Мученици Христови Пасикрат и Валентион беху из града Доростола Македонског, римски војници, али хришћани. Пасикрату беше 22 године, а Валентиону 30 година; обојица млади, али зрели духом. Видећи како се идолопоклоници клањају камењу, а слабији хришћани беже и крију се, они, запаљени светом ревношћу, смело и отворено објавише да су хришћани. И величајући јединог истинитог Бога - Господа Христа, они проклињаху бездахне идоле. Зато их идолопоклоници ухватише, и на суд пред епарха изведоше. Епарх их примораваше да принесу жртву идолима, али свети исповедници нипошто не хтедоше. Како тамо стајаше идол Аполонов, свети Пасикрат му приђе, пљуну му у лице, и рече: Овакво поштовање приличи оваквом богу.

Због тога их у тешке ланце оковаше, и у тамницу вргоше. А војници Христови се радоваху овим ланцима као златним царским накитима, јер се удостојише да их носе за Христа. Потом их опет изведоше на суд пред епарха. И када утом приђе светом Пасикрату брат његов Папијан, који пре тога беше из страха одступио од Христа, и поче га наговарати да се одрекне Христа и остане жив, свети Пасикрат га одгурну и рече му: Иди од мене, ти ми ниси брат, пошто си одступио од вере Христове. - Затим свети Пасикрат сам приђе жртвенику, метну руку своју у огањ и рече епарху: Тело је смртно и огњем сагорева, но душа је бесмртна и не мари од видљивих мука.

Тада епарх упита и светог Валентиона, да ли се слаже са Пасикратом. Он изјави да је једних убеђења са њим, и да је готов на све муке за Христа Господа. Због тога обојица бише осуђени на посечење мачем. И кад мучитељеве слуге вођаху свете мученике на губилиште изван града, Пасикратова мајка иђаше за њима, соколећи сина свог да неустрашиво прими смрт за Господа Христа, јер се бојаше за њега да се не уплаши, пошто беше још млад. И на губилишту бише им отсечене свете главе. А мајка светог Пасикрата, радосна и весела, узе тела њихова и чесно их погребе, славећи Христа Бога.

Одмах затим настадоше подвизи другова Пасикратових, и то најпре светог Јулија. Упитан од судије: Је ли истина то што говоре о теби, Јулије? - свети Јулије одговори: Истина је, ја сам хришћанин, и не желим да се издајем за другога. - Зар ти не знаш, настави судија, за указ царева, којим се наређује да се боговима приносе жртве? - Јулије одговори: Знам; али, ја сам хришћанин, и не могу радити оно што ви хоћете; не доликује мени да се одрекнем Бога живог и истинитог. - Судија на то рече: Зар је то тако важна ствар: покадити тамјаном богове, и отићи? - Свети Јулије одговори судији: Не могу да нарушим заповест Божју. Ја сам ветеран, 26 година служио сам верно цару; па кад сам до сад био веран нижем како сад да не будем веран вишем, Цару Небеском, Богу, коме верно служим? - Судија онда стаде ласкаво говорити мученику о наградама које ће добити, ако само сада послуша. - Ни новци, ни ласке неће ме одвратити од Господа вечног, одговори исповедник. - Треба се покоравати законима, рече судија. - Ја страдам за вечне законе, одговори свети Јулије. - За оне ли што вам је прописао Распети? примети судија. Није паметно поштовати мртваца а не живе цареве. - Јулије одговори: Он је умро за грехове наше, да би нам даровао вечни живот; и Он је вечни Бог. - Судија рече: Послушај ме, принеси жртву, иначе ти изабираш себи смрт. - Ја изабирам ово, одговори свети исповедник: умрети привремено, да бих живео вечно. - Судија онда изрече смртну пресуду: Да буде лишен главе Јулије који се не покорава указима царева.

Када светог Јулија вођаху на губилиште, Исихије, војник и хришћанин, који се налазио под стражом, говораше мученику Јулију: "Молим те, Јулије, испуни с радошћу обећање своје, када будеш добио венац који Господ обећава исповедницима Својим. Сећај се и мене; ја идем за тобом; нарочито поздрави Пасикрата и Валентиона, слуге Божје, који пре нас одоше Господу добрим исповедањем". Јулије, целивајући Исихија; рече му: "Пожури да дођеш, брате; а жеље твоје услишене су од оних које ти поздрављаш". - Затим везаше очи Јулију, и он, приклањајући под мач главу своју рече: "Господе Исусе Христе! за Твоје име умирем; удостој примити душу моју у број светих". И служитељ му отсече главу. А после неколико дана свети Исахије са још двојицом прими мученичку смрт и венац.

Потом бише изведени на суд још два војника, Никандар и Маркијан, такође другови светог Пасикрата. Судија им рече: Ако ви нисте знали за указ царева који наређује да се приноее жртве боговима, онда испуните то сада. - Указ, одговори Никандар, односи се на оне који желе да приносе жртве; но ми смо хришћани и не можемо подлежати њему. - Судија на то рече: Зашто не бисте примили награду за своју заслугу? - Новци непоштења непријатни су за поштоваоце истинитог Бога, одговори Никандар. - Покади само тамјаном богове, рече судија. Никандар одговори: Хришћанин не може поштовати камење и дрвеће и заборавити на Бога, који је све створио из ничега и који може спасти мене и све који се надају на Њега. - Супруга светог Никандра говораше му: Господине мој, чувај се; немој се одрицати Господа нашег Исуса Христа; гледај у небо, и тамо ћеш угледати Њега коме треба да останеш веран. - Глупа женска главо, рече јој љутито судија, зашто желиш смрт своме мужу? - Зато, одговори она, да вечно живи у Бога и никада не умре. - Не, рече јој судија, теби се хоће здравији муж! - Ако ти тако мислиш о мени, одговори му жена, нареди, нека мене погубе за Христа пре мога мужа! - Судија нареди да је одведу у тамницу и затворе.

Онда се судија окрену Никандру и рече му да му даје још мало времена да размисли о вредности живота. Никандар му одговори да је он о томе већ довољно размислио и да ништа више не жели до спасења душе. - А ти шта велиш, Маркијане? упита судија Маркијана. - Исто што и мој ратни друг, одговори Маркијан. - Онда ћете обојица бити одведени у тамницу, рече судија, и несумњиво ћете бити осуђени на смрт.

Пссле двадесет дана опет их изведоше на суд пред истог судију, префекта Максима. И рече им префект: Доста је времена употребљено на саветовање, да бисте се покорили указу царева. - Речи твоје, одговори Маркијан, неће нас натерати да отступимо од вере и да се одрекнемо Бога. Он је присутан овде, и ми знамо куда нас Он зове. Не задржавај нас. Сада се вера наша усавршава у Христу. Шаљи нас што пре, да бисмо угледали Распетога. Ви Га нечистим устима ружите, а ми га поштујемо. - По жељи вашој ви ћете бити предани на смрт, рече префект. - Молимо те у име здравља царева, одговори Маркијан, свршавај с нама што пре. Мука се ми не бојимо, него желимо да се што пре испуни жеља наша. - Ја вас не гоним, рече Максим, него укази царева; ја сам невин у вашој крви. - Затим изрече смртну пресуду. Свети мученици Христови као једним устима рекоше: Буди срећан, човекољубиви судијо! - И с радошћу изађоше из суда.

За Никандром иђаху жена његова и Пинијан, брат мученика Пасикрата, који ношаше детенце, сина Никандровог. За Маркијаном иђаху сродници и жена његова. - Тешко мени јадној! викаше жена. Смилуј се на мене, господине мој! Погледај на милог синчића свог! Не одбацуј нас! - Маркијан, погледавши строго на њу, рече јој: Како је Сатана помрачио ум твој! Одлази од нас! Дај ми да довршим мученички подвиг! - Зотик хришћанин, придржавајући му руку, говораше: Буди чврст, господине брате! Ти вршиш добар подвиг. - Маркијан рече Зотику: Придржи моју жену. - И Зотик јој се нађе у помоћи.

Када стигоше на место погубљења, Маркијан позва к себи жену, пољуби је и рече јој: Иди с Богом; ти не можеш да гледаш на славни подвиг мучеништва; твоја мисао је узнемирена лукавим. - А љубећи синчића свог и гледајући у небо Маркијан говораше: Господе свемоћни, старај се Ти о њему! - Никандар се такође опрости са женом. Бог нека је с тобом! рече јој он. А она му с радошћу говораше: Десет година бејах без тебе у завичају, и сваки час сам желела да те видим; сада те видим и радујем се што одлазиш к животу; радујем се што постајем женом мученика.

После тога мученици Христови бише посечени, и одоше у светло царство многожељеног Господа свог.

Ови свети мученици, Словени, пострадаше 302. године.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal