Света преподобна Ана

Преподобна Ана роди се у Византији; отац јој беше благочестиви ђакон Влахернске цркве Пресвете Богородице, Оставши рано без родитеља, њу сироче одгаји њена баба. Када Ана одрасте, баба се постара и удаде је, премда Ана то желела није. У то време са горе Олимпа дође рођак њенога оца монах, врло велики испосник и прозорљивац, коме Лав Иконоборац беше одрезао језик, али без обзира на то овај говораше слободно и без сметње. A кад угледа своју рођаку Ану, он зажали што је удата и рече:
Зашто сте удали Ану која је одређена за испосничке подвиге и трудове? - И рекавши то он је благослови, и отпутова.
После нешто година сконча безакони цар Лав, и на царски престо ступише православни и благочестиви цареви Константин и Ирина. Они пожелеше да виде споменутог подвижника с Олимпа, да би од њега добили благослов и потребне савете. За време овог боравка свог у Цариграду он се поново виде са својом рођаком Аном, и рече јој: Буди храбра и јуначна, чедо, јер су многе невоље праведнима; знај и то, да ће муж твој умрети скоро, али пошто будеш родила дете.
Пророчанство преподобнога се испуни: Ана роди дете, и док оно беше још врло мало муж њен занеможе. У то време Ана беше на путу да роди и друго дете. Но након шест месеци од зачећа другог детета умре јој муж. Оплакавши мужа и сахранивши га, Ана даде прво дете своје, које већ беше одојила, једном рођаку свом, да се стара о њему; а сама се предаде великим тајним подвизима, и мољаше се по разним црквама. Проводећи такав живот она роди друго дете. У то време дође опет у Цариград онај прозорљиви Олимпијски подвижник. Видевши га Ана припаде к ногама његовим и замоли за благослов. Старац је благослови, и рече јој: Јачај у Господу! - Затим је упита: А где ти је дете? - Ана одговори: Једно је код брата твог и у Богу добротвора мог, а друго је код мене. - Рекавши то, Ана стаде јецати и жалити се на тегобе свога живота. - И с горким плачем говораше му: Помоли се, чесни оче, за децу моју. - На то старац рече: Њима нису потребне молитве. - Ове речи тешко падоше Ани, и она уздахнувши из дна душе рече: О, тешко мени грепшици, шта ли се све има десити са мном? - Старац јој рече: He рекох ли ти раније, чедо, да су многе невоље праведнима. Треба бити храбар и трпети, јер ако не претрпимо невоље и искушења, не можемо се спасти. Тако је угодно Богу. - Ана онда упита: Да ли би, господару мој, било угодно Господу Христу да дечицу моју малу узме у небески живот? - Старац одговори: Добро си рекла, чедо; Господ ће их заиста брзо узети к себи.
Тада Ана, заблагодаривши Богу како ваља, припаде к ногама светога старца, доби од њега молитву и благослов, и оде од њега умирена. Убрзо затим испуни се предсказање Олимпијског старца: оба детета Анина отидоше ка Господу; и Ана про ли много суза за њима. Онда све имање своје раздаде сиротињи, и обилажаше цркве молећи се усрдно, припаљујући кандила пред светим иконама и целивајући их. Најзад сревши једног доброг монаха - старца са Олимпа, она на једном скривеном месту прими од њега монашки постриг и постаде монахиња, али обуче на се мушку монашку одећу, и кришом да нико не зна оде на Олимп. Стигавши тамо до једног општежићног манастира, она стаде молити вратара да је пусти до игумана. Вратар обавести игумана, и овај је позва к себи. Ана се баци пред ноге његове и замоли га за уобичајени благослов. Пошто је благослови, игуман је подиже и упита: Зашто си дошао к нама, брате? (игуман је држао да пред собом има евнуха); и како ти је име? - Ана одговори: Дошао сам овде, свети оче, због мноштва грехова мојих, да у молитвеном подвижничком тиховању и чистоти проведем остало време живота свога, еда бих и ја посве недостојан нашао милост у Бога на дан суда. Име ми је Јефимијан, а бејах евнух на царском двору. - Игуман јој рече: Чедо, ако ти стварно имаш такву мисао у срцу свом и желиш спасење души својој, онда бегај од говорљивости и страсти, јер је природа евнуха склона страсним помислима.
Рекавши то старац сатвори уобичајену молитву и причисли Ану братији општежића. Од тада блажена Ана се стаде усрдно подвизавати у свима врлинама, нарочито у смирености, и толико много напредоваше, да постаде образац и пример сваке врлине за све монахе у општежићу.
Међутим служитељ преподобне Ане, кога она беше оставила да коначно уреди њене домаће послове, пошто то уради, крете да пронађе своју госпођу. И сревши онога монаха што постриже блажену Ану, он га стаде распитивати да ли зна где се налази његова госпођа, која остави све земаљско и иште небеско. Монах одговори: Што ми је познато о њој, нећу сакрити: она од мене прими монашки постриг, и обуче се у мушко монашко одело; али где се сада налази, не знам. Међутим начуо сам да је примљена у братство једног од Олимпијских манастира. Стога хајдмо заједно до тог манастира да се распитамо за твоју госпођу.
Дошавши до тог манастира, они распиташе вратара, и сазнадоше од њега да се преподобна налази ту, у манастиру. И замолише га да јој јави да је они траже. Када преподобна чу, она изађе к њима. Тада монах што је постриже, указујући на њеног служитеља, рече јој: Ево верног слуге твог који је много пропатио тражећи те. Него ако хоћеш, хајдмо у наш манастир. - Преподобна чувши то, оде к игуману и замоли од њега благослов и од остале братије, и добивши благослов, она оде у други манастир са монахом и својим слугом. Ту се она дуго време неуморно труђаше и подвизаваше. И Бог је удостоји дара чудотворства. И света подвижница чињаше безбројна чудеса. Глас о њеним чудесима разнесе се на све стране, и многи световњаци Долажаху у манастир да постану монаси, али манастир беше тескобан да прими толике желатеље. Зато игуман манастира, подстакнут Богом, обавести писмом тадашњег патријарха Цариградског, светог Тарасија, о чудесима монаха Јефтимијана, јављајући му да та чудеса привлаче у манастир огромно мноштво људи који хоће да се монаше и да монахују у манастиру, али манастир је мали и тескобан да их смести. Патријарх осети божанску намеру игуманову, и подари му пространо место са наређењем да на њему подигне велики и простран манастир. Такав манастир би убрзо из темеља подигнут. Блажена се Ана настани у њему и продужи своје богоугодне подвиге на спасење многих. А слава њена брујаше све више и више. Али и у тој слави блажену Ану не мимоиђоше невоље. Њу снађе велика невоља од једног по изгледу монаха, али по делима пријатеља злурадог ђавола. Он обљуби једну девојку, а разгласи да је тај грех учинио Јефтимијан. Света Ана мирно подношаше ову клевету, ниушта је не сматрајући. Но у одбрану свете Ане ступи једна богољубива жена. Чувши за гадну клевету бесрамног монаха, она му рече: Пази, брате, да се овај евнух кога ти клеветаш не покаже света девственица, и ти настрадаш за грехе своје, јер си достојан огња пакленога што срамотиш ову невину бестрасницу.
Но покварени монах и даље клеветаше преподобну Ану, док се, по вољи Божјој, не обелодани, да се под видом монаха Јевтимијана подвизава блажена жена. А несрећни клеветник - монах, отишавши у свој завичај би осуђен на смрт и обешен за убиство које је био извршио пре но што је постао монах.
Света пак Ана, не желећи да тајна њена буде позната многима, побеже одатле са два монаха, Евстатијем и Неофитом, у једну пустињу. Нашавши тамо једну запуштену цркву, она се настани ту са ова два монаха. Одатле блажена Ана пређе у крајеве Исагматске, где се она и надаље ревносно подвизаваше, дајући свима исцељење и чинећи чудеса, док је Господ не позва у небеске обитељи. Тако, провевши живот свето и богоугодно, она отиде к Богу, кога из младости заволе.




НАЗАД

PayPal