Законодавац Мојсије, који је открио дно морско, и безводну земљу у пустињи напојио водом, и многа друга чуда учинио, описа дела светих што су пре њега живели, не оном мудрошћу коју је од Египћана добио, него небоданом благодаћу. Јер откуда би могао сазнати Авељеву врлину, Енохово богоугодништво, Нојеву праведност, Мелхиседеково побожно свештенство, Авраамово позивање, веру, јунаштво, гостољубље и приношење сина на жртву, и, да кратко речем, других божанствених мужева подвиге, победе, навештавања, како би сазнао, да није за ово добио просветљење од божанскога Духа? Таква помоћ потребна је и мени (вели Теодорит), да бих писао житија светих, који су пре нас били, и који су у наше време засијали, и на тај начин предложио као неки закон за оне који желе да се угледају на њих. Треба стога повести приступити, призвавши најпре у помоћ молитве тих светитеља.

Нисибија је град на граници негдашње римске царевине и Персије. У то време Нисибија плаћаше данак Римљанима. У том граду роди се овај свети Јаков. Он изабра усамљенички живот у пустињи, и живљаше на високим горама. Пролеће, лето и јесен провођаше по дубравама, имајући небо за покривач; а зиму је проводио у једној пећини, где се склањао од мраза. Храна му беху, не питоми и обрадиви усеви и поврће, већ оно што земља сама од себе рађа; сабираше дакле плодове од шумског дрвећа, и неко зеље, слично градинском, и тиме се храњаше тако, тек да би се одржао у животу. Ватра му не беше потребна за кување хране, јер се хранио дивљим зељем. И вуна му не беше потребна за одећу, јер се облачио у козје коже. Тако умртвљујући тело, он духовном храном непрестано насићаваше душу. Мисао пак своју чишћаше за боговиђење, чинећи је огледалом Светога Духа, и откривеним лицем, као што каже свети апостол, гледајући славу Господњу, преображаваше се у то исто обличје из славе у славу, као од Господњега Духа (2 Кор. 3, 18). Од тога се из дана у дан увећаваше слобода његова према Богу, и што год је од Бога тражио, одмах је добијао. Пророчки је предвиђао будуће ствари, и би му дат од Духа Светог дар чудотворства. Испричаћу (вели писац овог житија Теодорит) неколико од његових чудеса, и обелоданићу онима који не знају сијање апостолске благодати у њему.

У то време безумни људи клањаху се идолима, и мртвим киповима указиваху божанско поштовање, а истинско богопоштовање беше занемарено од многих. Ти људи ненавиђаху оне који нису узимали удела у њиховом безумљу, јер ови, савршени у врлини, знађаху истину, клањаху се Творцу свега, и исмеваху немоћ идола. Једном свети Јаков остави пустињу и пође у Персију, желећи да види новопосађени врт свете вере и да, колико може, помогне јачању Православља. А када на том путу прелажаше преко једног потока, девојке неке, које су прале рубље и биле разголићених ногу, гледаху на њега као на неког туђинца, и то необично одевена; гледаху безобразно, не стидећи се његове свештене озбиљности, нити своје разголићености, па још стајаху не покривши главе своје. Светитељ се разљути на њихову бестидност и зажеле да покаже Божју силу, да би их чудом спасао од идолопоклоничког безумља: прокле извор из кога је текао поток, и одмах пресуши извор и поток тако да се у њима не нађе ни кап воде; а прокле и оне девојке, и њихову бестидну младост изненада преметну у старост. Јер се на светитељеву реч њихове црне косе одмах претворише у седе, и изгледаху као млада дрвета зими када на њих падне иње. А када то видеше девојке, јер и вода пресуши и оне угледаше једна другу оседелима, препадоше се, и отрчаше у град и испричаше шта се десило. Видећи чудо, грађани отидоше великоме чудотворцу светоме Јакову, и усрдно га молише да укроти гнев свој и опет им поврати пресахлу воду. Светитељ изиђе у сусрет њиховој молби, сатвори молитву Господу, и потече извор опет као и раније, и поток зажубори. И још мољаху људи светитеља да оседелу косу њихових кћери цретвори у црну, и превремену старост - у младост. Светитељ хтеде н то да учини; и када упита где су, оне не беху ту, нити дођоше с покајањем. Зато и остави на њима ту казну као на непокајанима, да то буде незаборавни спомен на чудесну силу Божју, како би се и други поучили од тога целомудрују и пристојности.

Тако би чудо овог новог Мојсија, које учини не ударом штапа већ знамењем светог крста. A ja се, вели Теодорит, више дивим његовој кротости него ли чуду, јер не учини оно што некада учини велики пророк Јелисеј: не посла медведицу да растргне бестидне девојке, него малом казном поучи пристојности и богобојажљивости девојке ружног понашања. Ово пак говорим, не да укорим пророка за јарост, - далеко сам од тога, - него истичем то да је свети Јаков, имајући чудотворну силу, као и пророк, поступио онако како доликује благости Христовој и Новоме Завету.

Овај свети Јаков виде једном неког персијског судију где изрече неправедну пресуду против невиног човека, и ожалости се због неправде. И нареди једном великом камену, који беше у близини, да се распадне и у прах претвори. Када то видеше присутни, препадоше се, а уплаши се и судија неправедни, увиде свој грех, покаја се, и изменивши прву пресуду, изрече другу, праведну. И у овом елучају чудотворац се угледао на Горпода свог, јер је Господ, идући на добровољно страдање, могао, да је хтео, побити своје убице, али то није учинио, него је речју смокву сасушио, и тако показао силу Своју. Угледајући се на ту благост Господњу, свети Јаков не наведе казну на неправедног судију, него камен претвори у прах, и тиме научи судију правосуђу.

Славан и омиљен код свију због таквих чуда, свети Јаков би узет за епископа у своме родном граду Нисибији, иако није хтео. Јер се отказивао и избегавао такав чин, али је био приморан. Но иако промени своје пустињачко усамљеничко живљење, и живљаше у граду, он не промени своју храну и одећу. Њему само место беше друго, али устав живота беше исти. И још више него раније прилагаше труд труду. Јер посту, и спавању на земљи, и ношењу кострети, он додаде старање о људима, збрињавање сиротиње и удовица, заузимање за оне којима је неправда учињена, помагање свима, и поучавање свих у врлини. Али, зар је потребно набрајати подробно трудове и бриге о људима који припадају епископском чину? Знају то они који су узели на себе тај јарам, а нарочито они који љубе и боје се Господа који им је поверио стадо словесних оваца. Трудећм се много у епископском чину, и упражњавајући врлине свети Јаков стече многе дарове Светога Духа.

Једном када свети Јаков иђаше у неко село, приступише му на путу просјаци и искаху од њега милостињу, ради сахране једног мртваца. И показаше му мртваца где лежи крај пута. Уствари пак то не беше прави мртвац него се претвараше. Јер ти просјаци, када угледаше издалека епископа где иде, договорише се да се један од њих направи мртав, како би том преваром измолили од епископа што већу милостињу. Светитељ им даде потребну милостињу, помоли се за мртваца да му се опросте греси и да му се душа уврсти међу праведнике. И продужи свој пут. Када се светитељ удаљи, другови позваше тобожњег мртваца да устане. Али он не устаде, јер беше истински умро, и лежаше без душе. А када просјаци видеше да се њихова лаж претворила у стварност, они потрчаше за светитељем. И достигавши га, падоше пред ноге његове, и исповедише грех свој, извињавајући се да су то учинили због свог сиромаштва. И мољаху га да им опрости, и душу умрлог врати у тело. Чудотворац, следбеник жалостивог Господа, послуша их, и учини друго чудо: својом молитвом поврати душу и оживе мртвога.

Ово ми чудо личи на чудо апостола Петра који предаде изненадној смрти Ананију и Сапфиру што су се договорили да слажу Духу Светом и утаје од новаца. Јер и овај свети Јаков узе душу ономе што беше притајио дух свој, и покрао истину, и лажно се начинио мртав. Но свети Петар, дознавши за крађу јер му Дух Свети беше то открио, казни крадљивце смрћу. А Јаков, не знајући за превару да се онај просјак лажно начини мртав, молитвом му одузе живот. Петар не избави од смрти умрле, Ананију и Сапфиру, јер почеци спасоносне проповеди апостолске захтеваху застрашивање, да би и остали имали страха. А Јаков, имајући апостолску благодат, казни привременом смрћу, и опет утеши враћањем живота.

Затим, када опаки хулитељ једносушног Сина Божјег и Светог Духа, Арије, наоштри језик свој против Творца свог и узбуни сав Египат, а велики хришћански цар Константин, као други Зоровавељ, пошто је био ослободио свет од робовања идолопоклонству и божанствене храмове подигао и узвеличао, сабра у Никеји Први Васељенски Сабор светих отаца 325 године. Тада и светитељ Божји Јаков, епископ Нисибијски, беше међу светим оцима саборским, штитећи веру а отсецајући Арија од Цркве.

У то време Нисибија беше под влашћу римских царева. После смрти Константина Великог персиски цар Сапор навали са целокупном својом војском, опседе град, Нисибију, и дуго му наношаше многа зла. Али благодарећи молитвама светог епископа Јакова, град беше тврд и неосвојив. Тада Сапор начини изнад града брану на реци која је протицала кроз град; па кад се накупи силна вода, он је сву пусти на град, и вода обори градске бедеме и велики део града поплави. Грађани се уплашише, а Персијанци обрадоваше, сматрајући да је град већ у њиховим рукама. Али тог дана не уђоше у град, јер им сметаше вода. И решише да сутрадан свом силом ударе на град. А кад паде ноћ на позив свога епископа, сав се народ даде на посао, те оправише бедеме градске, уз садејство молитве епископове. Оправише бедеме тако да коњица није могла ући у град, нити пешаци без лествица. Али, град би ипак могао бити узет, да се грађани не обратише за помоћ Вишњему. Сви они молише епископа свог, светог Јакова, да се попне на градске бедеме и прокуне непријатеља. Свети Јаков се пoпe и, утледавши безбројне таборе персијске војске, моли Бога да пошље на њих муве и комарце, да би они познали силу Божју и отишли од града. Услиша Бот молитве слуге свога, и одмах посла на персијску војску облак комараца и мува. И они тако опако уједаху, да коњи и слонови то не подношаху, већ кидаху амове и узде, и бесно јураху тамо и овамо. Али не само за стоку, него и за саме Персијанце комарци и муве беху тежи и неподношљивији од хиљада и хиљада наоружаних војника. А нечестиви цар, видећи да су сви његови напори узалуд и да комарци и муве побеђују силну војску његову, беше у страшној недоумици и забуни. Поред тога, угледа где по бедемима градским хода онај божанствени човек, епископ Јаков и мишљање да је цар, јер му се чињаше да је у царској порфири и да на глави има врло блиставу круну царску. И разљути се на оне своје људе који га беху обавестили да нема цара у граду, и казни их смрћу. И повукавши се од града, побеже у своју земљу, гоњен од мува и комараца.

Такво чудо сатвори Господ на молитве свога угодника, који не затражи да сиђе огањ с неба на непријатеље, као што то некада учини пророк Илија и огањ прождра педесеторицу (4 Цар. 1, 10.12), нити замоли да се отвори земља и прогута их, већ само да пошље на њих комарце и муве, и тако познаду силу Божју. Заиста необично чудо: толика персијска војска, па се није могла одбранити од ваздушних инсеката, него је срамно побегла! Такву је свети Јаков имао благодат у Бога, и такву слободу према Њему.

Свети Јаков је дуго живео, и мирно се упокојио у Господу у дубокој старости, 350 године. He много времена после његове кончине град Нисибија пређе под власт персијског царства. Тада хришћани, напуштајући град, понесоше са собом мошти свога заштитника и вође, светог Јакова, који, да је био у животу, не би допустио да варвари заузму град. Јер га је велики угодник Божји штитио непобедивом силом Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек, амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal