Јулијан беше из египатског града Антиноја, од родитеља врло виђених и богатих. Од младости своје заволе девствену чистоту, и зажеле да је до краја свога живота очува. Поставивши њу као темељ другим врлинама, он живљаше у страху Божјем, марљиво се учаше и читаше књиге; изучаваше обе мудрости: јелинску и хришћанску; и тако упознаде и световну философију и цело Свето Писмо. А кад му би осамнасет година, родитељи га почеше приморавати да се жени, јер им беше јединац, а хтели су да имају потомство. Али он одлучно одбијаше. И када му поводом тога родитељи и рођаци веома досадише, овај целомудрени младић измоли од њих недељу дана на размишљање. И целу ту седмицу проведе у посту, у молитвама и сузама, и дању и ноћу молећи Бога, да му Он на који било начин сачува девственост беспрекорном. А када седмога дана наступи ноћ, и он, изнемогао телом од поста и молитве, леже и заспа, јави му се Господ у виђењу, и тешећи га и крепећи га рече му: He бој се, послушај савет својих родитеља, јер ћеш узети жену која девственост твоју неће повредити, нити ће те од мене одвојити, него ће и она тебе ради сачувати своју девственост; и тако ћу и тебе и њу, девственике, примити на небо. Осим тога, ви ћете раширити чистоту, јер ће вашим учењем многи младићи и девојке постати житељи неба. А ја ћу свагда бити с тобом, обитавајући у теби и побеђујући све телесне пожуде и искушења. И учинићу да девојка, којом се будеш оженио, пристане на твој добри предлог. И у ложници својој ви ћете угледати мене са хоровима Анђела и безбројним девственицима оба пола, које природа раздели, а вера у мене уједини. И ти ћеш бити следбеник њихов. - Говорећи то, Господ га додирну и рече: Буди храбар! и нека се не плаши срце твоје!

Утешен и охрабрен овим божанским виђењем, дивни младић се прену и рече: Благодарим Ти, Господе Боже, који испитујеш срца и душе, што ћеш удаљити од мене сласти и утехе овога света, и што ми обећаваш да ћеш бити чувар и заштитник моје чистоте, јер се чврсто срцем надам у Тебе и уздам, да ћеш ми дати оно што око не виде, ухо не чу, и у срцу човеку не дође, а што си уготовио онима који Те љубе. А пошто ме удостојаваш да ходим путем твојим, молим Те: Ти сам буди добар пут и мени и свима љубитељима чистоте. Господе, Ти знаш да од свога рођења па све до овога часа, у који си благоволео да ме позовеш, ја ништа друго не волим и не желим осим Тебе. Стога завете што излазе из мојих уста, Ти утврди и Ти у дело спроведи.

Онда изађе из своје собе, и саопшти родитељима да пристаје на њихову жељу и не одбија брак. Родитељи се веома обрадоваше, и одмах се дадоше на ревносно тражење девојке која би му одговарала пореклом и богатством. И нађоше такву девојку, по имену Василису, јединицу кћер у својих родитеља, лепу, и благородну. Њу заручише своме сину. А када после уобичајеног свадбеног весеља уведоше женика и невесту у ложницу, и оставише их, осети невеста врло јак пријатан мирис, као у башти где је много кринова, ружа и другог мирисног цвећа. И она рече женику: Господару мој, шта је ово? Сад је зима, а диван мирис цвећа осећа се као у пролеће. И овај дивни мирис толико ме усхићује и наслађује, да је у мени потпуно угасла жеља за телесном везом. - Тада јој блажени Јулијан, женик, рече: Овај дивни мирис који осећаш, не долази од годишњег доба, него по дејству самога Христа, љубитеља чистоте, који вечни живот дарује онима који девственост своју чувају неповређеном. Ако дакле хоћеш да заједно држимо заповести Христове, и да My угодимо, онда заволимо Њега свом душом и сачувајмо My нашу девственост неповређеном. Начинимо од себе Његове изабране сасуде у овом свету, да бисмо с Њим царовали у оном. И тако се ја и ти никада нећемо растати.

На ове његове речи блажена невеста Василиса одговори: Зар је ишта потребније од спасења, сачувати девственост и добити живот вечни? Верујем твојим речима, и желим да заједно с тобом живим у девствености до краја живота, како бих могла добити вечно уздарје од Христа Господа мог.

Када она то рече, блажени Јулијан врже себе на земљу, клањајући се Богу, и распрострт ничице вапијаше к Богу: Утврди, Господе, ово што се у нама збива по Твоме дејству! - А девственица Василиса, видећи женика свог на земљи где се моли, одмах и сама припаде на молитву. И гле, изненада се затресоше темељи ложнице у којој беху, и неисказана светлост засија тако, да од небеског сјаја потамнеше свеће што гораху у ложници. И би велико божанствено виђење: с једне стране виђаше се цар славе Христос са безбројним мноштвом девственика у белим хаљинама, а с друге стране - царица Владарка, Пречиста Дјева Богородица са хоровима девственица. И са обе стране појаху се неисказано миле небеске песме, какве ухо земаљско не чу. И приступише два пресветла човека, опасани златним појасима, подигоше Јулијана и Василису са земље, и показаше им на постељи једну прекрасну и врло велику књигу. А око постеље стајаху нека милолика чесна четири старца, који држаху златне чаше пуне мириса, из којих се силно изливаше неизразиво диван миомир и испуњаваше ложницу. И рече им један од тих стараца: Ево, ове чаше приказују савршенство ваше, јер благо вама што победисте привремену насладу овога света и похитасте вечној, каква у срце човеку не дође. Прочитај, Јулијане, што је написано у овој књизи живота. - И Јулијан погледа и прочита њихова имена написана. А беше златом написано ово: Јулијан који се одрекао света из љубави према мени, биће међу онима који се не оскврнавише са женама; а Василиса, права срца и непорочне девствености, уврстиће се у лик девственица, које следују истинитој Дјеви Марији, Мајци мојој пречистој. - Када ово Јулијан прочита, затвори се књига, и са обе стране сви светлоносни девственици и девственице радујући се рекоше једногласно: Амин. - И опет рече старац Јулијану и Василиси: У овој књизи коју видите, записани су људи чисти, трезвени, истинољубиви, милосрдни, смирени, кротки, који имају љубав нелицемерну, који су све непријатности и суровости поднели, и који су невоље и муке претрпели, и најзад који су толико Христа волели, да ништа нису претпоставили тој љубави: ни оца, ни мајку, ни жену, ни децу, ни имање, ни богатство, нити ишта од овога света, па још и душе своје не поштедеше него их за Христа дадоше; међу њих се и ви сада уврстисте. - А блажени Јулијан и блажена Василиса, испуњени неисказане радости, остало време ноћи проведоше у псалмима и појању.

Када дан освану, весељаху се родитељи, рођаци и све званице свадбене, сматрајући да је телесно сједињење између женика и невесте обављено, не знајући ништа о њиховом духовном супружништву. И живљаху Јулијан и Василиса међу собом у чистоти и целомудрију, чувајући цвет своје беспрекорне девствености чистим. А скриваху ову тајну од људи, да о њиховом девственом животу не би дознали ни родитељи, ни рођаци, нити ико од људи, док касније сам Господ не објави то на корист многих.

После не много времена преставише се из краткотрајног живота овог родитељи и Јулијанови и Василисини, и оставише им веома велика имања. А када добише слободу за свој духовни живот, њих обузе жеља не само да се старају о своме спасењу, него и о спасењу других. Стога подигоше два манастира, мушки и женски, па се раздвојише и постригоше, он у мушком а она у женском манастиру. И сабра он много монаха, а она много монахиња, и старешиноваху над њима. У светог Јулијана беху до десет хиљада братије који свесрдно служаху Богу. Јер му Бог даде толику благодат, да су се са свих страна стицали к њему они што желе спасења: остављали су своје домове, заручнице, родитеље, сроднике, имања, и све лепоте света, и предавали се у руке њему, да их води у царство небеско. Тако и света Василиса у своме манастиру сабра и уневести Христу чисте девојке до хиљаду, па још и мноштво жена. И цветаше анђелска чистота у оба манастира као у две рајске баште. И девственост слављаше победу над сластољубивим демоном нечистоте. Али, већ је време да испричамо кончину ових светих, како са својом у Богу сабраном децом пређоше у небеске обитељи, говорећи Христу Богу: Ево нас и деце коју си нам дао.

У то време цароваху два незнабожна цара, Диоклецијан и Максимијан. И устројише љуто гоњење хришћана на све стране. И смутња потресаше Цркву Христову. И приближаваше се гоњење границама оне покрајине, где свети Јулијан и Василиса живљаху. И многи хришћани беху у великој пометњи и страху. Тада блажени Јулијан и Василиса у посту и молитвама са сузама молише Бога да учврсти верне своје и њихове монахе и монахиње, и да их сачува, да не би ниједан од њих отпао и пропао, него да се сви удостоје небеског блаженства. И јави се Господ Христос у виђењу светој Василиси, и обавести је да ће ускоро отићи у вечни покој. Али ће најпре послати испред себе све свете девственице; и ниједна неће остати после ње, да не би, која од њих, видевши страшно гоњење Цркве, пала духом, и отпала, и лишила се свога друштва. Стога ће Василиса проживети овде још пола године, док девственице њене све до једне не пређу к Богу. А њен духовни брат Јулијан, после ње поћи ће са многима на мученички подвиг. И храбро ће истрајати; и победиће непријатеља; и у победничком слављу отићи ће из овог света да прими двоструки венац: венац девствености и венац мучеништва у радости Господа свога.

И би тако. Јер у току пола године сав лик девственица, сабран светом Василисом, пређе кроз привремену смрт у небеске дворе свог бесмртног Женика. Само остаде света Василиса сама. И њој се у сну јавише у виђењу све те деве свете, обучене царски у светлост, говорећи: Ми тебе чекамо, мајко наша, да се заједно с тобом поклонимо Господу и Цару нашем. Хајде, дођи нам, и предај нас Христу, коме си нас уневестила.

Пробудивши се преподобна Василиса се веома обрадова што је сав лик њених девица ушао у радост Господа свог, и што је и њој припремљен тамо живот вечни. И обавести о свему томе свога духовног брата, светога Јулијана. А после неколико дана, молећи се усрдно Господу, предаде дух свој у руке бесмртног Женика и Бога. Свето пак тело њено преподобни Јулијан сахрани на достојан начин.

Затим дође у те крајеве обласни намесник Маркијан, са својом женом и сином. Безумно разјарен на хришћане, он их је на страшне муке бацао, убијао и крв њихову проливао. А кад сазнаде за Јулијана да је високог порекла, а верује у Христа, и да са њим има много једноверне братије, он посла к њему угледне грађане да га усаветују да се покори царској наредби и принесе жртве идолима. У то време у обитељи тгреподобног Јулијана беше се сабрало из околних градова и крајева много свештеника, ђакона и других клирика са својим епископима, који љубљаху Господа свог и радо чекаху мученичку смрт за Њега. Сви они одговорише преко блаженог Јулијана посланицима обласног намесника да они имају једнога Цара који живи на небу, Господа Исуса Христа, и његове наредбе слушају, и клањају се Њему - јединоме истинитоме Богу, и готови су одмах да за Њега умру, али се неће поклонити идолима, и ђаволима што су у њима. - Посланици се вратише, и испричаше обласном намеснику што им би речено. И расрди се намесник, А посла војнике да доведу само Јулијана, желећи да га сам испита, а да се манастир са свима који су у њему огњем спали. Војници ухватише блаженог Јулијана, свезаше и у тамницу градску одведоше. А његова братија, њих до десет хиљада, са епископима и клирицима што се беху тамо скупили, оног часа постадоше миомирисне жртве Богу, јер са манастиром бише спаљени. И на том месту за дуго време чуле су се дивне песме, певане од мноштва певача, у оне часове када су вршене уобичајене црквене службе: у шест сати, у девет, у дванаест, у три пo подне, и увече, и у поноћи. И многи се болесници тамо исцељиваху. Јер који год би дошао, и чуо то небеско појање, исцељивао се, ма каква болест да је била на њему.

Сутрадан преподобни Јулијан би изведен пред намесника на суд. Намесник употреби много красноречивости, и ласкања, и претњи, и застрашивања, али све без успеха. Тада гвозденим штаповима душмански тукоше преподобног. При томе један се штап од силног ударања сломи, и парче удари једног службеника, који беше рођак намесников, и изби му око. To још више разјари и разбесни намесника. А свети мученик рече намеснику: Чуј ме, Маркијане: Скупи све ваше најчувеније жречеве, и нареди им да над овим ослепљеним оком призову имена својих богова и богиња, и умоле их да поврате вид поклонику њиховоме. Ако пак они то не буду могли учинити, ја ћу онда призвати име Гoспoда мог Исуса Христа, и не само повратићу му ово испало телесно око, него ћу му и очи срца просветити за познање истине.

Намесник пристаде. Сазва све жречеве и нареди им да у оближњем идолском храму умоле помоћу жртава богове и богиње и исцеле око ослепљеноме. Они отидоше и поступише по наређењу. И пошто принесоше многе жртве, чуше од својих богова ово: Идите од нас, јер смо ми предани вечном огњу, и држани у тами. Како можемо слепоме вид дати, када га и сами немамо? А Јулијанова молитва вишњем Богу толико је моћна, да од дана у који је узет на мучење, наше се муке у паклу устостручише. - Чим ово демони изрекоше у том идолском храму, одмах попадаше сви идоли, којих беше до педесет, и у прах се претворише.

А намесник повика на светог Јулијана: О мађионичару, твоје враџбине су тако силне, да су и богове наше срушиле! Али да видимо, да ли ћеш исцелити око ослепљеноме, као што си обећао.

- И нареди да мученика нага обливају мокраћом, да би, рече, отступила од њега мађијска и враџбинска сила. Али се смрад те мокраће изненада претвори у диван мирис, и замириса ваздух да су се сви чудили. Онда свети Јулијан, осенивши крсним знаком око ослепљенога, призва име Господње, и одмах се болесник исцели, и око његово прогледа, и виђаше јасно. А намесник, ослепљен злобом, приписиваше то мађијама а не сили Христовој, док исцељени громко викаше, говорећи: Ваистину је Исус Христос истинити Бог, и Њега једино треба почитовати, и Њему се клањати!

- А намесник нареди да му одсеку главу. И тако исцељени, прогледавши и телесно и духовно, крсти се у својој властитој крви, н оде да види невидљивог Бога.

Нечестиви Маркијан нареди да светог Јулијана вежу веригама по целом телу, и да га тако, исмевања ради, воде по целом граду, мучећи га по свима улицама на разне начине. Док тако вођаху светога, и исмеваху, и мучаху, око њега се разлегаше граја: Ово заслужују они који се не клањају боговима и презиру царске наредбе. А када са светим дођоше до школе у којој се намесников син Келсије учио, - он беше јединац у својих родитеља, - Келсије дечак погледа на светога, и рече својим вршњацима: Дивну ствар видим! - А кад га питаху шта види, он рече: Ено, оног осуђеног хришћанина, кога војници везаног веригама воде, видим окружена мноштвом светлих младића, од којих му једни служе, а други му мећу на главу венац тако светао, да сјај његов превазилази сунчеву светлост. И сматрам да треба веровати у таквог Бога и служити My, који своје служитеље тако чува и толиком славом обасипа. Верујте ми, браћо, и ја хоћу да будем такав, ако Бог његов буде хтео да буде Богом мојим. - Рекавши то, он баци књиге и дивно одело, светско остављајући свету, и потрча за светитељем. Када га стиже, он паде мученику пред ноге, вапијући и говорећи: Желим тебе да имам за оца свог другог рођења, а свог телесног безбожног родитеља Маркијана, мрзитеља и мучитеља праведних, одричем се, и презирем. Теби се приљубљујем, и желим да данас као и ти страдам за Христа Господа и Спаситеља мог, кога досада не знађах.

Када то видеше војници мучитељи, беху као избезумљени од страшног изненађења. И стече се сав град на такав призор, и чуђаху се гледајући како се намесников син прилепио уз мученика, и целива му ране. И рече дечко народу: Знајте, ја сам намесников син. Досада сам са својим незнабожним оцем гонио невине свете људе. To сам чинио у незнању. Сада пак, када сам познао Бога, и Бог мене познао, ја се одричем лажних богова, a одричем се и оца и мајке, и на огромна богатства пљујем! Исповедам Христа, и верујем у Њега, и објављујем да сам следбеник блаженог Јулијана. Зашто оклевате, ви слуге и војници? Идите и известите моје родитеље, да сам познао истинитог Бога и приљубих се његовом верном служитељу.

О томе брзо известише оца и мајку. Као восак од огња, тако се њихово срце растапаше од бола. И одмах послаше да дечка узму од Јулијана и да га доведу дома. Али Бог који чува децу, учини то да га се нико није могао коснути. Јер сваки који га се коснуо, осећао је силан бол у руци и у рамену свом, и због тога се ниједан не усуди да га ухвати и одвоји од мученика. Обавештен о томе, намесник нареди да обојицу доведу к њему. И погледавши на блаженог Јулијана рече: Плод наде моје хоћеш да ми мађијском вештином својом на силу отмеш, и недоличним речима обмањујеш младо срце да се одрекне родитељске љубави. - Док ово намесник говораше, дотрча мајка Келсијева са многим рођацима, косе чупајући, груди раздирући, дојке обнажујући и до неба кукајући. Када то намесник виде, раздра хаљине своје, и лице своје изгреба, и рече мученику: Свирепи Јулијане, погледај бол оца и мајке, и осврни се на кукњаву толиких рођака, и ослободи невиног дечка твојих мађија. Врати нам сина јединца; врати нам наследника и господара дома, да се и ја за тебе заузмем код цара, да ти опрости кривицу и отпусти здрава.

Свети Јулијан одговори: Помоћ ми твоја не треба, нити тражим да ме цар пусти. Једно молим Господа мог Исуса Христа: да ме заједно са овим јагњетом, које је рођено из вучје утробе, и са свима који буду хтели веровати, после претрпљеног мучеништва уврсти међу спаљене од њих. А ето, пред тобом стоји онај који је од тебе телесно рођен, а сада са мном верујући у Христа, духовно је одрођен од тебе. Он је одрастао, нека ти сам одговори, нека се сам обазре на мајчине сузе, и нека се сам сажали на груди које су га одојиле.

На то чесни и благоразумни дечко рече: Од трња се ружа рађа, али не губи мирис свој зато што је рођена од трња, нити трње које је родило ружу губи оштре бодље своје. Ви дакле, родитељи моји, као што навикосте, насилништвом својим као трњем бодите невине, а мене оставите да као ружа лијем из себе мирис верујућима. Вама нека се повињавају они који су готови да пропадну, а мени нека следују они који се труде да пређу из таме у светлост. Ја се ради Господа мог Исуса Христа одричем вас, својих родитеља; а ви, ради поштовања богова својих, ставите на муке сина свог, јер привременом смрћу тражим вечни живот. He могу да будем вама добар, а себи рђав; нити ћу љубав вашу претпоставити вечним радостима. Што оклеваш, оче, као неверујући и каменог срца родитељ, а не као прави Авраам? Узми мач и принеси на жртву Христу мене, сина твог? А ако те природна родитељска љубав савлађује, па не можеш да то урадиш, онда ме пошаљи најсвирепијим кнежевима и мучитељима, да и ја за Господа мог Исуса Христа пострадам. Узалуд су ваше сузе и ваше кукање, јер ме од вере моје не могу одвојити.

Када намесник то чу, нареди да обојицу одведу у смрдљиву и врло мрачну тамницу. А кад они ступише у њу, тама се претвори у светлост, и смрад у мирис. To видеше двадесет војника, и у Христа повероваше. Али пошто блажени Јулијан не беше презвитер, и немаше ко да крсти ове што повероваше, беше због тога жалостан. Али Бог који чини по вољи онима који Га се боје, посла им презвитера на овај начин:

У граду том беше један човек, најчеститији и најугледнији у грађанству, кога цареви Диоклецијан и Максимијан много уважаваху и вољаху, јер беше од рода ранијег цара римског Карина. Тај човек беше хришћанин са женом својом и децом. А кад он и жена његова преминуше у хришћанској вери, остадоше иза њих седам синова, млади по годинама али стари по разуму. Због родитеља њихових цареви их веома вољаху, и наредише им да остану у својој вери и да без бојазни јавно славе Христа свога. A ова деца имађаху код себе презвитера, по имену Антонија, који им вршаше свете тајне. И би им откривење од Бога, да са презвитером својим иду и посете у тамници Јулијана и Келсија. А кад пођоше ноћу, пред њима иђаше анђео, који додирну тамничка врата, и она се одмах отворише. И уђоше, и целиваше свете сужње, и молише се заједно Богу. И крсти презвитер блаженог дечака Келсија, сина намесникова, и двадесет војника. А седморица браће, разговарајући са блаженим Јулијаном и Келсијем, распалише се ревношћу да за Христа заједно с њима страдају, и не хтедоше изићи из тамнице и вратити се дома.

Обавештен о томе, намесник се силно зачуди што они, којима су цареви допустили да слободно исповедају хришћанску веру, добровољно желе окове и муке. И дозва их к себи, и много их саветоваше да се врате своме дому, и да Христа свог поштују како хоће, јер ту милост имају од царева. Али они жељаху окове и тамницу више него слободу. И рекоше: Злато није достојно царске круне, ако најпре не буде у топионици прекаљено и очишћено. Тако и ми: нисмо достојни Христа нашег, ако наша вера у Њега не буде као злато прекаљена. Некорисно је дрво које се лишћем кити, а не доноси рода. Тако и ми: нећемо бити по вољи Христу нашем, ако My не поднесемо дивне плодове вере наше. - И намесник им остави на вољу док о томе извести цара. И вратише се од намесника ови блажени дечаци не дому свом него у тамницу светоме Јулијану и Келсију и двадесеторици војника. Са њима беше и презвитер њихов Антоније.

И намесник посла царевима подробан извештај о Јулијану, о сину свом Келсију, о војницима, и о овој седморици браће. И убрзо доби одговор: да сви, ако остану непокорни, буду спаљени огњем; а ако им због њихових враџбина огањ не нашкоди, онда да их намесник умори каквим хоће мукама.

Пошто намесник од царева доби такву заповест, он нареди да се усред града спреми судиште. И севши пред народом, изведоше преда њ светог Јулијана са свом дружином његовом: са Келсијем и седморицом браће, са њиховим презвитером, и са двадесеторицом војника. И стаде их убеђивати речима да се поклоне идолима, казујући им да је царска наредба да их све погуби, ако се не покају. А они смело противречаху, и говораху да је Цар Небески припремио вечну погибао идолопоклоницима, ако се не покају. У току те дуге препирке наиђе крај судишта пратња; ношаху мртваца да сахране. Угледавши пратњу намесник нареди да мртваца донесу преда њ и ставе на средину. Посматрајући то, народ беше у недоумици шта то намесник намерава са мртвацем. И рече намесник светом Јулијану: Кажу за вашег учитеља Христа, да је пре свога распећа васкрсавао мртве. Ево дакле прилике да јавно покажете да ли је Он заиста Бог: васкрсните овог мртваца, као и учитељ ваш. - Одговори свети Јулијан: Шта користи говорити слепоме да се сунце рађа? - Намесник одврати: Остави сада своје скаске, него ако си моћан ти, или Бог твој, васкрсни овог мртваца, као што предложих.

Ha то свети Јулијан рече: Иако неверје ваше не заслужује такво чудо, ипак, пошто је време да се покаже божанска сила Његова, и да не мислите да је то немогуће Богу, одмах ћете видети. Јер се надам у Господа мог, да ће ми дати све што са вером молим од Њега, и да ме неће осрамотити пред вама. - Рекавши то, свети Јулијан подиже к небу очи и срце, и мољаше се гласно да сви чују, и лице његово засија у молитви. А молећи се говораше: Господе Исусе Христе, истинити Сине Божји, који си пре векова рођен од Оца а при крају света примио без семена тело од Пречисте Дјеве, погледај сада са небеских висина, да се постиде непријатељи Твоји а охрабре они што верују у Тебе: услиши ме у овај час са светог неба Твог, и васкрсни овог мртваца да, видећи превелику и свемоћну силу Твоју, не би умрли душом оништо живе у телу, и да би оживели они што имају мртву душу.

Тако се мољаше око једног сата. Затим се обрати Мртвацу речима: Теби говорим, земљо сува, у име онога који васкрсе четверодневног Лазара, устани, и стани на ноге своје! - Како то светитељ рече, одмах се подиже мртвац и стаде, тако да се сав народ страшно запрепасти. А васкрсли повика громким гласом говорећи: О, благопријатних молитава слуге Божјег! О, непорочне девствености његове, шта све може! Јер куда бејах одведен, и откуда сам враћен?

Све то пажљиво посматраше намесник Маркијан, и дивљаше се веома, али силу Христову не познаде, јер га ђаво беше заслепио. И он говораше да је то сила мађионичарске вештине. Онда, као потсмевајући се, упита васкрслога: Откуда си се вратио? - А овај стаде причати подробно, говорећи: Вођаху ме неки црни ђаволи, огромни као дивови, страшног ичгледа, очи им као усијана пећ, зуби као у лава, нокти као у орла; у њих не беше нимало милости; с радошћу ме вуцијаху у пакао, и када бејах на самој ивици понора, ђаволи стадоше, не бацајући ме, и чекаху док се тело моје не преда земљи, од које је узето. И гле, одједном се пакао ускомеша, и чу се глас одозго са престола Божјег: Због Јулијана мог љубљеног нека се та душа врати у тело своје! - И одмах дођоше два белоризца, и узеше ме из руку нечастивих и у свет вратише, да помоћу овога који ме васкрсе, после смрти познам Бога оног кога сам раније као жив одбацивао.

Чувши то, намесник се помете, и не знађаше шта да ради. И да не би у народу било буне и распре, он нареди да и њега са светим Јулијаном и осталим светима одведу у тамницу: и да тамничка врата његовим печатом запечате. У тамници нареди свети Јулијан блаженом Антонију призвитеру да крсти васкрслога. И доби на светом крштењу име Анастасије, које значи Васкрсли.

Сутрадан нареди намесник Маркијан да се спреме тридесет и једно буре, према броју светих мученика, и да се до половине напуне смолом и сумпором, и да се наложи много дрва ради спаљења светих. И када све то би готово, доведоше свете из тамнице, сваког посебно везаног. А Јулијан и Келсије беху свезани једним веригама. И плакаху многи жалећи што тако млади дивни дечаци умиру невини. А свети Јулијан им говораше: не браните злату да прође кроз огањ, да би постало још блиставије. - Намесник пак не хтеде да гледа спаљивање свога сина, срце му се кидаше, већ одреди себи заменика који ће извршити царско наређење, а сам се удаљи тужан. И све свете, сваког посебно, ставише у спремљену бурад, оградише бурад дрвима, и потпалише. И дизаше се пламен у висину на дванаестак метара, а свети усред огња певаху и хваљаху Бога. Пошто изгореше дрва, и сав гориви материјал, угледаше све свете живе и читаве, и нимало неповређене, весела лица, што све страховито запрепасти. О томе известише намесника, и он одмах хитно дође да види да ли је истина. И кад виде, не знађаше шта да ради. Стога нареди да свете опет одведу у тамницу.

Жена намесникова, мајка Келсијева, када дознаде да јој се син сачувао од огња жив и читав, отиде у тамницу да га види. И видевши га, поверова у Христа; и би крштена у тамници од презвитера Антонија. Зваше се Марионила. А кад намесник убрзо сазнаде да је и његова жена примила хришћанско крштење, одмах и њу баци у тамницу. Затим изведе на суд, и донесе пресуду да се мачем посеку светих двадесет војника и седморо браће дечака. А Јулијана са Келсијем, презвитером Антонијем и Анастасијем, и жену своју Марионилу, остави да им касније суди, и држаше их у оковима.

После неког времена изведоше свете на суд. И они се направише као да желе да се покоре царској вољи и намесниковом савету: да се поклоне идолима. Због тога их са великом радошћу поведоше у идолски храм. И када се приближише храму, свети Јулијан се помоли Богу, и храм се сруши, и затрпа све који у њему беху: жречеве, и до хиљаду других људи. И раседе се земља на том месту, и букну пламен из понора који прогута незнабошце који му се приближише.

И опет одведоше свете у тамницу. И кад се идуће ноћи мољаху, јави им се мноштво светих мученика, који су раније пострадали, у великој светлости, обучени у беле хаљине, и певаху небеске песме. Међу њима беху и двадесет војника и седморо браће, недавно посечени. А дође и света Василиса са целим ликом својих светих девојака, и обавести Јулијана да ће ускоро са својим дружином завршити подвиг, окончати борбу, и са слављем прећи у небеска насеља. Она рече: Теби се отвори царство небеско, и Господ наш Исус Христос узеће к себи тебе и оне што су са тобом. A y сусрет ће вам са славом изаћи Патријарси, Пророци, Апостоли и Мученици, и бићете уврштени међу њих занавек. - Рекавши то, она постаде невидљива, и сви свети што се беху јавили отидоше, оставивши сужњима Христовим неисказану радост и весеље духовно.

Затим опет мучитељ изведе на суд свете. И мучаше их на разне начине. Најпре нареди да кудељу оквасе уљем, да им њоме омотају прсте на рукама и ногама, па да је потпале. И учинише тако. Али кудеља на рукама и ногама изгоре, а свети нимало не бише повређени. Онда светом Јулијану и светом Келсију одра кожу са главе; блаженом презвитеру и Анастасију очи кукицама извади, и ослепи их; а када свету Марионилу хтедоше да муче, руке се мучитељима укочише, и они се је не коснуше. Затим их све бацише зверовима да их поједу, али божанска сила затвори уста зверовима, и они остадоше читави. Најзад нареди намесник да се из свих тамница и затвора доведу сви који су осуђени на смрт, те да са њима заједно буду убијени и свети мученици. И када доведоше све осуђенике, он нареди да се посеку сви, и мученици с њима, не штедећи ни сина свог, ни супругу. И тако свети скончаше, мачем посечени међу безаконицима издахнуше. А кад их посекоше, одмах се земља затресе, и из темеља се сруши трећина града, и не остаде у граду ниједно место читаво на коме у то време беше неки идол. А бише и муње и громови, и град, и погибе не мало незнабожног света. Намесник пак Маркијан једва остаде жив од страха; и разболе се, и после неколико дана, изеден од црва, издахну.

Идуће ноћи, по посечењу светих, дођоше свештеници са благочестивим људима да скупе тела мученика. Али пошто беху међу многобројним лешевима, не могаху их распознати. Стога, преклонивши колена, стадоше се молити. И гле, јавише им се душе светих у облику девојака, свака крај свога тела. И тако познавши њихова чесна тела, скупише их и сахранише у цркви под олтаром. А Бог који прославља своје светитеље учини те се појави извор воде живе и целебне на оном месту где тела светих мученика беху сахрањена. И исцељиваху се од свих болести том водом и молитвама светих, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal