду од побожних и богобојажљивих родитеља, Теодора и Евдокије. Отац његов удостоји се исповедничког венца, претрпевши ране и прогонство због поштовања светих икона. За царовања Копронима био је у звању нотарија тајне архиве царске. И он би оптужен злочестивом цару да он побожно почитује свете иконе, клања се икони Спаситеља, Пречисте Богомајке и свих Светих. Цар одмах призва к себи блаженог Теодора, подврже га саслушању и, убедивши се да је оптужба истинита, он га дуго примораваше да се одрекне молитвеног поштовања икона. Но пошто се слуга Христов не покори царској вољи, би жестоко бијен, па онда послат на заточење у град Молин. Тамо би бачен у најужаснију тамницу; и у њој он страдаше за правоверје. После неког времена он би понова призван у Цариград, и још упорније примораван на цареву јерес; али он остаде као дијамант тврд у побожности, пристајући радије на ране и на смрт, него да црквене законе и предања светих Отаца наруши. Онда по наређењу безаконог цара он би немилосрдно и на разне начине мучен, па понова послат у прогонство; и пошто проведе у Никеји шест година у оковима и страшном злостављању, он пређе ка Господу на вечну слободу у блаженом животу. А супруга његова, чесна Евдокија, беше учесница у свима невољама и страдањима свога мужа: она му следоваше у изгнанствима, и састрадаваше у оковима, не одвајајући се од њега ни телом ни духом. После мужевљеве кончине она се поврати у Цариград, и провођаше дане своје богоугодно, као што и доликује хришћанској удовици. За то време син њен Никифор, пошто најпре изучи науке, би постављен у царском двору у звању у ком је раније служио његов покојни отац. И не умре блажена Евдокија док не виде свога сина, најпре у монашком, па онда у епископском чину; и узневши благодарност Богу, она се повуче у женски манастир, постриже се у монаштво, и пошто веома угоди Богу, престави се к Њему у дубокој старости.

Таквих родитеља беше пород овај блажени Никифор, о коме је реч, - свети изданак светог корена: од пелена васпитаван у побожности, одгајан у доброј нарави, и упућиван на богоугодни живот, он провођаше године своје младости целомудрено, у великом уздржању. И беше испуњен мудрости спољашње и унутрашње, то јест световне и духовне, јер је до савршенства знао не само књиге јелинских философа него и Свето Писмо; поред тога он беше красноречив говорник, украшен свима врлинама, уман и добродушан, због чега су га сви волели и поштовали. А када постаде пунолетан, Никифор би за царовања Копронимовог сина Лава удостојен звања царског саветника; и чуваше правоверје усред зловерних, клањајући се светим иконама, и друге приводећи томе својим богомудрим саветима. Када пак, после смрти Копронимовог сина Лава, за царовања његовог сина Константина и Константинове мајке Ирине, би у Никеји сазван 787. године Седми Васељенски Сабор против иконоборачке јереси, блажени Никифор, онда још световњак, указа велику помоћ светим Оцима саборским својом мудрошћу и изврсним познавањем Светога Писма; и као човеку великог угледа, њему би поверено да на Сабору говори у име цара. И он се пре свог епископства показа исповедник и учитељ православља, надвлађујући и посрамљујући јеретике при расправљању спорних питања, због чега га свети Оци саборски величаху и благосиљаху.

После Сабора Никифор остаде још неколико година у високом звању царског саветника. Затим, убедивши се да служење сујетном и метежном свету није корисно по душу, - он виде да у двору почиње раздор између сина и мајке - он напусти свој високи положај и, презревши сву сујетну славу, повуче се из града и настани у једном усамљеном и тихом месту на Босфору Тракијском. Ту он стаде насамо служити једино Богу, у молитвама и пошћењу стремећи се своме спасењу. Са временом он подиже цркву, сабра иноке и образова манастир, ма да и сам још не беше инок, али се иночки труђаше, испитујући себе, да ли може понети подвиг многотрудног житија иночког. И тако он проведе много година, све до половине Никифорова царовање. (Цар Никифор царовао је од 802-811 г.).

Када свјатјејши патријарх цариградски Тарасије (784- 806 г.) оде ка Господу, тада би изабран за патријарха овај блажени Никифор, иако по изгледу мирјанин али по животу савршени монах. Одмах по избору прими чин монашки, и све остале чинове редом; а потом, против своје воље, на наваљивање цара Никифора, он би узведен на архијерејски престо на сам пресветли дан Васкрсења Христовог. И украшаваше он свету Цркву учитељском речју и врлинским животом, исправљајући покварене, утврђујући праве, и одгонећи јеретике од духовног стада као вукове. Тих година вођаше се рат између Грка и Бугара, и цар Никифор, отишавши у рат, погибе. После њега ступи на престо његов син Ставрикије, но царова кратко, свега два месеца, па умре. После овога зацари се добри цар Михаил, прозвани Ранкава, који раније имађаше чин старешине дворске страже, но владаше само две године, докле га Лав Јерменин не обори и не прогна. Овоме отмичару, пре но што се круниса за цара, патријарх Никифор посла по неким епископима књигу о Православном Вероисповедању, молећи новог цара да је својом руком потпише, по обичају пређашњих благочестивих царева, што се сматрало заклетвом да ће неизменљиво држати и бранити догмате свете вере, изложене у том Вероисповедању. Лукави и лицемерни цар на речима се показа врло расположен према благочешћу, и обећа да ће потписати Књигу, али не пре крунисања. "Потписаћу, рече, када на мене буде стављена царска круна".

И повероваше овоме лисцу. Одложивши да потпише књигу Православног Вероисповедања, овај лисац тајно потписа књигу коју му донеше јеретици, потчињавајући се радије њему сличним грабљивим вуцима него истинским пастирима. Затим он са великом гордошћу и царским сјајем дође у саборну цркву свете Софије; и када се обављаше прописани чин крунисања за цара, и свјатјејши патријарх стављаше круну на његову недостојну главу, откри Бог пресветом патријарху какав ће то бити цар: јер се царска круна у рукама патријарха претвори као у трнов венац и оштро му и болно бодијаше руке; и разумеде патријарх да то означава гоњење и насиље које ускоро предстоји Цркви од овога цара. И патријарх казиваше то своме клиру уздишући.

Сутрадан по крунисању свети Никифор посла к цару, да испуни своје обећање и потпише Исповедање правоверја, као што и пређашњи благоверни цареви потписиваху. Но овај то одлучно одби, у самом почетку каљајући лажју царску порфиру. Затим после неког времена цар стаде отворено хулити свете иконе, окомивши се, не на непријатеље који су одасвуд надирали у Грчку и пустошили је, него на иконе Христа, Пречисте Богородице и свих Светих, и на оне који им се клањају. Па окупивши к себи у Цариград све епископе и презвитере, који су за разне кривице били правилно одлучени од служења божанственом олтару, он им даде места у царским палатама, и, товећи их као вепрове, он је на тај начин задобијао наклоност оних "којима је Бог трбух" (Флб. 3, 19); и често разговараше цар са њима, учећи се иконоборачкој јереси; и саветоваше се с њима, на који начин да обнови онај богохулни догмат против икона, који би одбачен Седмим Васељенским Сабором. Да би их што лакше придобио на своју страну, он им обећаваше, не само да им поврати пређашња звања којих су били лишени, него да им да још веће почасти. А они, горди због толике цареве наклоности према њима, стадоше свесрдно помагати цара, и ствараху пометњу по свима црквама гонећи правоверне. И обилазећи свуда, они у име цара скупљаху књиге; и накупивши безбројно мноштво књига они их заједнички прегледаху: и кад би нашли коју јеретичку књигу, написану против икона, они су је с љубављу као чесно Еванђеље издвајали, и чували је код себе; а кад би нашли коју књигу, написану против иконоборачке јереси, одмах су је као гадост неку у огањ бацали и спаљивали.

Потом нареди цар свима грчким епископима да се саберу у Цариград на сабор (815 г.). Епископи су се, допутовавши из својих места у Цариград, по обичају јављали пресветом патријарху Никифору. Цар нареди да те епископе одмах похватају и у тамницу бацају. А оне од њих који, из страха од грозног гнева царевог и претњи, пристајаху на јеретичко једномислије са царем, цар ослобађаше уза и тамнице, и удостојаваше почасти. Оне пак који беху непоколебљиви у правоверју цар срамно угњетаваше у тамници и мораше их глађу и жеђу. Тако, врло многи из страха пристадоше на једномислије са царем, и јеретичко збориште показа се веома јако. И стадоше лажни учитељи смело и несметано ширити по свима црквама своја хулна учења, приволевајући народ на непоштовање светих икона. Истинске пак учитеље православља они изгоњаху из цркава, злостављаху, па чак се труђаху да и самог пресветог патријарха, богогласну трубу, приморавају на ћутање, и да му забране улазак у саборну цркву.

Чујући и видећи све шта се ради, служитељ Божји, свети Никифор непрестано се мољаше Богу са сузама, да Цркву своју сачува непорочном и стадо своје очува неповређеним од јеретика. И призивајући к себи многе правоверне он их саветоваше, мољаше, упућиваше: да се не друже с јеретицима; да се чувају квасца њиховог; да од учења њиховог беже као од уједа гујиног; да се не страше опаких времена ових, и да се не боје претње мучитељеве који убија тело а не душу. "Ако и сав народ, говораше свети патријарх, пође за царем путем јереси, и мало њих остану верни правој вери, то ни онда нека их не смућује њихова малобројност, јер Господ благоволи не мноштву: Он благоволи и погледа на једнога који стрепи и боји се речи Његових, већма него на мноштво оних који не маре за страх Божји, као што и сам у Еванђељу каже: Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам да царство (Лк. 12, 32)".

Затим свјатјејши патријарх позва код себе најугледније архијереје: Емилијана кизичког, Јевтимија сардијског, Јосифа солунског, Евдоксија аморејског, Михаила синадског, Теофилакта никомидијског, Петра никејског, и многе друге свете оце, међу којима беху Теодор Студит, Никита, игуман мидикијски, и други правоверни мужеви. После дугог разговора с њима о побожном поштовању светих икона, на основу Божанског Писма и предања светих Отаца, он с вечери пође у саборну цркву свете Софије, и поче свеноћно бденије, саборно молећи Бога за умирење Цркве и за избављење од јереси. Сазнавши за то, цар се узнемири од страха, јер се много народа беше слегло у цркву на свеноћно бденије, па се бојаше цар да не би патријарх дигао народ против њега: злочестивац знађаше да је патријарх веома омиљен у народу, и да су сви готови да га послушају, па чак и умру за њега. И рано зором цар посла патријарху у цркву овакву поруку: Зашто ствараш пометњу у народу и кујеш заверу против цара, који жели мир и једномислије међу свима? Зашто безумне људе подстичеш на буну, и хоћеш да крвљу међусобне борбе залијеш престоницу?

Пресвети патријарх одговори царевим изасланицима: То што ви говорите, ми ни помислили нисмо; нити нам је икада на ум пало то што о нама мисли цар који вас је послао. Ми смо се сабрали у дом Божји, не ради неког договора против цара, већ ради славословља Божјег, ради мољења и молитве: да се смилује Бог и огради миром Цркву Своју, цара и сав народ; да уништи јеретичке насртаје, и утврди све у једномисленом правоверју.

На то цареви изасланицн рекоше: Не, није тако као што говориш, јер једно говориш устима, а друго помишљаш у срцу свом, и то што помишљаш, хоћеш да приведеш у дело. Но пошто је очигледно да се припремаш устати против цара, онда ти сам и твоји једномишљеници, чим се раздани, отидите у царску палату, па тамо одговарајте самоме цару на питање које ти је цар упутио преко нас, да би се сам цар тачније упознао са намерама вашим.

Рекавши то, изасланици отидоше. Сви пак који беху у цркви, видевши и чувши то, разумеше шта ће се догодити: какво ће гоњење и злостављање служитеља Божјег и целе Цркве Христове настати, - па се стадоше још усрдније молити са многим сузама и уздасима. По завршетку свеноћног бденија, свјатјејши Никифор изиђе насред цркве и стаде говорити да сви чују: О саборе, сабрани Духом Божјим! ко је очекивао да ће на Цркву наићи такве невоље какве ми сада видимо? Уместо радости она доживљава жалост, и од спокојства улази у пометњу. Она која на доброј паши напаса духовно стадо, трпи плен од изопачених; и Мајка која сву децу своју упућује на сложно једномислије - раздире се на делове! Она Црква, коју Христос стече скупоценом крвљу Својом, коју сачува чистом од свакога порока, коју огради апостолима, пророцима, мученицима и светитељима свих врста, и показа је као рај бедемима ограђен и осигуран, - какве сада невоље подноси од оних, који по спољашности изгледају наши, а уствари далеко стоје од нас, и постадоше нам непријатељи, и у злоби својој дођоше дотле, да са иконом бешчесте и Изображеног на њој, и заједно са намаланим на дасци ликом Христовим одбацују и самога Христа: јер како чест тако и бешчешће, указивани икони, односе се на онога који је изображен на икони. Сада непријатељи истине уништавају древно предање Цркве о поштовању светих икона, а озакоњују ново, супротно пређашњем, измишљено од јеретика, и тиме смућују душе верних. Браћо и децо, не будимо плашљиви и малодушни! Претње њихове нека не застрашују срца наша, него очекујмо помоћ Божју. Они који непријатељују против нас и паште се да истину униште у Цркви, слични су онима што пливају уз матицу речну, јер се они најзад, изнемогли, даве. Јер, истина је непобедива, и увенчава оне који је поштују, а побеђују оне који ратују против ње. Ко се држи ње, он ће и ненаоружан савладати противника; а ко се лишио ње, биће лако побеђен, па макар био војник наоружан за рат. Сведоци наших речи су они о којима говоримо: они немају никакво познање истине, њих исмевају чак и деца која буквар уче, јер они у умовањима својим противрече сами себи и, слично бесомучницима, једу тело своје. Разумете ли, браћо, што говорим?

Сви у цркви повикаше: Знамо и убеђени смо, пресвети оче, да је православна вера наша истинита, и сви смо готови умрети за њу! - Патријарх на то рече: Онда, браћо, треба да останемо сложни и једнодушни, да противници наши не би могли отргнути ни једнога од нас ка своме зловерју, јер благодаћу Христовом нас је више него њих.

Народ опет, громко вичући, даваше чврсто обећање да ће стајати за Цркву до саме смрти. После дугог разговора с народом у цркви пресвети патријарх, на освитку дана, метну на себе омофор, па се са присутним епископима, игуманима и целокупним клиром упути у царску палату, праћени мноштвом народа. Када стигоше до дворске капије, сви бише задржани, само патријарх пуштен унутра. При патријарховом улазу цар му не указа уобичајено поштовање: јер је код грчких царева био обичај да узимају благослов од патријарха, при чему су узајамно један другоме целивали десну руку у знак духовне љубави. А злочестиви цар Лав Јерменин погледа грозно на улазећег патријарха, не потражи благослов од њега, па му чак не предложи ни да седне, већ му стаде говорити с гневом:

"Какав је то раскол настао међу вама, и против царске власти завера и устанак, јер без нашег знања сазивате саборе, стварате пометњу у народу, и подстичете га на неред и метеж? Сазивати саборе без нашег пристанка и договора с нама, и ширити по народу глас како се ми држимо тобож зловерја а не црквеног учења, није ли отворено непријатељство и почетак раздора? Ако бисмо ми хтели да искоренимо праве, древне прописе, као што ви говорите, онда би нас могли у своје време хулити, унижавати и за зловерну јерес оптуживати; сада пак, када ми, обузети љубављу према правоверју, желимо да истребимо раздоре и несугласице, и све приведемо у сложно једноверје, зашто нас хулите, и непријатељствујете против нас, и говорите како ми тобож вређамо Цркву, док се ми међутим старамо о њеном миру и спокојству? Зар ти не знаш да се много народа помете и од Цркве се отрже зато што се иконе малају и постављају; и они који су се отргли од Цркве доносе књиге и показују у њима речи из Божанскога Писма, којима се забрањује празновање и поштовање икона? И ако на питања која су они покренули, не буде одговора, онда шта је то што ће спречити да не наступи расцеп у вери, после чега вера никад неће доћи до јединства? Зато је потребно да ви, ради оних чији су умови узнемирени и недоумицом пометени, одмах приступите расправљању питања са онима што су се отргли од Цркве због икона. Наша власт жели и наређује, да или ви њих победите у том спору и приведете вашем умовању, или да, побеђени од њих, ви се покорите њима; тада ћемо и ми, видевши где је истина, прићи бољој страни и учврстити је нашом царском влашћу, да би она на тај начин стајала непоколебљиво".

Свјатјејши Никифор одговори цару: Не, молим твоје величанство, не сматрај нас за виновнике раскола и метежа. Ми се нисмо користили ни молитвом, као оружјем против твоје царске власти, јер се из Божанског Писма научисмо да се за цара молимо а не да му зла желимо (1 Тм. 2, 2). Исто тако, ми не преобраћамо здраве речи и учење вере у јеретичко умовање и погибао, јер оне који се усуђују чинити такве ствари, учитељ истине свети Јован Богослов наређује да у кућу не примамо и да се с њима не поздрављамо (2 Јн. 10). Добро је познато не само нама него и свакоме коме је ум ма и најмање просвећен, да су мир и тишина - ствар веома добра. А ако ко постане виновник нарушењу мира, њега с правом сви треба да назову злочинцем. Онај цар је добар који уме ратове преобраћати у мир и метеже у тишину; а ти си са својим једномишљеницима намислио да Цркви, која је у миру, наметнеш рат; и, оставивши свете законе, по којима се Крст Христов прославља и побожност обасјава светлошћу васељену, ти си предложио да се уведе помрачено учење пагубних људи, које ни једна од Цркава не прима: јер ни Јерусалим, ни Рим, ни Александрија, ни Антиохија не одбацују иконе Христа, Пресвете Богородице, апостола и осталих угодника Божјих, већ их побожно, по предању светих Отаца, поштују. Који од Васељенских Сабора, утврђујући Духом Светим догмате православне вере, одобри и прими иконоборачка умовања? Стога ни ти, царе, не обнављај ту одбачену јерес и не уводи у свету Цркву већ осуђено умовање. Ми нећемо никакве расправе да имамо са јеретицима; јер каква је потреба препирати се о ономе што је већ од светих Отаца саборски и саборно оповргнуто, одбачено и анатемисано?

Тада цар рече свјатјејшему патријарху: Није ли Мојсију рекао Бог: Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити (2 Мојс. 20, 4-5). А ви, с каквом памећу правите иконе, и оно поштовање, које доликује једино Богу одајете ликовима и иконама које сте сами направили и насликали? Што идолопоклоници чињаху у старини, то исто и ви сада чините, пренебрегавајући заповест Божју, дату Мојсију, а преко њега и свима људима, не само древним старозаветним, већ и нама новоблагодатним, верним хришћанима.

Свјатјејши Никифор одговори: Зар ти не знаш ради чега Израиљцима, после њиховог изласка из Египта, би дата заповест од Бога да не граде себи резане ликове нити какве слике? Ради тога што су Израиљци, живећи у Египту, били навикли на незнабожје и идолопоклоничко многобожје Египћана, који боготвораху и неке људе, давно већ умрле, и неке птице небеске, и неке зверове земаљске, гмизавце, рибе, и нека чудовишта, па грађаху њихове ликове и клањаху им се као истинитоме Богу. Желећи дакле да код Израиљаца искорени идолопоклонство на које они беху навикли у Египту, Бог им даде ту заповест о неграђењу ликова резаних нити какве слике, али не забрани прављење чесних ликова и икона, који служе не на унижење већ на умножење богопоштовања. Јер, по заповести тог истог Бога не начини ли Мојсије скинију, и окова одасвуд златом Ковчег завета, у коме су чуване таблице, жезал Ааронов и мана? Исто тако, не нареди ли Бог да се направе златни херувими и поставе над кивотом у скинији? И зар на завесама скиније не беху извезена лица херувима? А све то зар Израиљци не поштоваху као чесно и божанствено? И пред свим тим зар се Израиљци не клањаху Богу и не приношаху жртве? И кад се клањаху и жртве приношаху пред скинијом, и кивотом, и херувимима, они се клањаху и жртве приношаху не скинији, ни кивоту, ни херувимима, него самоме Богу који на небесима живи; а скинију и кивот са оним што беше у њему, и слике херувима, они поштоваху чесно као предмете божанске, а не обоготвораване, као што и ми сада поступамо клањајући се светим иконама, палећи пред њима свеће и прислужујући им кандила. Ми се клањамо не дасци и не бојама, већ самом лику Христа оваплоћеног Бога, изображеног на икони; и ми маламо на икони не Божанство, - јер је Оно као невидљиво и непостижно исто тако и неизобразиво, - већ човечанство Христово, човечанску природу Христову, која је некада гледана људским очима и пипана рукама; и ми икону Христову не називамо Богом, већ изображењем лица Христа Бога. Ми се дакле Христу Богу пред светом иконом Његовом клањамо као Богу, а икону Христову поштујемо као предмет божанствени, али је не обоготворујемо. Слично треба рећи и о икони Пресвете Богородице, и о иконама осталих Светих, у којима се поштује сам Бог, диван у Светима Својим. Но почевши са старозаветним, ми не довршисмо. Зар не заповеди Бог Мојсију да подигне бакарну змију у пустињи, да би људи, уједани од змија, прибегавали к њој и погледали на њу? И не беше ли та бакарна змија чудотворни лик који је чудесно исцељивао оне које уједаху живе змије? А ова змија имађаше целебну силу не од себе већ од Онога чији праобраз она беше, јер она праобразоваше Христа Спаситеља нашег, који се имао подићи на дрво крсно, по речи, изреченој потом самим Христом у Еванђељу: Као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба Син Човечији да се подигне (Јн. 3, 14). И шта је чудновато што и сада свете иконе бивају чудотворне, када још у Старом Завету бакарна змија беше чудотворна? И као што она, не собом него силом Онога кога праобразоваше, чињаше онаква чудеса: тако и свете иконе бивају чудотворне силом лица изображенога на њима. Сетимо се још и храма Соломоновог: да ли Бог уписа Соломону у грех то што он у подигнутом храму начини друге, сем Мојсијем начињених, велике златне херувиме, и ликове њихове изобрази по зидовима и стубовима и вратима, и сали "бакарно море" које стајаше на дванаест извајаних волова (3 Цар. 7, 23-25)? Не само Бог не уписа то Соломону у грех, него Му то беше врло пријатно, што Он показа када Сам посети тај храм и што је у њему, јер стоји написано: Слава Господња испуни храм Господњи, те свештеници не могаху стајати да служе од облака (3 Цар. 8, 11). Тако дакле, царе, заповест закона Божјег о неграђењу никаквих слика, дата Мојсију, а коју ти најпре спомену, уништава само многобожачко идолопоклонство, а не нашу хришћанску побожност - поштовање светих икона. А када би Бог том првобитном Својом заповешћу исто тако потпуно забрањивао ма какво изображавање и ликова чесних лица, као што је забрањивао изображавање незнабожачких, онда би Он противречио сам себи, пошто је потом наредио Мојсију, као што би речено да начини скинију и њене принадлежности, па још и да бакарну змију подигне. Али, тако говорити није лепо, јер Бог не противречи сам себи, и као што је веран у свима речима Својим, тако је и свет у свима делима Својим. Не градити незнабожачке идоле, Он то нареди речју; а изображавати свете иконе за украшавање цркава и за славу Божју, Он томе научи делом, када Сам томе научи Мојсија, заповедивши му да изобрази ликове херувима.

То и много друго говораху цар и патријарх о светим иконама, најпре насамо, а затим у присуству епископа и клирика, који бише пуштени унутра. А уђоше и многи сенатори. Усто, тамо се по царевом наређењу појавише и наоружани војници, са исуканим мачевима, да би се заплашили они који се не слажу са царем. А шта тамо би, какви разговори, и какву смелост и храброст показаше неустрашива срца, описано је у Житију преподобног Теодора Студита под 11. новембром, и у Житију светог Никите Исповедника под 3. априлом. Све се то заврши гневом и јарошћу царевом, који са бешчашћем отера из царске палате патријарха и сву дружину његову. Епископи који беху при свјатјејшем Никифору, одмах бише послати на заточење у разна места, а патријарха оставише на свом месту још за неко време, једино стога што се стиђаху да га одмах почну злостављати, а друго - што се бојаху да се народ не побуни због патријарха. Клирике пак и многе монахе они мучаху по тамницама и затворима, и мораху их глађу и жеђу, приморавајући их на јерес.

Свјатјејши патријарх, видећи да је цар сасвим отпао од правоверја, и да је Црква у великој пометњи, и да се духовништво гони и злоставља, писа царици саветујући је да предложи цару користан савет да престане од таквога зла, а писа и градоначелнику Евтихијану, царевом једномишљенику и његовом првом саветнику. Понесен апостолском ревношћу и пророчким духом, он додаде и ову строгу опомену: Ако не престанете кварити праве путеве Господње, ето одмаздитељске руке Господње скоро на вас.

Али свети патријарх не само не могаде усаветовати упорне, него их подстаче на још већу јарост. Цар посла патриција Тому да одузме патријарху управљање саборном црквом свете Софије, и да не допушта патријарху да служи у њој и да проповеда народу. И беше свјатјејши патријарх у своме патријаршијском дому као у затвору, не излазећи никуда. Поред тога, он нешто од туге, нешто од многих подвига изнеможе телом, разболе се и лежаше на болесничком одру, очекујући свој крај; а јеретичка руља не престајаше са смутњом и тражаше да се препире с патријархом. Онда би од цара и његових једномишљеника послат свјатјејшему патријарху царичин брат Теофан, царев маченосац, да га позове на њихов скуп ради препирке с њима. Светитељ одговори изасланику: Пастир, лишен оваца, не излази у борбу против вукова, и који иште себи здравља не бори се са зверовима. Зашто ви, одузевши ми поверене ми од Христа овце, позивате мене на препирку, да се ја један борим са јеретицима као са вуцима? Ако то желите, онда ми вратите моје овце, пустите из затвора и тамница свештенике и клирике, и нека сваки заузме своје место; нека буду враћени из прогонства архијереји и понова заузму своје престоле, а јеретички лажноепископи који се сада налазе на њиховим местима, неканонски постављени, нека буду свргнути; и сви правоверни, који су гоњени и злостављани, нека буду пуштени на слободу; - тада, ако Бог хоће и ако ја оздравим, бићемо готови да саборно изобличимо јеретичка зла и недела. А сабор и разговор о вери треба да буду у саборној великој цркви, где сам Христос Бог присуствује у пречистим Тајнама Својим, а не у царским палатама, јер о црквеном ваља расправљати у цркви, а у палатама нека се решавају грађанске ствари.

Са таквим одговором Теофан се врати онима који га беху послали. А ови се још више наљутише на светитеља, па му понова упутише неке из свога зборишта, да га сада позову не на препирку већ на суд. Њима свети патријарх одговори: Ко ме позива на суд? Да ли који патријарх: римски, александријски, антиохијски или јерусалимски? А ако њих нема на вашем сабору, онда коме идем? Ви ли позивате мене - патријарха? Ви ли ћете, незаконити, судити мени, законитом пастиру? Ја нећу отићи к отвореним непријатељима мојим, који се као љуте звери спремише да ме невиног растргну. А и како ћу поћи болестан, када не могу ни са постеље да устанем? Осим ако ме са постељом не узмете и не однесете?

И ови се изасланици вратише празни. Тада јеретичко збориште, испуњено превелике злобе, незаконито осуди на свргнуће невиног, светог и богоугодног мужа, патријарха Никифора, и предаде га анатеми, док је само то збориште заслуживало хиљаде свргнућа и анатема; па не само светог Никифора, него и претходнике његове, пресвете патријархе правоверне: Тарасија и Германа, који блаженом кончином отидоше ка Господу, ово збориште предаде анатеми. Тиме и завршише своје лукаво зборисање (815. године).

Касно увече цар посла војнике да светог Никифора изведу из патријаршијског двора и одведу у заточење. Свирепи војници наиђоше на дом са оружјем и с кољем, вичући и грдећи свјатјејшег Никифора и његове претходнике патријархе, Германа и Тарасија. Чувши то, патријарх заплака, и заблагодари Богу што се удостоји таких грдњи за православље. Гореспоменути патриције Тома, коме од цара би поверена саборна црква свете Софије, а који тада беше и чувар патријаршијског дома, запрети војницима и нареди им да престану са виком; па закључавши чврсто улазна врата патријаршијског дома, оде к цару и рече му: Господару, није потребно много војске, да се не би народ, чувши галаму, слегао и учинио неко зло; пошаљи само два мужа и са њима неколико слугу, да патријарха изнесу на рукама, јер је тешко болестан и не може да иде сам.

Цар тако и уради: нареди војницима да се повуку од патријаршијског двора, а кроз један сат посла два мужа из свога дворца; и свјатјејши Никифор би изведен, или тачније - изнесен из свога дома. Желећи пак да се помоли у својој великој престоној цркви свете Софије, уђе у њу подржаван двојицом, и наредивши да се запале свеће и тамјаном окади, он се крстолико простре на земљу и дуго се мољаше, ридајући и земљу сузама квасећи. Затим устаде са земље и, угледавши неке православне који у то време беху дошли у храм и плакаху за патријархом, он их благослови, и опраштајући се са њима рече им: Чеда, затекох вас као правоверне хришћане, као правоверне хришћане и остављам вас.

И изађе из цркве. Војници га онда посадише у кола, и у поноћ, када сви спаваху, одвезоше на морску обалу. Ту га укрцаше у лађу и превезоше у Хрисопољ, у неко место звано Волује, где беше манастир. Тако, без икакве кривице би прогнан са престола свог велики угодник Божји, свјатјејши патријарх Никифор, после деветогодишњег управљања Црквом Христовом. После не много времена он би одаслан даље на острво Проконис, у манастир светог великомученика Теодора. А када га на лађи превожаху ка том острву, пролазећи мимо краја где обитаваше преподобни Теофан, игуман Великог села, они прозорљивим очима угледаше један другога и поздравише на овакав начин: преподобни Теофан, налазећи се у својој келији нареди своме ученику да стави жар у кадионицу, па упаливши свеће и метнувши тамјан у кадионицу, поклони се до земље, говорећи као к некоме лицу које је пролазило мимо. А кад га ученик упита: Шта то радиш, оче? Коме се поклони и коме говориш? Преподобни одговори: Ево, свјатјејши патријарх Никифор, неправедно прогнан за правоверје, одлази у заточење пролазећи лађом сада мимо овог краја; због тога запалисмо свеће и тамјан, да патријарху одамо потребно поштовање. - А провиде то и свјатјејши патријарх Никифор налазећи се на лађи: јер изненада преклони колена, поклони се светоме старцу узајамно, па пруживши руке у ваздуху, благосиљаше. А један од оних што са свјатјејшим беху на лађи упита га: Кога благосиљаш, свјатјејши оче, и пред ким се поклони преклонивши колена? Патријарх одговори: Ево, Теофан Исповедник, игуман Великог села, поздрави нас и одаде нам поштовање запаљеним свећама и тамјаном, а и ја му се са своје стране поклоних, јер ће и он за кратко време пострадати слично нама. - То се ускоро и зби.

Пошто светитељ Христов Никифор стиже у место свога заточења, он проведе тамо тринаест година у беди и у лишењима сваке врсте и у честим болестима, па пређе ка Господу на вечити одмор. А престављајући се ка Господу, он радосне душе изговори ове давидовске речи: Благословен Господ који нас не даде зубима њиховим у плен! Душа се наша избави као птица из замке ловачке; замка се раскиде, и ми се избависмо (Пс. 123, 6-7). Рекавши то, он предаде душу своју у руке Господа свог, 2. јуна 827. године.

И ридаху за њим верни, а јеретици се радоваху. Чесно тело његово би погребено у цркви светог великомученика Теодора. Потом, када јересиарси изгинуше, и када иконоборачка тиранија престаде, и када понова сину тишина и правоверје, чесне мошти његове бише пренете у Цариград 13. марта 846. године, за царовања Теофилова сина Михаила и матере његове Теодоре, и чесно положене у саборној цркви свете Софије, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal