Пошто прође много година после прве погибије преподобних отаца опет би најезда варвара на Гору Синајску у време преподобног Нила Постника. И то варвара који су живели у пустињи која се протеже од Арабије па све до Египта преко Црвеног Мора. Ти варвари нису живели по градовима и кућама, већ под шаторима групно, прелазећи из једног места у друго. Нарочито су се задржавали онде, где би нашли добру воду и пашу за своју стоку. Издржавали су се не рукодељем, или трговином, или земљорадњом, већ ловом, и првенствено пљачком, Све оружје њихово беше мач, лук и копље, а сав посао им беше: нападати на туђа насеља, и вршити разбојништва по путевима.

Преподобни оци који беху изабрали усамљенички живот у Богу налажаху се: неки у пустињи Синајској, неки у пећинама и раселинама, неки у малим келијама близу вода, неки крај цркве, хранећи се дивљим зељем, урмама и другим воћем. Мало је ко од њих јео хлеба, јер су живели у великом уздржању и посту. Узимали су храну: неки сваког другог дана, други у два или три дана једанпут, а неки - једанпут недељно, тек да одрже тело у животу. У свију њих житије беше равноангелно, јер су занемаривали тела своја а бринули се о душама својим, и трудили се да угоде Господу. Њему су свесрдно и служили, горећи духом и славећи Га и дању и ноћу. Молитва и псалмопјеније беху им непрестано у устима. Недељом су се сви сабирали у једну цркву; тамо су вршили свеноћна богослужења, причешћивали се божанским Тајнама, и опет враћали у своје келије на безмолвије. Међу њима бејаше и преподобни Нил Постник. Он је раније био епарх у Цариграду, и у браку имао два детета. Затим се договори са супругом, и оставише свет: она се у женском манастиру постриже за монахињу, са ћерчицом, а он узе са собом сина Теодула и дође на Гору Синајску. Он и би очевидац варварске најезде, и касније описа како свети оци беху побијени.

Преподобни Нил живљаше на Гори. Имао је обичај да посећује околне оце. Једном сиђе с Горе са сином у посету оцима код Свете купине. Ту увече за трпезом презвитер тога места, блажени Теодул, рече братији: Ко зна, да ли ће нас ова трпеза сабрати опет овако све пре но што умремо? - А ово рече провидећи Духом напаст која се имала десити. Сутрадан после јутрења изненада нападоше варвари на свето место, и као бесни пси опколише обитељ. Халакаху наоколо, плашећи нас унутра. Онда навалише на скровишта, у којима беше нешто сушеног воћа, које се чувало да би зими слуге Божје постници могли прехранити своја многонамучена тела. Пошто ту храну покупише, варвари јурнуше у цркву, где се беху оци сабрали, и изведоше их из цркве. Онда их свукоше, и поређаше их наге да их побију. Најпре старије, па млађе. Најстаријем међу њима, презвитеру светога места блаженом Теодулу, прво наредише да сагне главу за посечење. Два варварина са исуканим мачевима, јаросна погледа, стадоше поред преподобнога. Он без имало страха саже главу под мач и тихим гласом рече: Благословен Господ! - И ударише га оба варварина, један за другим, и расекоше му труп напола; и тако блажени муж паде на земљу. Онда дохватише другога старца, који је живео заједно са презвитером, те и њега убише. Беше ту и један дечко који је прислуживао презвитеру. Њeму наредише да скупи воће разбацано по земљи, као тобоже желећи да га поштеде и сачувају да им буде слуга. Кад се дечко саже и поче скупљати воће, један варварин који стајаше позади кришом трже мач, снажно удари дечка и уби га.

Док убиваху и друге оце, неки варвари дадоше руком знак осталим црнорисцима да беже. To беше воља Божја. И они који беху телом снажнији, и могаху да беже, побегоше преко провалије у гору, куда је варварима било тешко гонити их. И блажени Нил побеже са њима, и спасе се смрти, али син његов Теодул остаде у рукама варвара. Пошто беше веома леп младић, варвари га не убише већ везана са собом одведоше. Намера им беше да га принесу на жртву звезди Даници, коју место Бога имађаху. Они нису знали за јединог Бога, Саздатеља свих; а нису се клањали ни идолима, нити поштовали икога од незнабожачких богова. Једино су звезди Даници служили, и њој све најлепше на жртву приносили. Нарочито лепе заробљене младиће. Њих су јој приносили на жртву пред рађање сунца. Због тога и Ниловог сина поштедеше.

Варвари опљачкаше у околини и друга монашка обиталишта, и многе свете оце побише по разним местима, па отидоше. A Нил Постник посматраше са врха Горе како поубијаше преподобне оце и како му сина у ропство одведоше, неутешно ридаше, и кроз плач говораше: О блажени и преблажени оци, где је сад труд вашег уздржања? где поваздашње подношење невоља? да ли добисте венац за многе подвиге своје? је ли ово награда за дуго монаховање? еда ли се узалуд подвизавасте? је ли право да за врлину примите муку? да ли вас, убијане, остави без помоћи промисао Божји: He устаде правда када вас невине убијаху, него се погана рука осили против ваших светих тела. И хвали се својом победом зло, и силно се весели, јер до краја истину победи. Како купина не упали свој древни огањ и не спали безаконике? Како земља не отвори уста своја и не прождре их, као некада Кореја са свима његовим? Како умукоше на Синају страшни гласови труба, и муње, и громови, и не уплашише нечестиве? Али не пожури Свемогући са одмаздом, јер нити порази неправеднике, нити крепком руком избави мученике, да не би варвари, угледавши чудеса, познали непобедиву силу Божју. И тако на Гори, на којој некада би дан Закон, и крај Купине, свети оци падоше беспомоћни као бесловесне жртве. Где тада беше сила, која потопи Египћане у мору и морско дно начини гробницом њиховом? Где је она сила, која камењем као градом поби иноплеменике, и без крви и напора даде људима својим победу над непријатељима? Где је то сакрио помоћ своју Вишњи, који затвори уста лавовима да се не косну Данила, и угаси силу огња ради Три Младића, да би обелоданио њихову побожност? А како затаји врлине ових слугу својих, остављајући их без заштите и чинећи да их сматрају заиста недостојнима помоћи?

Блажени ово све говораше од туге срца и од велике жалости. Јер душа, захваћена тешком тугом, има обичај да понекад говори многе нерасудне речи. Истина је: помоћ Божја често напушта праведнике, препуштајући их мучитељима на разне муке и неправедне смрти, да би њихова врлина засијала као прекаљено злато, и вера њихова засијала као светионик, и да би велике награде примили на небу. Јер нема сумње, и ови преподобни, са раније побијеним оцима, бише уврштени међу свете Мученике, и сада се прослављају у царству Христовом.

А када дан наже к вечеру, преподобни Нил са осталим црнорисцима који се беху спасли, смело се спустише с Горе да сахране тела побијених светитеља. И дошавши, нађоше преподобног Теодула презвитера где још дише и помало може говорити. Они га окружише, плачући. А старац им говораше: Нека вас не збуњује ова напаст што нас је снашла. Јер Сатана има обичај да тражи од Бога да му допусти кушати оне који се труде да угоде Богу. Као што је тражио да куша Јова, коме и децу поби. Али Подвигоположник зна ради чега препушта своје подвижнике противнику. Он то чини са два разлога: прво, да би славно наградио оне који јуначки поднеру искушење, као што је двоструко наградио Јова; друго, да би им дао нешто несравњено боље: оно што око њихово не види, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, а Бог уготови онима који Га љубе и трпе Њега ради. - Рекавши то, старац даде последњи целив присутнима, и сконча. И сахранише га са осталим побијеним оцима, док је још била ноћ.

У том тренутку дотрча к њима један младић, који је побегао од варвара, слуга велможе Магедона, који се у то време ради државних послова бавио у тим крајевима. Toг велможу са сином његовим ухватише варвари негде на путу, и све га опљачкаше. Онда му сина пред очима заклаше, па затим и њега убише. А овај младић, слуга, спасе се бекством, и дође у опустошену обитељ, сав цептећи од страха, као да су му гониоци за леђима. Свети Нил га распитиваше како је побегао. А он исприча ово: Ја бејах везан заједно са твојим сином. И јуче се варвари договорише, - како ми тајно каза један од заробљеника који разуме њихов језик, - да нас обојицу, мене и твог сина, принесу на жртву звезди Даници, чим пред зору буде изгрејала. Тога ради жртвеник од камења направише, и дрва наслагаше. Ја обавестих сина твога о томе, и рекох му да нас сунце неће затећи живе, ако се бекством не спасемо. А он, бојећи се да нас не ухвате, остаде, рекавши ми: Ако је на то Божја воља, онда је немогуће избећи смрт и сакрити се, па макар се сакрио у неприступачним и најскривенијим местима. - А када ноћ доста одмаче, варвари чврсто заспаше, јер се беху добро напили за време вечере. Ја онда одреших своје узе, и као змија пузећи по земљи, извукох се далеко из њиховог логора. Онда устадох и нагох бежати. Гоњен страхом, трчао сам као окриљен. Бојао сам се, да они не примете, и стану ме гонити. Ево, још се тресем и дрхтим од страха. Јер свирепо варварско мучење, које видех, још ми мори ум, и као да га сада пред очима гледам. И причаше нам младић о покољу многих светих отаца. На једном месту пуном цвећа, рече младић, варвари нађоше воду, и легоше да се одморе. Али угледавши подаље на једном вису малу пећину, скочише, отрчаше тамо, и изведоше из ње једног чесног старца, свукоше га с горе и камењем убише. Затим идући мало, ухватише младог црнорисца, бледог и сухог у лицу, и њега камењем убише. После тога нађоше једно место са много дрвета, и малом пећином, у којој живљаше неки пустињак млад по годинама али стар по величини душе. Наредише му да изађе и пода им своју одећу. Он им одговори: Дом мој, у коме сам се трудио, нека ми гроб буде. Уђите и убијте ме овде. Одећу своју нећу скинути, да не бих сам видео наготу своју, коју до данас не видех. А када ме убијете, онда је сами скините с мене, пошто ћу бити мртав и ништа нећу знати о себи. - Они затражише од њега да им каже где се у тој пустињи налазе тајни манастири, и обећаваху му да ће га оставити жива. А он им одговори: Када бих и знао места где свети мужеви живе, не бих вам казао, јер нећу да будем издајица слугу Божјих. - Тако јуначко држање подвижниково разјари безаконике, и они са исуканим мачевима уђоше унутра и на комаде га исекоше. Идући даље пустињом, утледаше три оца где ходају по пустињи, окомише се одмах на њих и посекоше их. Затим издалека угледаше два манастира, један близу другог, поделише се у две групе и упутише се к њима. Шта су тамо починили, како су и које оце побили, не знам, само издалека видех једног инока где бежи а варвари га гађају стрелама. И погођен, он паде, а они дотрчаше и сабљама и копљима га дотукоше. После тога ја ноћу побегох, као што вам већ рекох. А шта се после мог бекства десило твоме сину, рече он Нилу, Бог зна. Оставио сам га жива, али без наде да ће остати у животу. Јер ће сигурно, када Даница изгреје, бити заклан и принесен на жртву.

Када све то чу Нил, о колико је плакао и ридао због смрти свога сина! нарочито што је имао бити принесен на жртау нечестивим боговима. И вапијаше к Богу говорећи: Господе мој, Господе Боже отаца, ради чисте Богомајке која Те родила и ради доброте твоје немој допустити да син мој погине од варвара!

Промислом Својим Бог сачува дечака Теодула читава, јер варвари тврдо спаваху све до сунчева изласка. Када се пробудише, Зорњача се већ беше сакрила. А када још видеше да је побегао један од дечака спремљених за жртву, не принесоше уобичајене жртве, већ одведоше Теодула са собом у своју земљу.

После тога житељи Фарана послаше своје изасланике варварском кнезу Амону, жалећи се на његове разбојнике, који нарушише завет мира починивши такве покоре. У то време блажени Нил са преосталим оцима отиде у пустињу да потдзаже тела побијених светитеља, да би их сахранили. И беху заклани: у Бетрамви Прокло, у Гети Ипатије, у манастиру званом €алаил Исак; Макарије и Марко беху убијени у спољној пустињи, Венијамин иза Елима, Јевсевије у Толу, Илија у Ази; њега пронађоше још жива, и однесоше га у келију, па се вратише да остале сахране.

Када после сахране дођоше опет код Илије, нађоше га мртва, и покрај њега крчаг са водом: жедан од многих рана, напио се воде и одмах издахнуо.

Пошто сахранише све које пронађоше, отидоше у Фаран да чују какве су вести дошле од варварског кнеза. Када улажаху у град, стигоше и изасланици који су се враћали од варварског кнеза са његовим писмом мира, у коме обећава да ће одмах одмаздити и казнити смрћу оне који су се дрзнули да таква недела почине. А Фаранцима поручује да без бојазни отиду к њему и да своје заробљенике, које нађу живе, узму без откупа. Фаранци се скупише и отидоше кнезу варварском. Међу њима беше и блажени Нил, желећи да сазна за сина свог да ли је жив у ропству, или је погинуо од варварских руку. И дознаде да је жив, само продан у град Емесу. А епископ тога Јрада га је откупио и начинио клириком, о чему сам преподобни Нил Постник опширно говори у својој Речи. Преподобни Нил је отишао тамо, и нашао свога сина читава и здрава. Много утешен тиме, он захваљиваше Богу. И епископ га с љубављу прими и убеди га да треба да прими презвитерски чин. Затим чесно испрати преподобног Нила и његовог сина Теодула. И они се вратише у своје првобитно обиталиште на Синајској Гори. И ту поживеше дуго година, свесрдно угађајући Господару свом, Господу нашем Исусу Христу, коме се удостојише предстати са ликом преподобних отаца на небу, славећи Бога вавек, амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal