Светитељ Прокопије беше родом из Десетограђа (Декаполиса) око мора Галилејског, због чега се и прозват Декаполит. Овај крај се спомиње у Еванђељу светога Марка: Дође Исус на море Галилејско у крајеве Десетоградске (Мк. 7, 31). Преподобни Прокопије се у младости одаде испосничком животу монашком и прође све прописане трудове, којима се чисти срце, и украси себе савршеном чистотом, и беше знаменит међу преподобним оцима. Но појави се иконоборачка јерес, чији први проналазач беше зли цар Лав Исаврјанин. Та јерес лажно називаше идолопоклоницима оне који поштују свете иконе и клањају им се. И нечестиви цар неправедно и немилосрдно убијаше многе православне, а све раније православне цареве и архијереје и знамените хришћане, који су се побожно клањали светим иконама, он предаваше проклетству, иако сам проклет од свију. Тада овај велики и непоколебљиви стуб побожности и силни заштитник правоверја, Свети Прокопије, храбро устаде против јеретика, који су безбожно хулили оваплоћење Бога Слова и бестидно одбацивали Христов човечански лик, на иконама сликан. И посрамљиваше јеретике, изобличавајући њихово безумно умовање, и побећујући их непобедивим богонадахнутим речима. И њихова превиспрена причања кидаше као паучину. Због тога изазва против себе гнев звероименог и звероподобног цара, који као лав који је изишао из пустиње рикаше, тражећи кога да прогута. И по наређењу царевом преподобни би ухапшен и жестоко бијен. Затим му гвозденим справама љуто стругаше цело тело, па га у мрачну и смрдљиву тамницу вргоше. Налазећи се у оковима, он великодушно поднашаше све патње, имајући у свима својим страдањима другара и састрадилника, Преподобног Василија, који му раније и у испосништву беше заједничар и љубазни сажитељ. Са њим он, после многих рана задобијених за свете иконе, дуго је тамновао, све до пагубне кончине насилникове.

А када безбожни цар Лав би лишен привременог, и уједно с тим, и вечног живота, пошто умре и телом и душом, тада Свети Прокопије са својим састрадалником Светим Василијем, и са другим светим и преподобним оцима, би пуштен из окова и тамнице на слободу. И остатак живота свог проведе у својим уобичајеним испосничким трудовима, упућујући многе на врлину, и приводећи их спасењу. Потом у дубокој старости отиде ка Христу Господу, да гледа његово лице не на икони него у стварности, и да за трудове своје прими двоструку награду: као испосник, и као Христов страдалник који се за свете иконе борио до крви.

Скончао мирно почетком деветог века.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal