ОВАЈ угодник Божји роди се и васпита у Цариграду у дому родитеља својих, Захарије и Теофаније. Родитељи му беху веома побожни, украшени сваком врлином и мудрошћу; а живљаху недалеко од цркве светог првомученика архиђакона Стефана. Теофанија, мајка преподобнога, док беше трудна њиме, држаше строги пост: јеђаше само хлеб и воду. И кад се роди дете, на његовим прсима сијаше предиван крст од светлости, који беше очигледан знак оног "распећа тела са страстима и жељама", које преподобни пројави у каснијем животу свом. А са уздржањем он поче још у повоју, на сиси: када би му мајка више јела и досита, он није хтео да сиса. И то се дешавало често, и трајало по два и по три дана, тако да су се сродници светог одојчета чудили и жалостили. Међутим, то ни најмање није шкодило дететовом здрављу. Детенце би крштено, растијаше, и би одбијено од сисе. А кад поодрасте, дадоше га да се учи књизи. Веома ревностан у учењу, он беше и родитељима веома послушан.

Кад пак на патријаршијски престо у Цариграду дође свети Методије, тада, по промислу Божјем, отац Стефанов благочестиви Захарија би удостојен презвитерског чина и причислен клиру Велике цркве у Цариграду. У то време и богомудри Стефан би произведен за чтеца и ступи у ред клирика при истој цркви. Између осталога он предсказа своме родитељу скору кончину. А кад Стефану би осамнаест година, њему умре отац. Он тада узе на себе подвиг затвореништва: усамивши се у цркви светог апостола Петра, он пребиваше тамо у непрестаној молитви, и храњаше се само зељем. И док он такав живот вођаше, њему се једне ноћи јави свети апостол Петар и рече му: "Мир теби, чедо! Нека ти буде на добро овај почетак врлинског живота твог, и нека те Господ укрепи!"

Пошто блажени Стефан проведе три године у таким подвизима, њему се јави свети свештеномученик Антип и рече му: "Мир теби, чедо! пази на себе; и ја те нећу оставити".

Ово јављење светог Антипе подстаче преподобног, те он појача свој подвиг молитве и подвиг поста; од тога времена он је само једанпут или двапут недељно узимао своју уобичајену храну: зеље, и то без соли. Водећи такав живот, блажени Стефан достиже високи степен душевне чистоте, и би удостојен презвитерског чина, и чињаше многа чудеса.

У дванаестој години царовања благочестивог цара Василија Македонца, а у четрдесетој години Стефанова живота, догоди се велики земљотрес у Цариграду, од кога се потпуно сруши црква светога Антипе, при којој у то време обитаваше преподобни Стефан. Тада се преподобни повуче одатле и настани у једној пећини сличној гробу, и проведе у њој дванаест година. Од силне влаге у пећини преподобноме опаде сва коса, опаде и брада, а поиспадаше му и зуби, и сво му се тело скоро потпуно раслаби. То га принуди, те он напусти пећину крајње умртвљена тела. Затим, примивши божанску и ангелску схиму монашку, он се одаде још већим и надчовечанским подвизима: само о Господњим празницима, када је служио свету литургију, узимао је по свршетку службе по једну суву смокву и уста испирао са мало воде. То му беше сва храна.

Подвизавајући се таквим мучним и тешким подвизима пуних педесет пет година, овај блажени грађанин неба у седамдесет трећој години свога живота, или боље рећи, умртвљавања свога тела, предаде душу своју у руке Богу.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal