Свети преподобни Георгије Хозевит

Овај славни отац наш Георгије беше пореклом из једног села на Кипру. Родитељи му беху благочестиви и богати. Старији брат његов, Ираклид, још за живота родитеља отиде у Свети Град да се поклони Светим Местима, и пошто се поклони и посети реку Јордан, отиде у Лавру звану Каламон и постаде монах. Благословени пак Георгије остаде уз родитеље, и растијаше васпитаван у свакој побожности и чистоти.

По смрти родитеља узе га к себи заједно са свим наслеђем његовим неки његов сродник, који имађаше јединицу кћер и зато реши да њоме ожени Георгија. Но пошто млади Георгије избегаваше светске ствари и не жељаше да се жени, одбеже неком другом свом сроднику који беше игуман у једном манастиру желећи да се посвети монашком животу, као што је то учинио и његов старији брат. Дознавши за то онај први сродник његов дође и поче да се препире са овим другим сродником, тражећи да му врати младића. На то му овај одговори: Нити сам га ја довео овамо, нити ћу га ја отерати. Он сам има узраст, нека изабере оно што му користи. Кад младић дознаде за свађу својих сродника око њега, напусти све и тајно побеже са острва. Дошавши у Свети Град Јерусалим и поклонивши се Светим Местима, сиђе на реку Јордан и помоливши се тамо отиде у Лавру Каламон код свога брата. Када га брат виде онако младог и голобрадог, не хтеде да га задржи у Лаври, по заповестима светих Отаца, него га одведе у манастир Пресвете Богородице, звани Хозева, и предавши га тамо игуману врати се натраг у своју келију.

Игуман, видећи непоколебивост и монашку побожност Георгијеву, убрзо га постриже и одену у монашку схиму, и предаде га једном напредном у подвижништву старцу монаху као помоћника у старчевом послушању. Старац је био родом из Месопотамије и беше врло строг. Једног дана посла старац овог светог младића на поток да донесе воде. Младић, отишавши и спустивши се у поток, врати се празан, јер пошто беше одевен не могаше да донесе воду због сплета трске и шипражја. Старац му тада нареди да скине са себе одећу и да се само препојаше спољном мантијом и тако да иде да донесе воде. Пошто младић задоцни са водом, старац сакри његово одело и отиде за трпезу. A младић, дошавши и не нашавши ни старца ни своје одело, отиде у манастир онако без одела. Када закуца на врата манастира вратар му отвори и видевши га нага запита га за узрок тога, па дознавши шта се десило отиде и донесе му одело, па га уведе у манастир. Враћајући се старац надзорник његов из трпезарије после јела, срете Георгија пред гробом светих пет Отаца који се ту налажаше, и видећи га, са пуно гњева и претње удари га руком, говорећи: Зашто си закаснио? На то се одмах осуши рука старцу, и он паде пред ноге младићу молећи га и говорећи: Чедо, немој ме обелоданити ни изобличити јавно; сагреших, опрости ми! Помоли се Господу за мене да ме исцели. Младић са смирењем и побожношћу одговори: Иди, оче, и направи метаније пред гробом светих Отаца и они ће те исцелити. Старац наваљиваше говорећи: Теби сагреших, ти се помоли за мене. Тада младић узе старца за руку, отиде заједно са њим до гроба Светих, направи метаније и помоливши се, старац би одмах исцељен. Од тада старац постаде кротак и снисходљив и врло смирен. Будући да се тај догађај разгласи међу братијом и сви се дивљаху и слављаху Бога због тог славног чуда које учини овај младић, и то још почетник, Георгије се побоја да не падне у замку гордости, зато напусти тајно манастир, сиђе у Лавру своме брату, и остаде са њим у такозваној старој Цркви. Овде они провођаху овакав начин живота: Никада не куваху за себе јело на ватри, осим када им долажаху посетиоци. Притом поручише чувару утврђења њихове Лавре да им од недеље до недеље чува покварена јела из тврђаве и оно што њему доносе манастирски оци. Тако су се они само тиме хранили, никада не перући нити испражњујући посуђе из кога су јели, због чега се у посуђу накотише многи црви, и смрђаше надалеко. Вина такође нису пили.

У Јерихону пак бејаше један земљорадник кога ова браћа много вољаху. Но догоди се да овоме земљораднику умре детенце - јединче. Ојађени отац стави мртво детенце у једну котарицу, метну преко њега као поклон њима нешто од плодова са своје земље коју обрађиваше, покри одозго лишћем од винограда, па тако отиде са котарицом у Лавру. Дошавши он закуца на врата њихове келије, из које изађе Георгије и уведе га унутра. Ожалошћени отац кога они љубљаху, направи пред њима метаније, и спустивши котарицу пред њих на земљу замоли их да благослове плодове његовог труда, па изађе напоље. Кад браћа извадише плодове из котарице нађоше у њој мртво детенце. Видевши то, старији брат Ираклид се узбуни и рече брату своме: Позови натраг тог човека; данас дође међу нас искушење, јер колико видим дођоше да кушају нас грешнике. Међутим Георгије, којему тада беше око четрдесет или нешто више година, направи пред њим метаније, па рече: Немој се љутити нити гњевити оче, него хајде да се са вером помолимо многомилостивом и многожалостивом Богу, па ако Бог не узме у обзир грехе наше и смилује се, и васкрсне ово дете, онда ће га отац његов по вери својој добити натраг жива, и отићи; ако пак Божја доброта то не учини, позваћемо оца и рећи му да ми грешници нисмо достигли до такве духовне висине да васкрсавамо мртве, нити имамо такву смелост пред Богом. Старац послуша и оба стадоше на молитву са сузама и срцем скрушеним. А свемилостиви и човекољубиви Бог, који чини вољу оних који Га се боје, услиши их и васкрсе детенце. Тада дозваше натраг оца његовог и рекоше му: Ево ти жива твог сина због великог милосрђа Божјег; гледај да то нипошто никоме не кажеш и не ставиш нас на муке и ожалостиш. Отац узе синчића и отиде славећи и благосиљајући милостивог Добротвора и Животодавца Бога.

Тако ова браћа провођаху свој живот са сваким миром и побожношћу; никада их нико не чу да се споречкају или да прогунђају нешто између себе, нити с неким другим, јер старац Ираклид имађаше велику смиреност и кротост, а Георгије велико послушање и смирење. У својој седамдесетој, отприлике години, ава Ираклид се престави из овог живота, а беше се прочуо у целој долини Јорданској као човек благ и пун вере, украшен сваком врлином, девственик, молчалник, сиромаштвољубљив, милостив, уздржљив више од свих других. Јер сво време живота свога он узимаше храну само онако како смо напред рекли, и то узимаше је једном у два или три дана, а понекад и једном недељно. Једино због великог наваљивања од стране отаца пристајао је понекад да једе за општом трпезом, која се каткад постављала љубави ради. Бивало је и да се разболи, јер је себе приморавао на велике подвиге. Притом он имађаше и мајку свих врлина смиреноумље, и зато никада није прихватао да стане у ред са светим оцима да пева, сматрајући себе недостојним да стоји с њима, него је увек стајао у дну Цркве, имајући на себи само једну стару расу и кукуљицу на глави. У храму је говорио псалме у себи до почетка богослужења, и то са много суза и усрђа, не разговарајући нити се расејавајући. Зато се говорило о многим чудима које Христос Спаситељ чињаше кроз њега. И тако овај ава Ираклид, просијавши чесним и богоугодним животом, оконча живот у доброј старости, и би погребен онде у гробу заједно са преподобним оцима; а на небу он се са хоровима Светих непрестано моли смело пред Богом за нас и за цео свет.

Ава пак Георгије, оставши сам у келији, туговаше и плакаше за братом својим, настављајући храбро свој начин живљења и подвига, и би вољен од свих. Често је служио другим оцима са миром и побожношћу, јер је био добио и част ђаконства, које је вршио са страхом и умиљењем, служећи увек и прислужујући свима.

Једнога дана указа се потреба да изађе ради некога посла. Отворивши врата келије он угледа лава где лежи пред вратима. Имајући срце без страха, он ћушну лава ногом говорећи му да се склони испред врата да би могао да изађе на свој хитни посао. Лав зарежа пријатељски и заврти репом, али не хтеде да устане. Ава Георгије га гурну два-три пута ногом тражећи да му направи пролаз, а када лав не послуша, свети рече: Добро; пошто ниси послушан, онда по Светом Писму: "Зубе лавове сакруши Господ". Благословен је Бог, отвори уста да видимо! Лав отвори широм уста и допусти светоме да му опипа зубе како хоће; а свети стави руку у уста звери и опипавши потврди, говорећи: Као када неко опипава равно дрво, тако су и зуби лавови. Тада лав устаде и удаљи се, а светитељ отиде и обави свој посао.

Када у то време умре игуман Лавре, настаде неред и неслога у Лаври; братија се подели у две групе око избора новог игумана, и поче да крши правила и обичаје својих отаца. Због тога је много туговао и жалостио се овај старац; и мољаше се усрдно Богу да му да знак где је Његова воља да се удаљи одавде. Тада му се јавише у виђењу две велике светле гope, од којих једна беше виша и светлија од друге. Тада му рече онај који му показиваше то виђење: Где желиш да одеш и настаниш се? Старац замоли да му да ону вишу гору. Рече му овај исти који му се јавио: Иди онда у твој манастир где си пострижен за монаха и настани се у келијама. Свети, отишавши одмах, замоли игумана Хозевитског манастира да му да обиталиште у келијама. Игуман пак овога манастира зваше се Леонтије, и беше муж благ и врло милостив и сиромахољубац. Он беше силно узнапредовао у врлини милостивости; и пошто се упокоји, један га од стараца виде где стоји пред жртвеником сав као огањ. Када старац Леонтије угледа свог бившег ученика где се вратио, обрадова му се веома и одмах му даде келију. Свети се сместа попe на гору и настани у келијама Хозевитским, због чега и доби име Хозевит. Нико није успео да дозна његов начин живота за све време проведено у тој келији, осим што се знало да није имао ни вина, ни масла, ни хлеба, ни одеће, осим једне кратке мантије коју је носио кад је бивао у Цркви. Ишао је тамо где се бацају отпатци и сакупљао бачене крпе од којих је сашивао себи одећу, и од истих крпа правио себи постељу. А молио је и неке келиоте да од недеље до недеље чувају за њега отпатке са трпезе отаца и гостију, па било да су то отпаци од поврћа, или осприја, или морских шкољки. Добивајући од њих те отпатке, туцао их је све заједно у каменој ступи и правио лоптице, које је затим сушио на сунцу и онда, квасећи их водом узимао од њих једном у два или три дана, ако му је уопште било потребно да једе у својој келији. Јер беше обичај да суботом увече долазе келиоти у општежиће и да учествују у богослужењима и у Литургији Пречистих Тајни, а затим и за трпезом са манастирским оцима. И верујте ми, часни оци и браћо (вели писац овог житија и ученик Светога - преподобни монах Антоније), да сам ја лично, после наиласка Персијанаца, дошавши у манастир отишао са неком братијом у келије и нашао тамо остатке оних лоптица, дивећи се са братијом како их је овај свети могао јести. Када су Персијанци стигли до Дамаска настао је велики неред у овој земљи. Једнога дана сеђаше овај преподобни на једном камену и грејаше се на сунцу (јер беше мршав од превеликог уздржавања), и горећи сав жељом духовне љубави за творење воље Божје, мољаше се са непрекидним сузама човекољупцу Богу да се смилује на људе своје. И дође му глас: Сиђи у Јерихон и видећеш дела људи. Тада сиђе у манастир и нашавши братију из општежића који иђаху у Јерихон, сиђе и он с њима. Када стигоше до вртова испред града, изненада чу у ваздуху велику вреву од мноштва људи, који ратоваху међусобно и викаху као у борби. Подигавши очи своје увис виде ваздух испуњен Индусима који се сукобљаваху као у рату, а земља се сва тресијаше и дрхташе под њиховим ногама. Братија рекоше преподобноме: Ајде, оче, да уђемо у град. Зашто стојиш толико дуго и гледаш у ваздух? Преподобни им одговори са сузама и тугом: Бежимо, браћо, и вратимо се. Зар ви не видите и не осећате да се земља тресе? И док он то говораше, гле, одједном изиђоше из града неки наоружани коњаници и други млађи петаци и деца, који имађаху мачеве и копља у рукама и трчаху тамо-амо. Братија тада схватише да то беше потрес земље о коме говораше старац, и вратише се у манастир са великим страхом, јер им свети исприча и виђење које виде у ваздуху. Попевши се у своју келију старац плакаше и ридаше због непобожности и злоћудности народа, или боље рећи због незнања и безбожности. Следећег дана, изишавши опет из келије, сеђаше на сунцу грејући се (као што је то често чинио због слабог тела), и мољаше се са усрђем Богу, говорећи: Владико, Боже доброте и Господе милости, који хоћеш да се сви спасу и дођу у познање истине; подигни жезал Твој и накажи народ овај, јер ходи у незнању. И одмах затим виде велики штап од огња, који се протезаше од Светог Града до Бостре, те тако провиде свети да ће народ бити тешко наказан, и због тога плакаше стално и туговаше.

Када пак стиже најезда Персијанаца и опколи Свети Град, тада изађоше и братија из општежића и келиоти, па братија отиде са игуманом у Арабију, а ови се сакрише по пећинама и по шипражју. Међу њима беше и овај преподобни старац, јер га много молише братија да се и он сакрије са њима. Сарацени пажљиво претресоше сву долину и испитиваху брђане о њиховој имовини, па пошто пронађоше старца и многе друге оце, похваташе их и преведоше у други поток. Међу њима беше и ава Стефан Сирац, старац преко сто година, свети и чувен отац, кога Сарацени убише онде, а друге оце одведоше у ропство. Светога пак Георгија, пошто га видеше сиромашног и врло слабог и побожног, поштоваху његов начин живота; боље рећи, будући покренути на то од Бога, дадоше му котарицу пуну хлебова и суд са водом, па га отпустише рекавши му: Иди, спасавај себе где хоћеш. Он сиђе ноћу до Јордана и бијаше тамо док Персијанци не прођоше кроз Јерихон, одлазећи за Дамаск и водећи са собом и заробљенике из Светог Града. Отуда старац отиде у Свети Град, где и остаде док не сиђе понова у Хозевитски манастир, где се поново настани, иако не оде поново горе у келије. У манастиру он свакодневно поучаваше и утврђиваше братију, која се била вратила, а такође учини и многа чуда, која су описана у опширнијем житију његовом.

Но пошто и он беше човек и требаше да се пресели ка жељеноме Господару, разболе се болешћу од које и умре. Оне вечери кад је преподобни скончао, вели ученик и писац житија његовог Антоније монах, да би се показало са каквим чврстим уверењем одлази овај свети ка Господу, дође по промислу Божјем у манастир мноштво гостију, те ја бејах много заузет у мом послу. Нека братија од оних који живљаху близу старца дођоше неколико пута и рекоше ми: Тражи те старац говорећи: где је Антоније? Позовите ми га, јер ја ћу сада скончати. Ја бејах у жалости, јер сам хтео и мој посао да свршим, и опет да дођем к старцу. Дознаде за то у духу старац па ми јави: Немој се жалостити нити узнемиравати, чедо, него заврши своје послушање, a ja ћу те чекати док не дођеш. Пошто једни гости устајаху иза трпеза а други долажаху, време мог служења се протеже скоро до поноћи, но старац ме чекаше. Завршивши на крају своје послушање и отпустивши госте, сиђох к старцу. Пошто ме виде, он ме загрли и целива и благослови, па се окрете ка истоку и рече: Изађи сада, душо моја, изађи у Господу! Пошто то рече три пута, предаде дух свој Господу, Који се у њему и с њим подвизавао тим добрим и честним подвигом. Тако се пресели ка Господу као кад неко кораком прелази са места на место, веома мирно и спокојно, предајући, очигледно, дух у руке Божје, као што је и написано: "Душе праведних у руци су Божјој, и неће их се дотаћи мука". И опет: "Честна је пред Господом смрт преподобних Његових". Ја пак, дознавши да преподобни предаде свој дух, падох на груди његове и плаках што се лишавам преподобног оца мог. И пошто га погребосмо са псалмима и појањима и песмама духовним, положисмо га у гробове Преподобних Отаца. А он сада налази се са хоровима Светих на небу и моли се с њима за нас и за цео свет. Амин.




НАЗАД

PayPal