Свети Поликарп, епископ смирнски, ученик светог апостола и еванђелиста Јована Богослова, испуњен Духа Светога, желећи да умножи Христово словесно стадо, посла своје ученике у разне земље, да смело проповедају реч Божју. Чувши пак да се у Француској спроводи најстрашније гоњење на хришћане, јер царска наредба о убијању хришћана беше свуда објављена, свети Поликарп посла тамо два Божја свештеника, Андохија, и Венигна, и ђакона Тирса. To беху људи истински добродетељни, богољубиви и у подвизима ревностни; из љубави према Христу готови на путне тешкоће и морске опасности; искрено су волели странствовање, и нису се бојали мука и смрти већ су их желели. Добивши наређење од свога епископа, они се укрцаше у лађу. Испраћајући их, епископ Поликарп им овако говораше: Идите храбри људи, борите се храбро Христовом храброшћу, и светим исповедањем пресветог имена Христовог стећи ћете многе саборце, и добићете име славно и вечне почасти. Нека се плодови труда вашег изобилно умноже! Нека се радосно веселе рајска насеља праведних због светих које ћете ви васпитати!

Са таквим благословом свети Поликарп испрати своје изасланике. И они пловећи благополучно, под Божјим руководством стигоше брзо на Масалијску обалу. Пошто се искрцаше на копно, кренуше на пут, и предводник им беше анђео Божји. A кад уђоше у град звани Едуа, по промислу Божјем нађоше Фавста сенатора, човека врло благородна, који их с великом љубављу прими. Кад он сазнаде да су они презвитери, замоли их свесрдно да његове домаће и сроднике и пријатеље просвете светим крштењем и начине хришћанима. Јер он због ондашњег гоњења беше потајни хришћанин. А приведе им и сина свог Симфоријана, малог дечка, који је, васпитан од светих, по Божјем предодређењу, касније, у своје време, имао бити Христов мученик. Поверавајући га свештеницима, он мољаше да га свети Венигн крсти, а да му свети Андохије буде кум. И свети служитељи учинише све по Фавстовој жељи. Фавст пак, сетивши се своје сестре и њених унука, рече светима: Имам рођену сестру; зове се Неонила; живи у граду Лингону. Она има три унука од свога сина, који се сви заједно, као близанци, јавише из утробе мајке своје на овај свет. Они су врло школовани, и светској мудрости добро научени, али, по угледу на своје претке, они живе у незнабожачкој заблуди, служећи идолима. О, свештеници Божји помозите јој, и благородни дом, како почесте до краја просветите.

Чувши то, свети се посаветоваше да се разиђу на две стране ради проповеди: Андохије са Тирсом оде у Августодонијски крај, где многе Христовој вери приведоше, и најзад се мученичким венцем увенчаше, а свети Венигн отпутова у град Лингону к сестри Фавстовој.

Неонила, сестра Фавстова, прими светога Венигна са највећом радошћу, као ману с неба. Тога дана унуци њени беху у селу Пасмазији, где принесоше погане жртве идолу богиње, зване Немезиде и остатке од тих жртава донесоше баби својој. А она, гнушајући се идоложртвених гадости, баци их псима, да их поједу. Њима пак пред светим презвитером Венигном говораше овако: Мили моји унуци, познајте Господа нашег Исуса Христа, Бога истинитог и живог, коме анђели и сва твар одају дужно поштовање. Он је сав свет речју створио, небеске висине заповешћу поставио, ширину земље распростро, мора скупио и песком их оградио, небо звездама украсио, и два изврсна светила поставио, и заповедио им да све што је Он створио осветљују, рибама дао воде да у њима бораве, различним дрвећем и травом земљу оденуо, и сваку животињу по своме нахођењу створио. Онда је благоволео, по лику свом и по подобију саздати човека, и обдарити га нарочитим даром мудрости, знања и разума, да би усрдније тражио Господа целокупне творевине, и не незнањем пренебрегавао Саздатеља. Таквим је човек саздан, да би знао шта је добро, и одвајао га од зла; да би неосетљиве и мртве идоле, од разног материјала рукама начињене, а од ђавола на саблазан људима измишљене, као свепогане одбацивао и заједницу с њима избегавао, а не поштовање им указивао, јер идоле у овом свету измисли онај чија лукавост саблазни у рају првог човека, Адама. Стога оставите, преслатки унуци моји, све идоле ђаволске, а исповедите без икаквог двоумљења Творца свега, Господа нашег Исуса Христа. Ево светог човека, кога пред собом видите, послала вам је из далеке земље доброта Божја. Слушајте речи његове, јер из уста његових излазе заповести Божје. Научите се од њега светим поукама, што ће вашем спасењу бити корисније од свега.

Када блажена Неонила, са светим Венигном, тако спасоносним поукама назидаваше своје унуке, у њиховим срцима јачаше божанска благодат, на тајанствен начин у њих већ удахнута. И стајаху задивљени, гледајући један другог и размишљајући о свему што им би речено. Онда се обратише баби својој и једногласно рекоше: Зашто си досада тако драгоцену ствар ћутањем покривала? Зашто си пут истине и пресјајну светлост толико времена скривала од нас? - А она погледа у небо, и подигавши руке узнесе благодарност Богу што унуци њени почињу познавати истину, и говораше им с љубављу: Мој син, а ваш отац, који је сада у тартару, беше тако окорела срца, тако помрачен маглом безбожја, тако туђ мудрости и памети, да нити је хтео да верује у Христа Бога, нити да икада узме у своја уста свето име Његово. Како је онда таквоме човеку могла користити Божја реч? Ослепљен ђаволством идолопоклонства, сав прожет злом неверја, он није био у стању да гледа светлост правде. Због њега ја сам досад ћутала, и нисам вам казивала оно што је корисно, јер сам се бојала да он својим пагубним саветом не учини да занавек скренете са праве стазе. А пошто би воља Божја да он умре, нестаде свих сметњи: ево, сад је време благопријатно, отворите очи срца и тела, гледајте у небо, и, испунивши се благодати Господа нашег Исуса Христа, искорените из душа својих идолопоштовање, које је непријатељ спасењу вашем, да бисте могли прећи вечним радостима.

Пошто им блажена Неонила са светим презвитером рече ово, и много других ствари, они се сетише виђења која су имали претходне ноћи у својим сновима, и у њима видеше предзнаке овоме што се с њима догађа. И испричаше један другоме шта ко виде. Певсип рече: Ја видех себе где ме баба наша држи у наручју, и доји ме изобилним млеком, и увераваше ме говорећи: Певсипе, пиј млеко спасења, да би, окрепљен њиме, могао противстати противницима, и однети славну победу. - А Елевсип рече: Ја видех на небеском престолу некога који блисташе неисказаном славом; од блеска његовог просто обневидех, те ме спопаде страх и ужас. А Он светла лица зовући ме, говораше: He бој се! удостојићеш се добити венац победе. - Трећи брат Малевсип казујући своје виђење, рече: Видех и ја, не знам, некаквог великог цара са скиптром у руци; он нас сву тројицу уврсти у своју војску, опаса нас војничким појасима, и откупљујући нас великом ценом из ропства, написа нам златним словима вечну слободу, и рече ми: Малевсипе, одлучих да вас три брата сместим у својој палати, и да вас вечним наградама подједнако наградим, јер ми се ваша баба непрестано дан и ноћ моли за ваше спасење: да будете упућени на прави пут; да се избавите од демонске таме и угледате истиниту светлост, и пређете од смрти к животу.

Како су дивна виђења ове тројице браће! Она знаменују њихово једновремено обраћење Богу. Размисливши о њима, a упућени поукама Неонилиним и презвитеровим, они најзад упиташе своју блажену бабу: Реци нам, шта треба да чинимо, да би ваша проповед, одагнавши све заблуде, могла помоћи спасењу нашем? - Обрадова се света Неонила са божанственим презвитером и, заблагодаривши Богу, рекоше им: Све заповести Божје држите, и верујте да је Христос, цар над царевима, несумњиво Бог; оканите се поганих идола, и сами себе предајте Творцу своме, Богу. - Онда их свети презвитер Венигн много и подробно поучи светој вери, просвети их светим крштењем, и утврди, и својом наставом начини их савршенима у вероисповедању Христовом. А после тога отпутова у један од Дивиониских градова, где многе плодове сабра од трудова својих. He прође много времена, и он се увенча венцем мучеништва.

Утврђени у Христовој вери, света три брата послаше своје слуге да разлупају гореспоменути идол богиње Немезиде, а они сами уништише дванаест идола који беху у њиховом дому. И одмах се по свој Лингониској крајини пронесе узбудљива вест, да су високородни младићи, Неонилини унуци, поверовали у Христа, и полупали богове. Стога се против њих диже народ, усташе власти; судије и идолске жречеве захвати силан гнев; и са свих страна дојурише к божанственим младићима. Начелници им го вораху: Какво вас то лудило наједанпут спопаде? Ко вас наговори да напустите богове наше, које наши и ваши претци из давних времена поштују? На тај ли начин царску наредбу газите? За Бога сматрате Христа, кога Јевреји на смрт осудише и на крст приковаше?

Тада блажени младићи, испунивши се Духа Светога, одговорише им: О слепи срцем, и огрезли у дубокој тами вечнога мрака, и натоварени огромним бременом грехова, уготовлени за вечне муке и бесконачну смрт! Сами обманути од исконског врага, зашто и нас наговарате да се клањамо камењу и другим направама људским, које немају духа живота, нити осећају? Уствари су ништа, али их ви безумни поштујете као богове. Господ наш Исус Христос, то је Бог живи и истинити, са Оцем и Светим Духом. Ми верујемо да је један у Тројици Бог, и тројичан у јединству славе, Бог од Бога, Светлост од Светлости, Блистање од Блистања, који увек јесте, који је и раније увек био, и који ће увек без краја остати. Он је створио све што је у свету.

Чувши то, сви се незнабошци, са жречевима и начелницима својим, силно наљутише. И устаде један од њих, по имену Квадрат, и сав разјарен поче шамарати Певсипа и Елевсипа, јер само они двојица говораху против њих. А Малевсип, видећи где му бију браћу, повика: Зашто и мене не бијеш као моју браћу? Зашто ме лишаваш таквог доброчинства? На њима си показао почетак страдања, којих смо ми жељни, а мене си одгурнуо од светога страдања као неког незнабошца, увршћујући ме међу твоје незнабошце? Ми смо једнодушни у исповедању Христове вере; подједнако смо се одрекли вашег безбожја; у Христа верујемо, и очекујемо да од Њега подједнаку награду добијемо. Квадрат одговори: Сада ћемо вас мучити разним мукама што сте ружили богове наше. А Елевсип рече: Уколико нас на веће муке ставите, утолико ћете нас више утврдити у благодати Божјој. - Други пак од незнабожних начелника, по имену Палмат, рече: Док им из корена језике не ишчупамо, они неће престати да руже нас и богове наше. - Певсип одговори: Ако нам свирепост ваша отсече телесне језике, ми ћемо унутрашњим језицима својим казивати величине Божје, и злоба ваша нас никада неће моћи раставити од свете вере у Христа. - Опет Палмат, и трећи са њим - Ермоген, рекоше: О несрећници, ви једнодушно хитате смрти у чељусти! - Певсип одговори: Слатко је умирати за Христа, јер ћемо на тај начин брже прећи у живот вечни, где нема жалости, већ је непрекидна радост.

Када судије лингонијске, Палмат, Квадрат и Ермоген, видеше да су свети младићи непоколебљиви у исповедању вере Христове, стадоше се договарати, како би их што страшнијим мукама подвргли и што ужаснијом смрћу уморили, еда би друге заплашили. Док се тако договараху, они дозваше к себи чесну Неонилу, желећи да је одврате од Христа и опет врате идолопоклонству. И рекоше јој: Ако желиш да своје унуке сачуваш од мука, и да их спасеш од смрти, онда отиди и саветуј им да богове, које разбише, опет направе, и да им се поклоне, и принесу им доличне жртве. - Пошто то, и још друге ствари, рекоше судије Неонили, она им одговори: Врло ћу радо отићи и саветовати им оно што ће допринети њиховом избављењу.

Она дакле отиде својим унуцима, и када виде да су непоколебљиви у светом исповедању вере, испуни се великом радошћу. И свакога посебно слатко целиваше, плачући од радости, и благодарећи Христу Богу. И пошто проведе дуго у молитви Христу за њих, она им рече: Ниједан се у племену вашем не нађе ни високороднији, ни богатији, ни бољи, ни пријатнији Богу од вас. Ви сав род ваш вером Христовом просвећујете. Иако сте млади, ви мудрошћу превазиђосте све старце рода вaшeг. Борећи се за Христа, ви пронађосте бескрајну ризницу, чија се вредност никаквом ценом не може оценити. Стога будите постојани и чврсти у светом закону Христовом; претњи и мука не плашите се; наоружани вером Христовом, будите храбри! Ништавна су видљива царства овога света и садашњи живот, јер им је близу крај. А невидљиво царство Божје вечно је, и њега желети и искати јесте савршена мудрост. Њега ћете стећи привременим трудом, а брзопролазне муке одвешће вас вечном весељу. - Рекавши то, и видећи их испуњене благодати Господње и јаке у вери, она их повери Христу, и отиде.

После тога судије упиташе свете, хоће ли се поклонити боговима. И заповедише им да то громко изјаве пред целим народом. А они јавно исповедише пред свима своју веру у јединог истинитог Бога, и показаше се готови да из љубави к Њему иду на ране и смрт. А незнабожачке богове одбадиваху као лажне и ништавне. - Тада им свезаше и руке и ноге, и обесише их о једно дрво, па их онда истезаху силно, као струне на гуслама, да су им се кости и зглобови у телу раздвајали. А они, крепљени силом Христовом, јуначки трпљаху, и ругаху се судијама који их мучаху. Свети Малевсип говораше судијама: Господ и Спаситељ наш Исус Христос би клинцима прикован за крст, обешен на свето дрво за наше искупљење, одакле добисмо крсно знамење као нашу заштиту и тврћаву. А ми, три слуге Његове, висећи ради имена Његовог на овом једном дрвету, постајемо славни мученици. Блажен род тог дрвета, које држи три мученика, принесена на жртву Пресветој Тројици.

Када судије видеше да се свети младићи нимало не узбућују у мукама, него се још силе, рекоше им: Нећете на том дрвету умрети, као што бисте хтели, него ћете бити огњем сажежени. А Малевсип им опет одговори: Блаженство ће нам се увећати, ако, прошавши кроз огањ, предстанемо Богу, и из таме, кроз пламен огњени, пређемо неугасивој светлости.

Тада судије наредише да се донесу дрва и сухо грање и други горив материјал, па наложише огромну ватру, и у њу вргоше везане света три брата. А света браћа, с помоћу Христа Спаситеља свог, осташе у огњу неповређени: спадоше окови с њих, и они хођаху посред пламена, благосиљајући Бога, као некада три младића у Вавилону. А незнабошци све јаче распаљиваху ватру, желећи да слуге Христове у пепео претворе. Али уколико пламен више сукљаше, утолико се слава светих више узношаше. А када се после дугог и силног горења ватра угаси, видеше свете живе и читаве, без и једне опекотине. И свети се ругаху мучитељима, говорећи: Даде нам се власт да, ако желимо, одмах пређемо ка Христу Богу нашем. Али ми решисмо да се у овом животу још наругамо вашем безумљу. Ипак, не оклевајући, ми ћемо отићи на небеску гозбу. - Затим света три брата, видећи пред собом хорове светих Анђела, готове да приме и прате душе њихове ка небеском царству, преклонише колена на земљу и, пошто се заједнички помолише, предадоше свете душе своје. A чесна тела њихова бише сахрањена у селу Урват, на два километра од града. Ту касније би подигнут храм у име њихово, у коме се многа чудеса дешаваху, и болесници исцељења добијаху. Када свети мученици скончаше, жена нека, Јовила, распаљена божанском ревношћу, пренебрегну и мужа свог и малог сина јединца, и повика усред незнабожног народа, говорећи: И ја сам слушкиња Христова, а ваше идоле одбацујем као одвратне и ништавне. - Док она то смело говораше народу, одмах је ухватише, за косу обесише, и многим мукама подвргоше. Али пошто се она не хтеде одрећи Христа, одведоше је, заједно са светом Неонилом, бабом светих мученика, у споменуто село Урват, и тамо их обадве посекоше.

А неки Неон, који је посматрао подвиге светих мученика, и страдање њихово описао, пошто предаде књигу Турвону, исповеди Христа јавно. И би дотле бијен, док не предаде дух свој Господу, и тако мученички сконча. Но и Турвон, угледајући се на свете страдалце, после кратког времена и сам мученичким путем пређе у вечми живот.

Ово се зби 16 јануара за царовања Марка Аврелија, или тачније: за царовања над светом Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава и сада и свагда и кроза све векове, амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal