У ВРЕМЕ царовања Диоклецијана и Максимијана, од 284 до 305 године, сав је свет био пун идолопоклоничких заблуда, и сваки хришћанин, који би исповедио Христа, био је лишаван не само имовине него и самог живота, пошто би у претходно био стављен на многе и разне муке. У то време живео је и овај мученик Христов Панхарије, који је био родом из Вилапате у Германији, од родитеља хришћана. Био је висок и леп. Дошавши у Рим он се спријатељи с Диоклецијаном, и постаде први члан Сената. И због превелике љубави коју је цар гајио према њему, он се, - о стида! одрече вере у Христа, и постаде једномишљеник с царем. Цар одреди да Панхарије добија годишње велико синекуре од царства, да би имао свако уживање и удобност. Када ова горка вест стиже до блажене мајке и сестре Панхаријеве, оне му написаше писмо. У писму су га најпре саветовале да се сети страха Божјег, затим да се сети Страшног суда Божјег, на коме ће онај, који је познао Христа и храбро Га исповедао пред царевима и владарима, добити од Господа Христа као награду: вечно блаженство, уживање вечних блага, - што је њему, Панхарију, врло добро познато. С друге стране они, који се одрекну Божанства Христовог, биће у страшни дан Суда осуђени на вечне муке - што је њему такође врло добро познато. Јер Спаситељ је рекао: Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 32-33). Осим тога потсетише га и на ону реч Господњу: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мк. 8, 36-37).

Добивши ово писмо и прочитавши га, Панхарије постаде свестан зла у које је запао, и стаде туговати и кукати. И бацајући се на земљу он је говорио: Смилуј се на мене, Господе, Сведржитељу! Смилуј се, и немој мене, слугу Твога, одбацити пре Анђелима и људима, него се по милости својој сажали на мене!

Неки дворјани, видевши Панхарија како горко плаче и како нариче, обавестише о томе цара. И кад Панхарије предстаде цару, цар му рече: Најмилији Панхарије, да ниси можда назарећанин, кажи ми! Светитељ му одговори: Да, назарећанин сам, царе и хришћанин. Цар му онда рече: Панхарије, ради љубави моје одреци се тог имена! Иначе знај, да те нећу уморити брзом и тренутном смрћу, него ћу те најпре ставити на многе и разне муке. Светитељ му одговори: О царе, само ради тога што сам досада био твој једномишљеник, ја се бојим и дршћем да не падне огањ с неба и спржи ме. А од сада па надаље ја се никад нећу одрећи Христа, макар тело моје у току многих година ти стављао на многе муке, као што кажеш.

Тада нареди мучитељ да светитеља свуку и да га жилама туку. И сазвавши цео Сенат, рече им: Јесте ли дознали да је Панхарије, сакеларије и скриминарије царства, пао у веру галилејаца? Реците ми дакле, шта да радим с њим. - Великаши одговорише: Нареди, о царе, да Панхарија голог скину усред позоришта, и да га бију. Затим га пошаљи у Никомидију тамошњем кнезу, да га он мучи, како не бисмо ми имали удела у крви његовој.

Допаде се цару овај предлог, пошто необично вољаше Панхарија, и не хте да га убије. Зато нареди да га у позоришту сил* но бију. Затим цар предаде мученика војницима, и посла писмо кнезу никомидијском, у коме му нарећиваше да светитеља стави на најразноврсније муке и тако умори.

Када светитеља доведоше у Никомидију, и изведоше пред кнеза, упитан, он одговори кнезу: Ето из царевог наређења видиш да сам.хришћанин. Чини дакле марљиво и ревносно што ти се наређује. Кнез га упита; Како се. зовеш? Мученик одговори: Зовем се Панхарије, а хришћанин сам још од предака. Но пошто ме цар обману, ја постадох његов једномишљеник, поступивши на тај начин зло и неразумно. Због тога сада, усаветован Божјом помоћу од мајке и сестре, ја хитам ка Христу Богу мом. И, трудим се стога да умрем за име Његово, да бих овим добрим исповедањем вере и смрћу својом избрисао страшно одречење које учиних.

Кнез му на то рече: Остави то, и поступи по царевој наредби, да не изгубиш славу своју на земљи ти који си тако личан и леп човек. Светитељ одговори: Тај губитак, о коме говориш, пролазан је, али доноси вечни живот онима који га из љубави према Христу поднесу.

Када на крају крајева кнез увиде да мученик остаје непоколебљив у својој вери, он га осуди на смрт. И пошто се Христов јунак помоли Богу, одсекоше му главу у Никомидији, 302. године. И тако блажени доби венац мучеништва.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal