Свети Филип се родио 11 фебруара 1507 године у Москви од побожних и племенитих родитеља, из славне лозе бољара Количевих. Отац му Стефан спадао је у бољаре блиске великом кнезу Василију Јовановичу; а побожна мати његова Варвара оконча дане своје као монахиња са именом Варсонофија. За њихов побожан врлински живот Бог их благослови добрим плодом: од њих се роди блажени Филип, који на светом крштењу доби име Теодор. Родитељи га васпитаваху у свакој побожности. Када он мало поодрасте, они га дадоше да учи књигу. Особито приљежан, он напредоваше у учењу, туђећи се у исто време игара и забава својствених дечијем узрасту. На тај начин Теодор за кратко време изучи сву књижну мудрост и навикну на душекорисно читање. Родитељи се радоваху због таквог владања његовог. После извесног времена Теодору одредише "отроке" да га уче јахању. Али он ни најмање није марио за то, претпостављајући јахању читање књига, у којима је налазио житија светих и вредних дивљења мужева, и кроз то се учио усавршавању у врлинама. Потом га стадоше учити у војничкој вештини. Али и то не измени побожно настројење његове душе; он избегаваше своје вршњаке и њихов лакомислени живот, те су се многи чудили таквој побожности његовој.

После смрти великога кнеза Василија Јовановича скиптар царства прими његов син, велики кнез целе Русије Јован Васиљевич. У то време Теодор, већ пунолетан, би узет на двор у царску службу и задоби љубав и благовољење малолетног кнеза Јована Васиљевича. Но Теодор није дуго службовао на двору. Стојећи једном, као младић тридесетих година, у цркви на светој литургији, он чу где свештеник чита из Еванђеља: Нико не може два господара служити (Мт. 6, 24). Поражен овим речима, он размишљаше у себи како се оне и на њега односе, и донесе одлуку да напусти световни живот. Опоменувши се Соловецког манастира и да се тамо монаси добро подвизивају, он се реши да се удаљи тамо. Пошто сатвори молитву пред светињама, са сузама припадајући к чудотворним ракама светих, Теодор целива свете мошти и са молитвом крену на пут, тајно од свих, оставивши царски двор, завичај и рођаке и поневши само најнеопходнију одећу. To je било половином 1537 године.

Најпре Теодор дође у крајеве Великог Новгорода, код језера Оњега. Тамо се он настани у насељу Хижах код једног сељака. Видећи да је Теодор добре нарави и смирен, домаћин му повери своје овце да их пасе. Тако Бог одреди да он пре словесних оваца пасе добро бесловесне овце. Међутим, родитељи га свуда тражаху по градовима; и не нашавши га нигде, они много плакаху за њим. А благочестиви јуноша, проживевши не мало дана у споменутом насељу, удаљи се одатле на Соловецко острво. Тамо га прими игуман Соловецког манастира, и одреди му да ради манастирске послове. А он, оградивши себе страхом Божјим, са усрђем и смирењем испуњаваше у простоти срца све што му наређиваху да ради. Секао је дрва, копао у градини, преносио камење, понекад износио помије на леђима, и обављао друге, још теже послове. Много пута дешавало му се да га неки монаси вређају, па чак и бију, но он се никада није гневио, и с радошћу и смирењем подносио је све; и нико није знао ко је и откуда је.

Прекаливши се тако у трпљењу, Теодор моли игумана да га постриже у монаштво. И би пострижен у монаштво, добивши име Филип. Онда га дадоше у послушање једном опитном монаху, коме беше име Јона, који га упути на сваку врлину. Потом га игуман посла у кујну. И тамо он смирено рађаше за братију, ложећи ватру и цепајући дрва. Провевши доста у том послушању, Филип би преведен у манастирску ковачницу, где се ревносно труђаше, носећи дрва и воду. И сви који рађаху у ковачници хваљаху га за његове трудове. Тада, избегавајући славу, он се удаљи из манастира у пустињу. И тамо, уперивши ум свој ка Богу, он непрестано провођаше време једино у молитвама.

Пошто се тако подвизавао дуго у пустињи, у шумама Соловецким, свети Филип се поново врати у манастир на своје пређашње послове. Видећи га толико усавршена у монашким подвизима и украшена дубоким смирењем, игуман Алексије се веома тешаше њиме и држаше га поред себе као свог помоћника, поверивши му надзор над почетним послушницима. Све то Филип обављаше с ревношћу, и у тим трудовима проведе девет година, помаган молитвама и благословом свог игумана.

Потом се игуман Алексије због старачке немоћи одрече управљања манастиром и, на савет братије, постави светог Филипа за игумана. To би 1548 године. Но светитељ, иако прими управу, ипак ни најмање не измени пређашњи начин свога живљења. Напротив, он још више појача своје подвиге и предаде се већим трудовима телесним. А када виде да га због тога хвале и цене, он то сматраше као штетно, јер од младости беше украшен смирењем. Зато остави игуманство и понова се удаљи у пустињу, долазећи у манастир само ради причешћивања чесним Телом и Крвљу Христа Бога нашег. Манастиром стаде управљати ранији игуман Алексије, који се након пола године после тога упокоји. Тада, на молбу братије, свети Филип се понова прими игуманства. Он се предаде још већим подвизима, и постиже још веће савршенство у врлинама. А Соловецка обитељ у време његове управе цветаше и напредоваше.

У току свог осамнаестогодишњег управљања Соловецким манастиром, свети Филип га потпуно обнови: подиже у њему две камене цркве - Успења Пресвете Богородице и Преображења Господњег, заведе звона, сагради за братију двоспратне и троспратне конаке и болницу, умножи и поправи варишта за со - главни извор манастирских прихода, направи воденице на води, начини тор за овце и јелене, веза језера каналима и исуши ритове, просече пролазе и путеве по шумама.

Међутим слава светог Филипа дође до цара и кнеза Јована Васиљевича. У то време митрополит целе Русије Атанасије остави престо. Цар зажеле да на престо Руске митрополије буде доведен свети Филип, и позва светитеља у Москву на духовно саветовање. Но у то време настадоше у народу немири и нереди. На двору међу бојарима отпочеше свађе, опака непријатељства и сваковрсна међусобна рађења о глави. To потстаче цара на силан гнев и јарост. Због страшних клевета бојарских цар се стаде плашити чак и најоданијих слугу својих, најближих рођака и пријатеља својих, гледајући у њима своје непријатеље и заверенике. И цар раздели државу у два дела установивши норочите телохранитеље своје - "опричнике", који беху поред цара и сачињаваху засебну управу. Опричници злоупотребљаваху дату им власт, угњетаваху народ, отимаху имовину, пропраћајући своје пљачке убиствима и мучењима. А цар је веровао у њихову верност и оданост, те за њих није било суда.

Управо у то време цар и позва светог Филипа из Соловецког манастира. Када светитељ дође, цар га с чешћу прими и каза му да жели да га види на митрополитском престолу. По смирењу свом, преподобни Филип одбијаше тако високи чин. И говораше цару: He могу примити на себе дужност која превазилази моје моћи. Отпусти ме, Господа ради, зашто малој лађи поверавати велики терет? А када цар и даље настојаваше, светитељ изјави да ће испунити цареву жељу, ако он укине опричнину, од које пати Руска земља. Цар одговори да је опричнина потребна за цара и царевину, пошто се кују завере против њих. Светог Филипа онда умолише да се због тога не одриче митрополитског престола, Него да се са царем саветује, као што су се саветовали ранији митрополити. Осигуравши на тај начин право својој савести да се заузима за невино гоњење и да говори еванђелску правду, свети Филип уступи царевој жељи и би узведен на митрополитски престо.

У прво време све беше мирно; цар уважаваше светитеља и указиваше му своју благонаклоњеност. Али затим, када зверства опричника достигоше врхунац, блажени Филип стаде молити цара да обустави зверства опричника, и изобличавати самога цара за његове свирепости. Цар се страховито разјари на светитеља, претећи му мучењем и прогонством. Али он, остајући непоколебљив и чврст као дијамант, не обазираше се на цареве претње и не престајаше говорити истину, јавно иступајући против цара и опричника. На жалост, и међу духовним лицима нађоше се издајице, који су се старали само како ће угодити цару. Архиепископ новогородски Пимен, и неки други са њим, и заједно са царским саветницима Маљутом Скуратовим и Василијем Грјазним и њиховим једномишљеницима, измишљајући разне сплетке против светитеља, стараху се да га збаце с престола и наговараху цара да не напушта своју намepy. Ho цар није желео да једноставно смакне митрополита Филипа са митрополитског престола. Кратко време после тога, на доставу лажних сведока цар посла у Соловецки манастир суздаљског епископа Пафнутија и кнеза Василија Темкина да испитају какав је био ранији живот митрополита Филипа.

Стигавши у Соловецки манастир, изасланици стадоше се старати да раде онако како би угодили цару. Једне од монаха ласкама и митом, друге - обећавањем виших духовних одликовања, треће - претњама, придобише да говоре клевете против светитеља. Оне пак чесне старце који говораху истину о преподобном Филипу, тешко избише, наређујући им да говоре мрске ствари о светитељу. Но они, испуњени побожности, сва злостављања примаху с радошћу и једним устима продужише говорити истину о блаженом Филипу, да је житије његово у обитељи било беспрекорно, по Богу. Али царски изасланици не хтедоше о томе ни да слушају, него, урадивши оно што им је било потребно, вратише се у Москву. При томе они поведоше са собом соловецког игумана Паисија, коме обећаше епископски чин, и друге клеветнике који лажно сведочаху против светог Филипа.

Одмах би сазван сабор да суди светитељу. Клеветници из Соловецког манастира поднесоше цару своја лажна сведочанства написмено изложена. Цар, видевши писмена сведочанства против Филипа, која му беху по вољи, нареди да се гласно прочитају. После тога лажни сведоци стадоше и усмено клеветати светитеља. Светитељ се није правдао, и стао је скидати са себе знаке достојанства, но цар нареди да чека одлуку суда.

Сутрадан, осмога новембра 1568 године, када свети митрополит Филип чинодејствоваше у Успењској саборној цркви, цар посла тамо свога бојарина Алексеја Басманова са великим бројем опричника. Ушавши у цркву, Басманов нареди да се гласно пред целим народом прочита судска пресуда о свргнућу митрополита. Затим се опричници као дивље звери бацише на светитеља, свукоше му архијерејско одјејање, па му обукоше просту, одрпану монашку расу, и срамно истераше из цркве, натоварише на сељачке саонице, и одвезоше у Богојављенски манастир, грдећи га и бијући га. Ту свети митрополит, стављен у тешке окове проседе у смрдљивој тамници целу недељу, мучен глађу. Потом би превезен у манастир светог Николаја Чудотворца, такозвани Стари. Незадовољан страдањем светог Филипа, цар подвргну мукама и смрти бојарску децу која беху код њега на служби; од рођака његових Количевих он погуби десеторицу једног за другим. Главу једнога од њих, Ивана Количева, кога је Светитељ нарочито волео, цар посла светитељу у тамницу. Светитељ се поклони пред њом до земље, благослови је, с љубављу целива и даде доносиоцу.

Потом, на цареву жељу, свети Филип би протеран у тверски манастир Отреч, при чему претрпе многа зла од спроводилаца. Прође око година дана, откако се светитељ нахођаше у заточењу, злостављан од чувара на разне начине. У то време цар, путујући у Новгород и приближавајући се к Тверу, опомену се светог Филипа, па посла к њему гореспоменутог Маљуту Скуратова. Овај изненада уђе у келију светитељеву. Међутим светитељ још на три дана пре тога говораше присугнима: "Ево приближује се крај мога подвига", - и причести се, чесним и животворним Тајнама Христа Бога нашег.

Ушавши у келију светог Филипа, Маљута Скуратов са притвореним страхопоштовањем паде пред ноге светитељу и рече: "Свети владико, дај благослов цару да иде у велики Новгород". Али светитељ одговори Маљути: "Чини што хоћеш, но дар Божји не добијају на превару". - Тада бездушни зликовац удави праведника јастуком. To би 23 децембра 1569 године. Но ускоро непријатеље светога митрополита постиже казна Божја. Цар, увидевши своју неправичност према светоме мужу и лукавство њихових непријатеља, посла их на заточење по разним манастирима, а неке од њих предаде на смрт. Архиепископ новгородски Пимен би скинут са престола на две недеље после кончине светог Филипа и подвргнут најстрашнијим поругама; после тога би заточен у Веневски манастир, где ускоро и сконча. Царев љубимац Маљута Скуратов убрзо после свог злочина би убијен код града Торжка од заробљених Кримљана, при чему се сам цар једва спасе смрти. Игуман Паисије би заточен на Валаамском острву и тамо умре; монах Зосима и десет других монаха, који су клеветали светог Филипа, беху разаслати по разним манастирима. А таква иста казна Божја постиже и неке друге непријатеље светитељеве.

По смрти Цара Јована Васиљевича, престо руске царевине заузе његов син, цар и велики кнез Теодор Јованович. У седмој години његова царовања, а у двадесет првој по престављењу светога Филипа, игуман Соловецквг манастира и братија обратише се молбом цару, да нареди да се тело светитељево пренесе из манастира Отреча у Соловецки. Цар им даде дозволу, и они нађоше тело светитељево читаво и неповређено, тако да се трулеж не беше коснула чак ни одеће његове, а од светих моштију његових потече миро и испуни ваздух миомиром. Монаси чесно пренеше тело светога Филипа у свој, Соловецки манастир, и погребоше на оном месту које сам светитељ беше ради тога припремио. За царовања цара Алексија Михаиловича, нетљене мошти светог митрополита Филипа бише с чешћу пренете новгородским митрополитом Никоном из Соловецког манастира у првопрестолну Москву и положене у нови кивот у Успенској саборној цркви, где и сада почивају откривене.

Богу нашему слава, сада и увек и кроза све векове, амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal