ПРЕПОДОБНИ Зотик, рода знаменитог и славног, роди се у Риму. Од ране младости он се одаде науци, и изучи сву мудрост световну и духовну. Због тога цар Константин Велики узе Зотика на двор, да буде поред њега. Када овај благочестиви цар премести престоницу из Рима у Цариград, тада и блажени Зотик са другим великодостојницима пређе у Цариград, и доби од цара чин магистријана. Но убрзо Зотик се одрече части и сујете овога света и прими свештенички чин. Дом преподобног Зотика беше отворен за све ниште и убоге; преподобни беше истински отац сирочади, удовица, болесника, невољника и путника.
У то време у граду се поче нагло ширити губа. Да би се сузбила ова пагубна зараза, цар издаде наредбу да се сваки губавац баци у море. Жалостиви Зотик, распаљен божанском љубављу, оде цару и рече му: Царе, дај мени, слузи твоме, што више злата, да њиме купим бисерје и изврсно драго камење у част и славу моћи твоје, јер сам врло вичан и искусан у томе. Цар, волећи и ценећи Зотика, изађе у сусрет његовој молби. Добивши злато, овај богољубиви и човекољубиви слуга Божји изађе из двора препун радости. И стаде овако употребљавати то злато: од војника, извршилаца цареве наредбе о бацању губаваца у море, он откупљиваше те јаднике, одношаше их своме дому и неговаше. Затим с оне стране Босфора, наспрам Цариграда, он на једној гори подиже болнице за губаве, и тамо их смешташе и неговаше. На то он утроши сво злато које доби од цара Константина.
Међутим овај благочестиви цар умре и на царски престо ступи његов син Констанције, који застрани у Аријеву јерес и гоњаше православне. Да би нашкодили великом ревнитељу Православља, светом Зотику, пакосни људи га оптужише цару јеретику како је он од покојног цара узео злато ради куповине драгог камења цару. Цар позва преподобног Зотика и упита га: Јеси ли купио бисерје и друго драго камење за злато, које ти је ради тога из царских ризница дато? - Преподобни одговори: Царе, хајдмо лађом, и ја ћу ти показати такво богатство какво ти досада имао ниси.
Када њих двојица пређоше лађом на другу страну Босфора, преподобни поведе цара к болнима, и показујући му губаве и болесне рече: Ето, царе, живог бисерја и прекрасног драгог камења, које стекох трудом и новцем за спасење твоје.
Цар се разгњеви на светитеља и нареди да га вежу за дивље мазге, па мазге терају и гоне по пољима и путевима. И тако вучен по камењу, преподобни трпљаше силне муке: тело му се распадаше по оштром камењу; а када се мазге сјурише са горе вукући преподобнога, њему се кости поломише и поиспадаше; и он предаде душу своју у руке Господа свога. А на месту где светац издахну, изби извор чисте и слатке воде, и том се водом исцељиваху сваковрсне болести на прослављење угодника Божија, а у славу и част Једнога у Тројици Бога, од свих слављеног и обожаваног вавек. Амин.
