Својим богоугодним и богосведочанским животом епископ Теофан Вишински подсећа на многе велике Оце и Учитеље древне хришћанске Цркве. То је оцена коју сам по себи намеће његов изузетни подвижнички живот, његов неуморни пастирски и духовнички рад, његова дубока и снажна богословска мисао, исказана у бројним писаним делима.

 



Детињство и младост

 



Будући епископ Теофан Затворник се родио 1815. године у селу Черновскоје, у Орловској губернији, у царској Русији, од побожних родитеља: оца Василија Тимотејевича Говорова, свештеника, и мајке Татјане Ивановне, која је, такође, била пореклом из свештеничке породице. На крштењу је добио име Георгије. Стога је за време школовања, тј. док није положио монашки завет, био познат под световним именом Георгије Васиљевич Говоров.


Велика благочестовост Георгијевих родитеља била је прва и најважнија "школа" за његово основно хришћанско образовање и усмерење у даљем животу.


У осмој години живота (1823.) креће у Ливенску духовну школу.


Шест година касније (1829.) уписује се на Орловску семинарију, коју води архимандрит Исидор, касније познати јерарх Руске Цркве.


Орловску семинарију завршава 1837. године са одличним успехом.

 



Монаштво

 



Георгије се, затим, уписује на Кијевску духовну академију, на којој студира идуће четири године.


Академију успешно завршава 1841. године, са научним степеном магистра, и то као млади јеромонах, јер се нешто раније, исте те године, пред крај студија, замонашио и рукоположио под именом Теофан.


Већ у августу 1841. године јеромонах Теофан бива постављен за ректора Кијево-софијевске духовне школе.


Убрзо бива (1842) одређен за инспектора Новгородске семинарије, у којој се, потом, истиче као врстан предавач психологије и логике.


Због својих обилних умних и духовних дарова, као и педагошких способности, Теофан 1844. године бива постављен за предавача на Петербуршкој духовној академији, где предаје морално и пастирско богословље.


Јеромонах Теофан своја надахнута предавања темељи на хришћанској психологији (оплемењеној личним аскетским животом и осмишљеној учењем Светога Писма), као и на светим житијима и поукама великих хришћанских богоугодника и Отаца Цркве.


Богат духовним животом и богословљем, отац Теофан 1845. године бива постављен за помоћника инспектора Петербуршке духовне академије, а током 1846. години врши и дужност инспектора Академије.

 



Мисионарски боравак па Истоку

 



Следеће године (1847) по сопственој жељи постаје члан Духовне мисије у Јерусалиму, коју у то време предводи архимандрит Порфирије (Успенски), велики познавалац Истока и истакнути црквени археолог. За време шестогодишњег боравка на Истоку, јеромонах Теофан ревносно посећује древне монашке обитељи и вредно ишчитава старе хришћанске рукописе, нарочито оне у којима су била изложена житија Светитеља и устави древног монашког живљења. Уз то, среће се и води духовне разговоре са великим подвижницима, нарочито током својих боравака на Светој Гори. Све то у срцу његовоме разбуктава љубав и жељу за пустињачким подвизавањем.

 



Повратак у Русију

 



1854. јеромонах Теофан се враћа из Јерусалима у Русију, заједно са Руском духовном мисијом која је, због Кримског рата морала да буде повучена у Отаџбину.


Труд јеромонаха Теофана у Мисији није остао незапажен, што је и био један од разлога да он 1855. године постане архимандрит и, потом, буде постављен за професора на катедри за канонско право на Петербуршкој духовној академији, а убрзо и на дужност ректора Олонецке духовне семинарије.


Исте те године архимандрит Теофан постаје члан Олонецке духовне конзисторије. У то време он је већ познат по својим надахнутим проповедима, као и по мерама које је предузимао за сузбијање јереси расколништва.

 



У Цариграду

 



Познавање прилика на Истоку као и знање грчког језика пресудно су утицали да Руска Црква 1856. године постави архимандрита Теофана за старешину цркве при Руском посланству у Цариграду.


Архимандрит Теофан са тог места изблиза прати и обавештава Синод Руске Православне Цркве о распрама између Цариградске и Бугарске Цркве у вези са расколом Бугара. У својим извештајима отворено испољава наклоност према Бугарима, али и богословску љубав према Цариградској Цркви, наглашавајући да "великодушна" Русија "не би требало да остави своју мајку по вери у тако беспомоћном стању".

 



Ректор Петербуршке духовне академије

 



Када се убрзо (1857) указала потреба да архимандрит Теофан својим искуством и даровима још више допринесе Руској Православној Цркви, Свети Синод га је указом поставља за ректора Петербуршке духовне академије.


Са тог места објављује своје бројне богословске радове, углавном у часопису "Христианское чтение", који излази под његовим надзором. Међутим, основни му је задатак у Петербургу - стражење над духовним и образовним развојем поверених му студената.


У време његовог ректоровања Академија, 1859. године, обележава педесетогодишњицу свог оснивања, којом приликом га Синод Руске Цркве, "за показани труд и предану службу у Академији", одликује орденом светог кнеза Владимира III степена.

 



Епископ тамбовски и шацки

 



1859. године архимандрит Теофан бива изабран за еиископа тамбовског и шацког. Као епископ те епархије он четири године неуморно поучава паству једноставним и снажним проповедима (које су, касније, објављене у два обимна тома). У време свог тамошњег епископовања, епископ Теофан отвара многе црквено-парохијске и друге школе, и покреће излажење епархијдког часописа. Од посебне важности је његов богословски рад "Писма о хришћанском животу".


Епископ Теофан, у свом пастирском раду, око себе богосведочански шири истинску црквеност и духовност, богословску строгост и човекољубиву благост, очинску љубав према свима и бригу за све, нарочито за ниште и сиромашне.


Обилазећи, једном приликом, цркве и манастире по својој епархији, епископ Теофан посећује и Вишинску пустињу, која му се одмах необично допала како по свом строгом монашком уставу, тако и по дивном месту где се налазила. Шаљући за настојатеља у Вишинској пустињи игумана Аркадија, епископ Теофан изговара следеће пророчке речи: "Пођите, оче игумане, тамо, а Бог ће дати да и ја ка вама дођем".

 



Епископ владимирски

 



Кад се 1863. године упокојио владимирски епископ Јустин, Синод Руске Цркве доноси одлуку да на ту епископију постави тамбовског епископа Теофана, са образложењем да је способан да управља "већом паством". Као и у претходној епархији, епископ Теофан и у овој - Владимирској, непрекидно мисионари, отвара школе, покреће епархијски лист...


После двадесетпетогодишњег неуморног служења Цркви епископ Теофан доноси одлуку да свој монашки идеал оствари тако, што ће се повући у пустињу и потпуно се одрећи овога света.


Та најузвишенија монашка одлука представља круну његовог подвижничког живота и испуњење најдубљега Божијега призива, који је епископ Теофан осећао у срцу, док се - још као дете, и касније као младић - дивио подвижницима, што их је виђао по руским манастирима, по Светој Земљи и на Атонској Гори; док је читао светоотачку литературу и, нарочито, када је 1861. године присуствовао духовном слављу поводом откривања моштију светог Тихона Задонског.

 



Настојатељ Вишинске пустиње

 



После саветовања са својим духовним руководитељем, митрополитом Исидором, епископ Теофан упућује молбу Светом Синоду, у којој моли да га овај разреши епископских обавеза у Владимирској епархији и дозволи му да се за стално насели у Вишинској пустињи.


Одобрење за то добија 1866. године, када и бива постављен за настојатеља Вишинске пустиње, у којој је, до краја, провео свој овоземаљски живот, али не као настојатељ. (Убрзо пише нову молбу Светом Синоду, тражећи да га овај сада разреши и настојатељских обавеза, да би могао да се повуче у још дубљу подвижничку осаму, еда би тако - још одвојенији од света могао преданије да служи Богу, свецело уроњен у подвиг молитвенога тиховања).


О себи и својим најдубљим стремљењима ка савршеном хришћанском животу подвижник Теофан, у то време, овако пише: "Називате ме срећним. Ја себе тако не осећам... Вишу (то јест Вишинску пустињу) могуће је заменити искључиво за Царство Небеско".


Најдубље предан тиховатељском животу у тишини Вишинске пустиње епископ Теофан не прихвата понуде Светог Синода Руске Православне Цркве да поново управља неком од великих епархија, као ни понуду да буде епископ московски, нити да оде за Јапан, где је у то време мисионарио отац Николај Касаткин.

 



Затворник,пастир и духовник

 



Удубљујући се све више у тајну пустињачког подвижвиштва, епископ Теофан 1872. године почиње да живи затворничким животом.


Прекида контакте са људима и престаје да одлази у манастирски храм на богослужења, затворивши се у посебни кутак пустињских обитавалишта, због чега и бива назван Затворником.


Отада прима само настојатеља пустиње, духовника игумана Тихона, и келејника, оца Евлампија.


У својим келијама подиже малу цркву, посвећену Крштењу Господњем, у којој последњих једанаест година свакодневно служи свету Литургију. Свој затворнички живот проводи у непрестаном општењу са Богом кроз непрекидну молитву, читање и писање.


Живећи подвижнички и затворнички, пише многа писма - одговоре онима који су му се обраћали, тражећи од њега духовну утеху, помоћ и поуку, што он схвата посебном врстом служења Цркви Божјој и народу хришћанском. Дневно му стиже 20 до 40 писама из разних крајева Русије. Зато га, са правом, један од његових биографа назива "великим умником хришћанске философије, списатељем плодотворним у мери коју су постигли свети Оци IV века".


Треба, такође, истаћи да је епископ Теофан својим богонадахнутим богословским радовима у знатној мери обогатио руско богословље, али и православну духовност у целини, јер је своје мисли - кроз поуке и тумачења - излагао на једноставан и јасан начин, тако, да основне истине хришћанске вере и учења Цркве буду појмљиве и, тиме, лако прихвативе свакоме.


Епископ Теофан се, такође, истакао и као врстан преводилац светоотачких текстова. Најбољи доказ за то је његов превод Добротољубља, књиге која садржи највиша учења о духовном животу из пера оснивача и великих учитеља хришћанског аскетизма.


Искреност, скромност, љубав према човеку и Богу представљају основне одлике свете душе Теофана Затворника. "Ево - говорио је он - књиге и читам и пишем, али у мени нема ничега сличног ономе што су чинили угодници Божји". Такав његов унутарњи живот и смирење чинили су га благим према свима; а познато је да је био склон да све људе сматра, у суштини, добрима и потенцијално светима.


Свог великог праведника Бог је преселио на онај свет 1894. године на дан Крштења Господњег - дан празника храма који је подигао у својој келији. Епископ Теофан се преселио у Царство Божије, не престајући да живи и на земљи, у памћењу живих чланова Цркве Христове, не само у Русији, но широм православног света.


У једном од многих написаних дела овог Светитеља стоји и ово: "Умрли настављају и на земљи да живе, у памћењу живих, својим добрим делима".


Црква Православна прославља као Светитеља угодника Божијег Теофана Затворника, који - кроз своја предрагоцена богословска и пастирска добра дела - наставља да поучава поколења нових војника Христових који се, на путу спасења, у Цркви Христовој, подвизавају и двигају ка Светој Тројици и Царству Божијем.






НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal