Преподобни Гурије, у свету Григорије, родио се у граду Радоњежу од мањих бојара Руготиних. Као младић Григорија службоваше код књаза Јована Пењкова. Беше Григорије тих и кротак по нарави; у цркву често иђаше; молитву и пост држаше: милостињу и остале врлине упражњаваше. Тиме Григорије стече љубав и поштовање свога господара, и овај му повери на управу сав дом свој. Но то изазва завист код саслужбеника Григоријевих, и они га оклеветаше код књаза да он прељубу чини са његовом женом. Књаз поверова клеветницима и нареди да Григорија убију. Али син књаза, паметан и опрезан, умоли оца свога да поштеди Григорија и својом пресудом не срамоти дом свој; и подробно испитавши целу ствар, он утврди да је посреди чиста клевета, и избави Григорија од смрти. Али књаз, подложан јарости, посади невиног Григорија у дубоку јаму. Две године проведе Григорије у њој, мучен глађу, јер му је давана не човечанска храна: на три дана бацан му је по сноп овса и нешто воде. Један друг Григоријев понуди Григорију да му кришом доноси храну, али овај то одби, рекавши да "њега храни велика и изобилна благодат Божја". Притом Григорије замоли тог свог друга да му место хране доноси хартије и мастила за писање буквара, по којима се деца уче писмености, и да новац добијен за букваре раздаје сиротињи.
Након две године милосрдни Господ, видећи добро трпљење слуге Свога, који невино страда, благоволи ослободити га из те тамнице као из пакла, и невидљивом рукам силе Своје отвори му тамнички затвор. Григорије, неочекивано угледа на вратима светлост, и спопаде га страх, мислећи да је то вражији привид, пошто се та врата две године нису отварала. И он устаде, и стаде се молити. Но светлост се поново појави на вратима, сада много јача. Григорије приђе, додирну руком врата, и она се одмах отворише. Схвативши да му сам Бог шаље ослобођење из ове тамнице, Григорије се с благодарношћу помоли Господу, узе икону Пресвете Богородице коју је са собом имао у тамници, па изиђе ни од кога примећен, иако је био дан. И отиде из те куће и из града, и дође у Успенски Јосифовски манастир. Ту Григорије прими монашки постриг са именом Гурије. И постаде изврстан монах и испосник. Зато касније и би изабран за игумана Јосифовске обитељи. Као игуман ове обитељи он проведе девет година, па се онда због болести повуче са игуманског положаја, проводећи време у молитви, посту и богоразмишљању. Али после извесног времена Гурије би послан за игумана у Селижаровом манастиру.
Када Бог покори цару Јовану Васиљевичу град Казан, тада по савету митрополита Макарија, сабор архијереја Руске Цркве, постави Гурија коцком за првог архиепископа града Казана. Цар га посла у Казан са великом чашћу; даде му мноштво икона, скупоцене црквене утвари и много књига, и њему лично подари многе драгоцене ствари. У Недељу Свих Светих, 26. маја 1555. године, у Московском Успенском храму би одслужено Молепствије за пут поводом одласка архиепископа Гурија у Казан, и то у присуству цара и свих великодостојника царских. Служили су: митрополит Макарије са епископом Крутицким Нифонтом и свима московским архимандритима и игуманима, и сам архиепископ Гурије са својим архимандритима и игуманима. После Молепствија архиепископ Гурије би са литијом најсвечаније испраћен; и након два месеца путовања стиже у град Казан и заузе архијерејски престо. Као архијереј преподобни Гурије вођаше богоугодни живот: сиромахе је хранио, оскудне снабдевао свим потребним, за јаднике и удовице и сирочад се заузимао и избављао их од разних невоља. Додајући труд на труд, свети Гурије стално провођаше ноћ у молитви, а дању учаше невернике богопознању и вери у Пресвету Тројицу, и учењем својим многе приведе Христу. Велики трудови пореметише, још од тамновања, слабачко здравље светог Гурија, и он се разболе. Но телесна болест ни најмање не нашкоди побожности душе његове: не будући у стању, да сам врши богослужење, он је присуствовао службама које су други служили: наређивао је те су га носили на свету литургију у храм Светог Благовештења, њиме подигнут; ту је за време богослужења он седео или чак лежао. И у току своје болести свети Гурије није напуштао своје уобичајене и изводљиве подвиге, не престајући у исто време смиривати тело своје постом и уздржањем. Тако се светитељ подвизавао три године. И дознавши за свој скори одлазак к Богу, свети Гурије призва к себи архимандрита Варсануфија, према коме је осећао "велику духовну љубав", и изрази му своју жељу те од њега прими велики ангелски образ, тојест велику схиму. И четвртога децембра 1564. године блажени светитељ отиде ка Господу. Чесно тело његово би погребено у обитељи Спасо-Преображенској, иза олтара, код велике цркве.

Преподобни Варсануфије, у свету Јован, беше из града Серпухова, син свештеника Василија. Још као мален он би научен читати и писати, и читаше Свето Писмо. Али пре но што постаде пунолетан, Јован допаде ропства код Кримских Татара. Покоравајући се вољи Господњој, он веома усрдно обављаше послове које му налагаху. Иноверци, видевши да је Јован благодушан, смирен и вредан, и да без роптања извршава послове, дивљаху му се, и дозволише му да се слободније креће. У ропству Јован изучи татарски језик, те је могао слободно не само говорити него и писати на том језику. Након три године отац откупи Јована од Татара. Јован онда дође у царски град Москву, и постриже се у манастиру званом Андроников и доби име Варсануфије. Ту Варсануфије провоћаше живот подвизавајући се у врлинама. Због строгог подвижничког живота свог Варсануфије би постављен од стране митрополита Макарија за игумана Пјесношког манастира, године 1544. Потом он би архимандрит у граду Казану; тамо он основа манастир у част Преображења Господњег и подиже у њему цркве и келије. И као архимандрит Варсануфије вођаше богоугодни живот: умртвљиваше тело своје великим уздржањем и бдењем, а на телу свом ношаше вериге, мада то нико није знао. И беше он у свему образац врлине за братију. У Казану преподобни Варсануфије ревносно помагаше архиепископу Гурију у ширењу хришћанства међу мухамеданцима и незнабошцима. Знање језика и познавање татарског живовања беше му у овом послу од велике користи: он многе обрати Господу Христу и крсти их. К архиепископу пак Гурију он имађаше искрену љубав, и у свему му бејаше послушан.
Из Казана преподобни Варсануфије би позван и постављен за епископа у граду Твер. Ту се овај добри пастир словесног стада Христовог још усрдније подвизаваше, јер стално пребиваше у посту, у молитвама, у сузама, у свуноћним бдењима. Многе болеснике он исцели, јер беше зналац и лекарске науке; али плату за то ни од кога не узимаше, већ бесплатно лечаше. Нарочито се он прослави лечењем душевних страсти благодаћу Светога Духа. Бављаше се он и ручним радом: правио је и шио панакамилавке и раздавао их братији својој, молећи их да се моле Богу за њега.
Када свети Варсануфије достиже дубоку старост, он остави своју паству и пресели се у њиме подигнути манастир Светог Преображења, у граду Казану. Ту он прими на себе велику схиму. А када старост и слабост потпуно овладаше њиме, он ни тада не промени правила свог подвижничког живота, него га ученици његови привоћаху цркви. Но када потпуно изнеможе, и осети свој одлазак из овога света, он се причести светим Тајнама Христовим и отиде ка Господу једанаестог априла 1576. године, и би сахрањен у истом манастиру близу светитеља Гурија.
Након 32 године после кончине светог Гурија и 20 година по престављењу светог Варсануфија, по наредби цара Теодора Јоановича поче се наместо дрвене зидати камена црква Преображења Господња, Када стадоше копати ровове и откопаше гробнице светих: Гурија и Варсануфија, четвртог октобра 1596. године, известише о томе тадашњег митрополита Казанског Хермогена. Митрополит, пошто одслужи литургију и парастос, дође у манастир са целим освештаним сабором. Када отворише сандук светог Гурија, обретоше га пуна миомирисног мира, а тело његово читаво ношаше се као сунђер поврх мира, једино горња усница беше мало начета трулежношћу; чак и ризе светитељеве беху целе, и изгледаху јаче од нових. На исти начин отворише сандук и светог Варсануфија, и обретоше такође мошти његове читаве и нетрулежне, као и мошти светог Гурија; једино се трулеж беше коснула мало његових ногу, но кости беху читаве и потпуно чврсте. Чесна тела њихова преместише у нове сандуке, и уз појање надгробних песама поставише их поврх земље, да би их сви долазници могли видети и с вером их целивати. О томе би извештен писмом цар Теодор Јоанович и патријарх Јов. Благочестиви цар и свјатјејши патријарх, цео царски савет и мноштво народа, сазнавши за то, прославише Бога који прославља светитеље Своје. И нареди благочестиви цар да се с јужне стране олтара велике цркве призида мали олтар, благољепно украси, и у њему положе свете мошти светитеља Божјих. To би урађено, и чесне мошти светитеља почиваху у новим кивотима, точећи вернима исцељења у славу Бога, у Тројици слав љенога, сада и увек и кроза све векове. Амин.





НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal