РИМСКИ цар Декије постави на острву Криту за поглавара свога имењака Декија, који своме цару беше сличан по свирепости, насилништву и гоњењу хришћана. Чим дође на острво Крит, поглавар Декије одмах издаде наређење, да све који верују у Христа доводе к њему на мучење. И довођаху к њему хришћане тврде у вери, и он их после многих испитивања и мучења погубљиваше на разне начине. У то време бише узети и доведени к мучитељу и ова десеторица изванредних људи. Беху они родом из разних градова: Из Гортинског града Теодул, Сатурнин, Евпор, Геласије и Евникијан; из Киоса Зотик; из Епинеја Помпије и Агатопус; из Кидоније Василид; из Ираклије Еварест. Сви они подједнако стремљаху к вечном небеском блаженству. Они предстадоше мучитељу, и какве све смеле речи не изговорише они! какво јунаштво не показаше! каква све мучења не доживеше! каква злостављања не победише трпљењем! Њих бише, мучише, по земљи вукоше, камењем тукоше, исмеваше, пљуваше; и сваку врсту поруге они трпеше у току тридесет дана. А за 23. децембар би одређено последње суђење.

Тога дана судија заседе на судишту, и страдалци бише приведени на завршно ислеђење, сви пуни јунаштва и неустрашивости. Поглавар пак беснијаше од јарости и безумља, жудан да страдалце љутим мукама намучи и умори; а они беху готови да трпе до последњег даха. Крволочни игемон гњевно погледа на њих и рече: Какво је то безумље ваше, да вас ни разум ни време не научи ономе што је корисно по вас? - Затим, као устрашивши их већ самим гњевом, он додаде: Принесите жртву; а ако нећете, ја вам више ништа говорити нећу, и ви ћете познати ко је Декије, коме ви нећете да се покорите. - Нато мученици одговорише: Игемоне, ми и речју и делом, и то у току доста времена, јасно вам показасмо, да нећемо ни боговима принети жртве нити се вашем наређењу покорити. - А игемон, упадајући им у реч, упита: Зар ни најмање не помишљате на муке, несрећници? - Светитељи одговорише: Ми се уопште не бојимо мука, него смо ти штавише веома благодарни што си нам припремио таку духовну гозбу, тојест мучење за Христа, припремио, и позвао нас на њу. - Игемон рече: Још мало па нећете тако говорити више, јер ћете упознати силу великих богова које ви бестидно хулите, не стидећи се многих овде присутних мудрих лица, која почитују најпрвога међу боговима Зевса, затим Херу, Реју и остале. Сада ћете бити стављени на такве муке, да ће не само нестати вашег јунаштва, него ће страх обузети и друге који су непокорни као и ви, само ако се обрету такви.

На то чврсти душом мужеви одговорише: Не говори нам, игемоне, о Зевсу и његовој матери Реји! То за нас није новост: слушали смо ми од отаца наших о његовом пореклу, животу и нарави. Он је био толико неуздржљив и толико покварен, да је блудочинствовао не само са женама него и са мушкарцима; враџбинама и мађионичарском вештином он је мењао свој спољашњи изглед само да би своју похотљивост задовољио, и стално је скврнавио себе срамним делима. Неки пак, обузети истом страшћу, следоваху његовим гадостима; и они га прогласише за бога, и храмове му подигоше, и жртве му стадоше приносити, да би се сматрало да је и богу пријатно оно што је њима по вољи, и да блудничко и похотљиво живљење не само није одвратно богу, него је, авај! такво живљење својствено богу.

Док угодници Божји говораху тако, игемон се кидаше од гњева осећајући да су они у праву. Притом још више беснијаше народ, и кидисаше на мученике, и рукама би их растргао, да Декије својом виком и махањем руку не прекрати народну узбуну и метеж. Пошто завлада тишина, игемон стаде размишљати какву љуту смрт да измисли за мученике. И по наређењу игемоновом мучитељи зграбише светитеље да их муче; и стадоше их стављати на разне муке, но све оне беху подједнаке по свирепости и боловима. Један од њих би обешен и струган железним ноктима: жиле му се чупаху, и парчад меса од тела његова на земљу падаху. Друге камењем и оштрим моткама тукоше по ребрима све до костију. Трећи, бијени тешким оловом, зглобови им се изглављиваху, а кости ломљаху и дробљаху. Свакога мучаху на посебан начин. Чак је болно и слушати о тако бездушним мучењима: јер као што је за жалостиве неподношљиво гледати на та мучења, тако је тешко и слушати њихово подробно описивање. Међутим мученици примаху такве муке сасвим спокојно, или тачније рећи: трпљаху их с радошћу, и онима који унаоколо стајаху изгледало је да мученици страдају не толико од бола колико жале што је тих мука тако мало и што их не стављају на још многобројније муке. Стога се стицаху к њима да погледају на њих као на нешто ново и необично сви, и верни и неверни: верни који тајно држаху веру хитаху да се надиве јунаштву страдалника, и да кроз то утврде себе у вери; а неверни хитаху да се наругају триљењу светих и да, гледајући на њихово страшно мучење, уживају у њиховим мукама. При томе они не само не показиваху никакво сажаљење, него подстицаху игемона и мучитеље на још већу бездушност. Тако подстицан од ових, игемон издаваше наређења, а мучитељи их извршиваху; биров пак у то време викаше: Поштедите себе саме! покорите се управљачима! нринесите жртву боговима!

Међутим мученици усред таквих и толиких бездушних мучења беху својим јуначким трпљењем изнад свих: изнад народа и бирова и мучитеља и самога игемона; а пре свега - изнад кнеза њиховог Сатане и свуколике силе његове. Јер сви мученици, као да су се договорили, клицаху једним устима: Ми смо хришћани! ми смо Христова жртва, заклана за Христа! Ако и хиљадама пута треба умрети, умрећемо радо!

Када свети мученици показаше да све муке нису ништа за њих, тада ревносни слуга Сатанин Декије, изгубивши наду да их може убедити или принудити да боговима принесу жртву, донесе смртну пресуду: да буду посечени мачем. Тада свете страдалце поведоше на губилиште, недалеко од града. То се губилиште називало Алонијум. На путу ка губилишту страдалци пројавише нешто ново и необично: за све време мучења једнодушни и једномислени, они се пред крај стадоше препирати међу собом, ко ће од њих први ступити под мач и најпре примити венац. Но ту препирку прекрати Теодул, један од овог светог збора, говорећи да ће између њих бити први онај који после свих подметне под мач главу своју: јер ако се он, гледајући испред себе посечење и смрт свих осталих пријатеља својих, ни најмање не уплаши, нити покаже икакву тугу, нити му се лице измени, Онда ће се он ваистину јавити као најодлучнији подвижник и победник. Ове Теодулове речи свима се допадоше. Тада они прво одпеваше заједничку песму Богу: "Благословен Господ, који нас не даде , зубима њиховим да нас растржу! Душа се наша избави као птица из замке ловачке" ... и остало. Затим, дошавши на губилиште, сваки од њих очита ову молитву: "Опрости, Господе, слугама Твојим, и прими проливање крви наше за нас и за наше сроднике и пријатеље и за сво отачаство, да се ослободе од таме незнања и светлим очима угледају хришћанску веру, и познаду Тебе, Истиниту Светлост, Царе Вечни!"

Пошто се они тако помолише Богу, стадоше им једном за другим одсецати свете и добропобедне главе, а душе њихове с радошћу узлажаху ка Христу Богу. После пак њиховог посечења, када џелати отидоше, неки од хришћана што остадоше на губилишту, сабраше света тела блажених мученика и чесно погребоше.

Када престаде гоњење и опет засија хришћанска вера, блажени Павле, епископ града Гортине, допутова са острва Крита у Цариград, и изради дозволу да пренесе тела светих десет мученика из места Алонијума, у коме су они били погребени после посечења мачем, у Гортину. Вративши се на Крит и стигавши у место Алонијум са мноштвом хришћана, од којих су неки били присутни при страдању светих, он обрете мошти светих десет мученика читаве - нетљене, и свечано их пренесе на заштиту граду и на помоћ свима којима је помоћ потребна. Њиховим молитвама нека се удостојимо и ми постати заједничари уготовљених њима небеских блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal