ИСТОРИЈЕ живота Светих, о! христољупци, увек су за дивљење и погодне су за усвајање од душа које их с вером слушају. Јер опис житија Светих распаљује у душама ревност и старање да им се подражава. Зато и ја, вели свети патријарх Методије, писац овог Житија, узех да опишем ово што се збило у наше дане, и да изнесем чудеса која сам сопственим очима видео а која се и још могу видети, а то је - живљење и чудеса овог богојављеног оца нашег Теофана.

Завичај овог преподобног Теофана беше Цариград, родитељи угледни: Исакије и Теодотија. А Исак беше сродник цара Лава Исаврјанина и сина му Копронима. И добијаше Исак велике положаје у царској палати, и беше за царовања Копронимова управитељ острва на Егејском мору. А тада иконоборна јерес притискиваше Цркву, и велико гоњење беше на побожне. Исак са својом супругом Теодотијом, будући побожни, тајно се држаху правоверја. И удостојише се постати родитељи таквог сина, који је као зора имао засијати Цркви Христовој. И дадоше му име Теофан, што значи богојављен. А то учинише стога што се он роди на Богојављење, које се на грчком зове Теофанија, и што га Бог по промислу свом, као некада пророка Јеремију, још у утроби мајке изабра и освети да буде велики светилник Цркве. Блаженог Теофана називали су и очевим именом Исак, а то му назвање беше дао сам цар Константин Копроним. Али тако је било до његовог пострига у монаштво, за којим му је још од малена жудило срце.

По рођењу блаженог богојављеног детета Теофана родитељ његов Исак поживе само три године, па пређе у живот бесконачни. Умирући он написа завештање, у коме он свог трогодишњег сина са његовом мајком повери на старање и чување самом цару Константину Копрониму, као своме рођаку. И дете растијаше телом и разумом, учећи се Светом Писму и доброј нарави. А кад му би дванаест година, један сенатор који имађаше осмогодишњу кћер по имену Мегалу, видећи како је дечак Теофан диван, паметан, веома богат и царев сродник, жељаше да му своју кћер заручи као невесту. На то и мајка Теофанова Теодотија врло радо пристајаше. Али пошто се та ствар није могла извршити без царева пристанка, онај сенатор много моли цара поводом тога. Јер је сенатор желео да се ороди с царем, дајући своју кћер за његовог рођака. И кад цар даде свој пристанак, би извршено обручење деце какво приличи њиховом узрасту, а сама свадба би одложена док не постану пунолетни обоје, и женик и невеста. Уто умре цар Копроним, и на престо дође његов син Лав, четврти са тим именом, по мајци називан Хазар, јер му мајка беше кћи хазарског кнеза Кагана, која се као незнабошкиња звала Хазара, а на крштењу добила име Ирина. А после неколико година умре и Теофанова мајка Теодотија, и остави своме сину огромно богатство.

У дому Теофановом беше један служитељ, богобојажљив и целомудрен, по имену Прандије, кога Теофан вољаше због његовог врлинског живота, и у коме имађаше свог најприснијег саветника. Честим корисним разговорима са њим побуђиван, а нарочито Духом Божјим упућиван, Теофан заволе целомудрије, и размишљаше на који би начин очувао своју девственичку чистоту. И свим срцем жељаше монаштво и живот монашки, и стаде раздавати своја богатства ништима и убогима. Када за то дознаде његов таст, одмах предузе све, иако женик није хтео, да се венчање обави што пре, јер и заручници већ беху пунолетни. На сам дан свадбе богојављени јуноша Теофан, свим умом погружен у Богу, мољаше се тајно у срцу свом да му Господ благодаћу својом сачува девственост неповређеном. И када се са невестом повуче у ложницу, седе на одар, и уз дубоке уздахе стаде јој казивати своју тајну заветну мисао:

О жено, ти знаш да је наш земаљски живот кратак, дан смрти наше непознат, и немилостив суд очекује оне који често гневе Бога проводећи овај живот у сластима и изобиљу. И мада је брак установљен самим Богом, ипак световне бриге у брачном животу удаљују ум људски од Бога, осујећују му богоугодне мисли, и не допуштају светлим очима душе гледати ка будућем животу. Знамо да Лазар за привремено злопаћење би однесен од Анђела у наручје Аврамово, а богаташ који у сластима проведе живот би вргнут у адске муке, и не могаше у пламену добити кап воде да расхлади језик свој. И коме су обећана еванђелска блаженства што су на небесима припремљена? Не богаташима који живе у весељу овога света и у свакој удобности него онима који су сиромашни, који плачу, који су гладни, који су жедни, који Христа ради подносе гоњење и срамоту. Кратко речено: тесан је и мучан пут што води у живот, а широка врата и широк пут што воде у пропаст (Мт. 7, 13-14). Знајмо дакле насигурно: ако у овом свету поживимо нашироко у таштим сладостима, онда ћемо несумњиво у оном свету допасти вечних мука и горчина. Друкчије и не може бити. Због тога, о мила моја невесто! ако пристајеш, сачувајмо себе од телесног брачног општења, и останимо једнодушно у беспрекорном девичанству. Али због твог оца, који је сурове нарави, живећемо неко време тобож у телесној вези, но под видом супружништва ми ћемо бити као брат и сестра. Касније пак, када нам Бог пружи згодну прилику, отићи ћемо у манастир, ја у мушки а ти у женски. И предаћемо себе Господу на сав живот, да бисмо се у оном свету удостојили удела светих угодника његових.

Света невеста његова, примивши корисне речи женикове као добра земља добро семе, дубоко их увуче и укорени у срцу свом, и весела лица и радосне душе одговори блаженом Теофану:

Мили господине мој, ни мени нису непознате еванђелске речи Спаситеља нашег: Ако ко не мрзи на свога оца, и на матер, и на жену, и на децу, и на браћу, и на сестре, није мене достојан. И ко не узме крста свог и за мном не иде, није мене достојан (Лк. 14, 26. 27; Мт. 10, 38). Зато, да бисмо се обрели достојни Спаситеља нашег, оставимо сву сујету, ако тако желиш. Јер што ти волиш, волим и ја; што је теби по вољи, и мени је по вољи. Хоћеш ли да останемо у девствености? Хоћу и ја. Изведимо себе беспрекорне пред Небеског Женика, сачувавши чистима не само душе него и тела наша. Јер каква ће нам бити корист, ако овај краткотрајни живот проживимо у сујети, а лишимо себе вечних блага? Нарађамо ли децу, ми ћемо се заплести у бриге о њима, дан и ноћ паштећи се око њиховог васпитања и извођења на пут. И упашћемо у Густе световне мреже. А кад нам дође неизвесни завршетак овом животу, где ћемо се после њега обрести не знамо. Стога, поживимо чисто у тајно чуваној девствености својој, док нас Господ не приведе монашком чину.

Чувши такве речи своје целомудрене невесте, блажени јуноша Теофан се удиви њеној благоразумности, и павши на земљу узнесе благодарност Богу, говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, Сејачу чисте и невине разумности, који си савечан са Оцем и Светим Духом, који Духом својим Светим упути ову слушкињу Твоју на такву одлуку, сагласну са мојом намером. И сву ноћ ту они проведоше у молитвама, просећи помоћи одозго, да би овакав њихов саживот добио добар и савршен завршетак. А пред зору заспаше мало, и обоје видеше исти сан: видеше у виђењу једног јуношу пресветла лица који се смешио на њих и с љубављу им говорио: Господ усвоји вашу одлуку, и посла ме да вас утврдим на такав живота, на какав се сада сагласисте, да себе целе и беспрекорне принесете Њему. Рекавши то, он им обојима крсним знаком осени цело тело, и постаде невидљив.

Пробудивши се одмах, они испричаше један другоме своје сановиђење, које је било потпуно исто. Усто осетише и неисказано диван мирис, који је долазио од невидљивог присуства анђеловог. И удивише се. И падајући на земљу пред Богом, узношаху Му срдачну захвалност. А небески мирис тај дуго се осећаше, не само у њиховој ложници, него га многи осећаху и у целоме дому.

И живљаху ова света двојица анђелски у телу, као два светњака пламтећи пред Богом пламеном љубави божанске, творећи молитве и псалмопјенија и држећи све постове. Као две маслине, они точаху јелеј милосрђа. Јер сваког дана чињаху безбројне милостиње, дарежљиво раздајући своје имање невољнима.

После извесног времена таст сазнаде за живот зета и своје кћери: да у девствености живе и да богатства своја раздају ништима. И ожалости се веома. Па отиде к цару, те га извести о томе. И жаљаше се на зета, говорећи: Тешко мени несрећноме! тешко бедној старости мојој због ништавног зета мог! јер богатство улудо расипа, и упропашћује нинашта младост кћери моје, не живећи са њом супружнички, и нема наде да ћу се тешити унучићима. Зашто је узе? Зашто пре венчања не раскину веридбу, и не одрече се ње, да је не би младу завео у такву пропаст, и моју старост бацио у двоструку жалост? Јер ме две ствари ожалошћују: кћер која, иако удата, нема мужа, нити може постати мајка деце; и лудо расипање имања, пошто мој зет не само своје богатство расточи, него и немали део мираза што му је моја кћи однела. - И мољаше цара да изгрди и усаветује његовог зета да живи по закону брачности, и да улудо не расипа имање.

Цар се због тога наљути, позва к себи блаженог Теофана, и бесно гледајући у њега прећаше му грозно, и нареди му да промени такав начин живота. Не учини ли то, онда ће му очи извадити, и на заточење га послати.

Ускоро после тога Теофан доби наређење од цара да ради неких народних послова отпутује у Кизички крај. А овај пут би намерно удешен од његовог таста, с једне стране, да свога зета отргне од уобичајеног подвига молитве, поста и уздржања, а с друге, да не раздаје имање, чији је надзорник и чувар постао таст. А када је требало да отпутује у Кизик, би и његовој супрузи наређено од оца јој и цара да иде са њим, јер отац није желео да му кћер буде одвојена од мужа ма и на најкраће време.

И они кренуше Јна пут, и то реком Риндакос, коју народ потом прозва Велика. С једне стране те реке налази се Олимпијска покрајина, а с друге Сигријанска. Блажени Теофан одлучи да путује овом реком до Кизика, а не сувим путем, пошто беше оболео, па му изгледаше да је боље за њега путовати воденим него сувим путем. А то би по Божјем промислу. Пошто дакле Теофан посла сувим путем у Кизику своје пријатеље и слуге с коњима и колима, он седе на лађу са својом блаженом супругом и с нешто слугу, и крену на пут. За време пловидбе он је посматрао дивне Сигријанске горе, хумове и пустиње, и гораше духом ка молитвено-испосничком житију у њима. На једном месту угледа он међу горама једну дубоку и широку долину, и у њој дивну шуму. И то му се место веома допаде. Стога приставши тамо уз обалу да се одморе, он нареди свима да остану на обали поред лаће, а сам крену у ону долину. Обилазећи то пустињско место душа му беше пуна миља. И он застаде на једном месту у густој шуми. И стаде се усрдно молити Богу, и са сузама па дати на земљу, и мноштво поклона чинити, и говораше: Господе, покажи ми пут, којим да идем! (Пс. 142, 8). Јер обузет силном жељом за пустињачки живот, он мишљаше да одмах остави све, и да се у овој пустињи сакрије. Али, уморивши се од молитве, и севши да се одмори, он би као у усхићењу, и угледа оног светловидног Анђела, кога у ложници са својом невестом беше видео, и показујући му прстом на ту пустињу, Анђео му рече: Ти треба да се овде настаниш. Али почекај још мало, док се са земље живих узму они који ти препречавају пут. А они ће се ускоро узети, и ти ћеш несметано отићи куда желиш.

Веома обрадован овим виђењем, свети Теофан се врати радостан на лађу, и продужи свој пут. И виде по тим Сигријанским горама пустињачке манастире и испоснице, и посети их заједно са целомудреном супругом својом. У једноме пронађе неког прозорљивог старца Григорија. Он живљаше у месту званом Полихонија. И када му Теофан откри мисао и жељу срца свог, он чу од њега оно исто што и од Анћела који му се беше јавио. Јер тај старац, који је анђелски живео, био је удостојен од Бога дара предзнања, и он рече Теофану: Почекај мало, добри младићу, јер ће ускоро и цар и таст твој бити истребљени са земље, и отићи ћеш за благом намером својом. - А чесној невести његовој онај свети старац тихо шану на уво, да ће њен љубљени брат господин Теофан примити у своје време и венац мученички.

Потом свети Теофан стиже у град Кизик, и по царевој наредби сређиваше неке државне послове. А често одлажаше са слугама својим и у горе Сигријанске, које не беху веома удаљене. Тамо посећиваше свете оце, удостојаваше се њиховог благослова и молитава, и коришћаше душу своју њиховим богонадахнутим речима. А нарочито често одлажаше к прозорљивцу Григорију, и ка Христифору игуману тога манастира. Једном пак приликом када по горама Сигријанским обилажаше оце пустињаке, задржа се на неком месту и одоцни, а беше велика жега, за време жетве. И ожедне и он и они што беху с њим, а место беше пусто и безводно, и дан је нагињао заходу. И беху приморани да ту заноће. А беху изнемогли од жећи сви они и њихова стока. Стога блажени Теофан, пошто се помоли Богу, седе под једним брегом, да мало отспава, и на тај начин донекле утоли жеђ. Но кад он задрема, изненада изнад његове главе потече извор живе воде, и окваси га. Јер не заборави слугу свога Бог, који је неблагодарном роду јеврејском из камена извео воду у пустињи; утолико пре благодарном слузи свом благоволи учинити то у време такве невоље. А светитељ, пробуђен изненадним жубором воде и поквашеношћу, устаде, сазва оне што беху с њим, и они се сви слегоше. И дивљаху се том изненадном и неочекиваном чуду, и слављаху Бога. И напише се воде сви, и стока њихова. И сви преноћише на том месту. А сутрадан не беше извора оног, и оно место беше суво, и ни трага од воде не беше. Овоме се веома удивише, и величаху чудесну силу Божију, јер у време жећи Бог изведе извор из земље безводне; а кад престаде потреба, Он пресуши воду. То јасно показује, да је Бог готов на сваком месту дати оно што је потребно ономе који најпре иште царства Божјег и правде његове.

Свети Теофан се задржа у Кизику, док не обави све послове које му.цар беше наложио. А кад све то добро сврши, он се врати у Цариград. Тада се зби реч Божјег Анћела и пророштво преподобног Григорија: Умре цар Лав Хазар, син Копронимов, а унук Лава Исаврјанина; умре и таст Теофанов. А зацари се благоверна царица Ирина. И тада бише слободни обоје: и Теофан и света невеста његова. И одмах без икакве сметње, по својој вољи раздадоше своја богатства и имања. Потом Теофан постриже невесту своју у једном од девичанских манастира на острву Принкипу (у Мраморном мору) крај Витиније, и даде манастиру томе доста имања за издржавање госпође своје. На постригу она доби име Ирина. И у монаштву свом она угоди Богу потпуно, и чудеса изврсна сатвори: јер доби од Бога дар да исцељује од сваке болести и да ђаволе изгони. Чудеса њена потом описа пресвети патријарх цариградски Методије, хвалећи житије обојих, као што смо већ рекли.

После пострижења госпође своје блажене Ирине девице, свети Теофан раздаде невољнима и остатак имања у Цариграду. А оставивши нешто злата, он оде гореспоменутом оцу свом Григорију прозорљивом у гору Сигријанску, на место звано Полихонија. И тамо би пострижен од њега у монашки облик. И подиже му тамо манастир од злата што беше донео. И дуго време поживе поред њега, обучавајући се у монашким подвизима.

Затим по старчевом савету он оде на острво Калонимос, где имађаше неко мало очево село, што му беше преостало од продатих и раздатих имања. Тамо основа манастир и позва братију из обитељи Теодора, званог Монохерарија, и постави им за игумана добра и искусна човека.

А када се после неколико година игуман престави, братија наваљиваху многим молбама на преподобног Теофана да им он буде игуман. Али он не хтеде, него се сам затвори у келију, и преписиваше књиге, јер беше краснописац. И продајући те књиге он издржаваше не само себе него и друге.

Пошто проведе тако шест година, он оде од њих опет у гору Сигријанску. Сетивши се оног пустињског места где виде појаву Анђела, када воденим путем иђаше у Кизик, оде тамо, и настани се у тој пустињи. И живљаше Богу, и насели богоугодним пустињожитељима ту пустињу као град Божји, јер многи долажаху к њему и остајаху да живе поред њега. Отуда се јави потреба да се оснује манастир. А у тој пустињи једна њива звана Мегалос Агрос (= Велика њива) припадаше неком земљоделцу. Преподобни позајми злата од својих познаника, купи ту њиву, и подиже манастир. Уз помоћ Божју, који по своме божанском промислу даје све што је потребно, он одужи дуг, и имађаше у обитељи довољно свега потребнога за издржавање братије. И преподобном Теофану беше немогуће да се не прими игуманства у овој својој обитељи, јер га сви оци наговараху, а и потреба беше велика. И он би такав игуман, какав треба да је старешина по еванђелској заповести Господа Христа, која гласи: Који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи; и који хоће да буде први међу вама, нека вам буде слуга (Мт. 20, 26- 27). И работаше преподобни Теофан игуман својим рукама, служећи потребама свију, јер му Бог тада дарова телесну снагу, и у сваком манастирском послу он се трућаше више од свих. И би свима пример врлинског житија у трудољубљу.

У то време састаде се у Никеји против иконобораца Седми Васељенски Сабор светих Отаца (787. г.), за царовање Константина, сина Лавова а унука Копронимова, и матере његове благочестиве Ирине, а за патријарховања пресветог патријарха цариградског Тарасија (787-806. г.). На овом Сабору свети Оци проклеше иконоборску јерес, а утврдише опет да се свете иконе побожно поштују. На овај Сабор би позван и преподобни Теофан, игуман Сигријанске обитељи. И међу светим Оцима он сијаше као сјајна звезда, утврђујући с њима правоверје. А долазак његов тамо беше многима на корист. Јер док многи тамо имађаху лепу одећу и кола и коње, он дође на једном мршавом магарцу, и имађаше на себи вету одећу, подерану и са много закрпа. И видевши га у таквом смирењу и немаштини, све обузе умилење, и користише се духовно, јер су знали његов ранији живот, како је био богат и угледан, цару близак, и сенатор, а како се ради Бога толико понизи и осиромаши, да је све сматрао за ђубре.

По завршетку тог светог Сабора, преподобни се врати, доносећи својој обитељи као најдивнији накит - побожне догмате праве вере на светом Сабору одређене. И упражњаваше своје уобичајене подвиге, примером свог врлинског житија просвећујући не само ту своју обитељ, него и све крајеве оне. Јер глас о њему брујаше свуда, и њега ради слављаше се Отац небески. А ради чистоте живота његова даде му се од Бога благодат чудотворства, те исцељиваше болести међу људима, и ђаволе изгоњаше.

Једном када преподобни беше заспао, ђаво, желећи да му напакости, појави се као дивљи вепар, и уједе светитеља за палац од руке. Светитељ осети силан бол, трже се од сна и виде на прсту трагове од непријатељевих зуба. И пошто га прст веома бољаше, он хтеде да га откине. Али се предомисли, узе миро што је имао код себе од животворног Крста, помаза њиме свој болесни прст, и одмах се исцели. Од тога доба он доби власт над ђаволима, и изгоњаше их речју из људи бесомучних које су му доводили.

Једном приликом преподобни Теофан, људе који лађом путоваше некуда, њих 53 на броју, спасе од смрти, а други пут кад он сам путоваше лађом, претвори буру у тишину.

Многобројни посетиоци и убоги који су долазили у манастир преподобнога, сви су обилно добијали хлеб и осталу храну. И учини преподобни да се брашно и храна никада не умањи, као што некада учини Илија пророк да се брашно из зделе удовичине не потрошц. Једном узнегодова против светитеља манастирски економ, што се толика храна даје посетиоцима, када недостаје и за братију манастирску. Онда светитељ нареди том економу да прегледа и измери сву храну у манастиру, и нађе се да се ништа ни од једних намирница није смањило. И сва братија прославише Бога, а економ паде на земљу и мољаше опроштај.

Када преподобном би педесет година, разболе се тешко од бубрега; и паћаше се много. И од тада он све остале дане свога живота проведе на болесничком одру. И он који је молитвом исцељивао друге болеснике, не хте се помолити Богу за оздрављење своје него трпљаше с благодарношћу.

Затим, њему тако болесном дође време да страда и исповеднички сконча за правоверје, према пророштву оног прозорљивог старца Григорија, које овај старац шану на уво светој девици невести Теофановој, по коме пророштву, он је у своје време имао добити венац мучеништва. Пошто се неколико царева грчких измени, цар Лав Јерменин заузе престо грчког царства. Овај цар обнови иконоборску јерес, и опет веома смути Цркву Христову. Он протера са престола правоверног патријарха светог Никифора, такође и преподобног Теодора Студита са његовим ученицима; а многе друге љуто мучаше и убијаше због поштовања икона.

О светом Теофану пише се и ово: Када свети Никифор, патријарх цариградски, вођен на заточење, пролажаше лађом на мору поред краја где беше Теофанова обитељ, то преподобни Теофан прозорљивим очима душе виде, и нареди ученику да му донесе кадионицу са жаром. И запаливши свеће, и ставивши тамјан у кадионицу, он се поклони до земље, и разговараше као са неким лицем које пролази мимо. Упитан од ученика: Шта радиш, оче; коме се то клањаш, и с ким разговараш? Преподобни одговори: Ево, пресвети патријарх Никифор, неправедно протеран за Православље, иде на заточење, и лађом пролази поред нашег краја. И ја због њега упалих свеће и тамјан, да одам дужно поштовање патријарху. - А то провиде и пресвети патријарх Никифор налазећи се на лађи, јер изненада преклони колена, и на поклон одговори светоме старцу поклоном, и подигавши руке благосиљаше. А један од пратилаца његових на лађи упита га: Кога то благосиљаш, пресвети оче? и пред ким се то поклони до земље? Свјатјејши одговори: Ево, Теофан Исповедник игуман поздрави нас и одаде нам поштовање упаљеним свећама и тамјаном; и ја му узвратих поклоном, јер ће и он као ми скоро пострадати.

Тако и би. Јер потом непобожни цар Лав Јерменин, у жељи да преподобног Теофана придобије на своју страну, посла к њему изасланство (око 816. г.), с почастима га позивајући и лукаво поручујући: Претстоји ми рат са непријатељима, и потребно ми је да се пред одлазак у рат наоружам твојим светим молитвама, зато не одреци да дођеш к нама, чесни оче. - И преподобни Теофан, иако прозре царево лукавство, и тешко болестан, ипак пристаде да иде, желећи да страда за праву веру. А кад лађом стиже у Цариград, не одведоше га пред цара, јер се цар стидео чесног лица његовог и бојао се изобличења од њега. Но цар посла к њему угледне људе, да га многим обећањима придобије за своје зловерје. Преко њих цар му поручиваше: Ако пређеш на нашу страну, ја ћу грађевинама од камена украсити твој манастир, и сваким га изобиљем обогатити, и бићеш код мене у већој части него сви други, а твојим блиским сродницима даћу велике положаје. - А уз то беше послао и овакву претњу: Будеш ли пак противу нас, сам ћеш бити крив за муке што ће те снаћи.

Светитељ одговори цару преко његових изасланика: Мени не треба ништа од богатстава овога света. Јер када у младости својој ради љубави Христове оставих све што сам имао: злато. сребро и огромна имања, зар ћу их у старости својој зажелети? Не дао Бог! А о манастиру мом и о ближњима мојим Бог промишља више него цареви и кнезови земаљски. Зашто ме цар плаши претњом као мало дете прутом? Нека спреми за мене свакојаке муке, нека распали огањ, и ја ћу, иако, као што видите, не могу сам да идем, ипак скочити у огањ за Православље.

То и многе друге речи светитељ смело изрече царевим изасланицима. Ови одоше цару и известише га о томе. Цар се зачуди таквој неустрашивој смелости светитељевој, и нареди неком јеретику Јовану софисту, човеку вешту разговорима, лукаву и мађионичару, да иде да се препире с преподобним. Али и овај пред богоглагољивим устима преподобног оца беше као нем. И побеђен, врати се са стидом ономе који га је послао. Тада цар, сав љут, нареди да преподобног Теофана затворе у једну мрачну и тескобну кућу поред такозване Елевтериске палате, и да се постави стража. У том тескобном затвору преподобни, стар и болестан, проведе две године. Ту су му сваки дан слали нарочито злобне јеретике, који су покушавали да га придобију за иконоборство час ласкама, час претњама, злостављањима и грдњама. Једном приликом цар посла к светитељу нарочито ласкаву поруку, да потпише изјаву о одбацивању икона. Светитељ отписа цару овако:

Ти знаш, царе, Онога који ти подари царство, Онога којим цареви царују и тирани владају на земљи. Ти знаш како Бог, који је неописан, ипак изволи да буде описан, узевши на себе нашу природу и поставши као ми у свему осим греха. И Он том природом, обоженом у Њему, васкрсе мртве, просвети слепе, очисти губаве, и учини остала чудеса Своја редом. И том истом природом Он добровољно прими смрт од завидљивих Јевреја и, васкрснувши у трећи дан, са славом се узнесе на небо, и од Оца се никада не одваја. О тој човечанској природи у Христу Богу сведочи нам књига Еванђеље, коју ми чесно примамо. А примајући чесно књигу Еванђеље, и верујући написаном у њој, ми верујемо чудесним делима Христовим, као и самога Христа у тој књизи поштујемо. И када нас не осуђују што примамо ту књигу Еванђеље, у којој су дела Христова описана речима и словима, зашто онда да нас осуђују што примамо и поштујемо историју тих истих еванђелских речи изображену иконама? Помоћу икона и варвари, који нам због вере долазе, лако упознају цео Христов живот на земљи међ људима и чудесна дела његова. Врло многи неписмени људи, гледајући очима на иконама престављена чудеса Христова и његово добровољно страдање, прослављају пострадалог за нас Господа. А ти, одбацујући свете иконе, ниси ли позавидео њиховом спасењу? Који то Сабор икада објави да је грех и скврнављење светиње - поштовати свете иконе? Еда ли сам Христос не посла нерукотворни лик свој на убрусу кнезу едеском Авгару ради исцељења? Еда ли нам свети апостол Лука не остави бојама израђену икону Пречисте Богородице Дјеве? А шта ћеш иставити против предања и учења светих Отаца? Јер свети Василије Велики, испитивач неисказаних тајни, каже: Поштовање, које се указује икони, прелази на оригинал. Слично каже својим златним устима и Јован: Ја волим и од воска начињену свету икону. Тако исто и Кирил, гусле Светога Духа, изјављује: Гледајући изображење страдања Христовог на икони, често нисам могао без суза проћи поред те иконе, итд. Када првих шест Васељенских Сабора, који су били пре Седмог, не забранише да се поштују свете иконе, нити их одбацише, сматраш ли ти да си мудрији од њих? Твоје је, царе, да ратујеш против иноплеменика. А црквене догмате и законе треба да расматрају свети Оци, а не цареви.

Када цар прочита ово писмо преподобнога, он просто побесне од јарости, и одмах посла једног суровог дворјанина у Сигријански крај, да разори и потпуно спали обитељ преподобног Теофана, а да све ученике његове немилосрдно разјури. А другог, не мање свирепог, посла к преподобноме у онај мрачни затвор крај Елевтериске палате, у коме је две године држан. Овај скину одећу са светог старца, чије тело беше измождено од многих постова, трудова и друге болести. И би га немилосрдно воловским жилама по леђима и стомаку. И пошто му удара триста батина, он га поново баци у онај затвор, и оде. Сутрадан, по наређењу царевом, дође опет тај исти бездушник, изведе преподобномученика из затвора, и би га по други пут немилосрдно као и јуче.

Затим га посла цар на заточење на острво Самотрак, што преподобни прозорљивим очима раније предвиде и рече тамничарима. Дошавши тамо, преподобни Теофан поживе тамо још само двадесет и три дана, и пређе из земаљског заточења у небеску отаџбину, украшен венцем исповедничког страдања. И његово чесно тело би сахрањено тамо у дрвеном сандуку. Преподобни Теофан се упокоји 817. године.

Бог прослави светог угодника свог не само у животу, него и по престављењу његовом, јер чесним моштима његовим дарова целебну силу, и добијаху исцељење врло многи болесници, који се дотицаху чесне раке његове.

А кад злочестиви цар Лав Јерменин би убијен (820. г.), расејани ученици светитељеви опет се вратише у Сигријанску гору, обновише спаљени манастир, пренесоше свете мошти преподобног Теофана оца свог са острва Самотрака у своју обитељ (у Мегало Агро = Велика Њива), и чесно их у цркви положише. И од њих се догађаху безбројна чудеса у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal