У ЕГИПТУ живљаше један човек, по имену Карион. Он имађаше двоје деце, које остави својој жени, а сам оде у скит[80] и постаде монах. Кроз неко време у Египту настаде глад. Жена Карионова натрпевши се од оскудице, пође у скит носећи са собом децу: једног малишана коме беше име Захарија, друго - девојчицу, и седе под дрветом на на обали реке. У скиту беше обичај: ако дође каква жена ради разговора са монахом, онда су разговарали издалека, преко реке.

Стога и ова жена преко реке рече Кариону: Ето, ти си монах, а сада је велика глад: ко ће прехранити децу твоју? - Карион рече жени: Узми ти себи девојчицу и иди, а мени нека остане малишан.

Узевши код себе малишана Захарију, Карион га одгаји у скиту, и сви знађаху да је то његов син. А кад дете порасте, међу монасима настаде негодовање због њега. Чувши о томе, Карион рече Захарију: Устани и иди одавде, јер због тебе оци негодују на мене. - Захарија одговори: Ја сам твој син, и куда да идем од тебе?

Тада они оба, отац Карион са сином, кренуше и отидоше у Тиваиду.[81] Тамо добише келију. Али и тамо настаде негодовање због њих, те се они поново вратише у скит, премда братија и ту не престајаху роптати. Тада Захарија оде на језеро са отровном водом, загњури се до ноздрва у воду и проведе тако час; и постаде од тога као губав, и отац га његов једва познаде. Када Захарија приступи светом Причешћу, тада светом презвитеру Исидору би откривено о Захарији, и он му рече: Чедо, прошле недеље ти приступи и причести се као човек, а сада као анђео.

Када се Карион припремаше да се престави к Богу, он рече братији: Многе трудове сатворих, подвизавајући се више од сина мог Захарије, али не достигох у меру висине његове, због његовог смирења и молчанија. - И престави се старац. После тога отац Мојсије рече Захарији: Кажи ми, шта да радим да се спасем. - Захарија му се баци пред ноге, говорећи: Зар ти мене питаш, оче? - А старац му на то рече: Веруј ми, чедо Захарије, ја видех Духа Светога где сиђе на тебе, због тога те и упитах. - Тада Захарија скиде камилавку са главе своје, метну је под ноге, изгази је и рече: Ако човек не згази себе тако, не може бити монах.

Једном упиташе Захарију: Ко је прави монах? - Он одговори: Онај ко себе стално приморава на вршење заповести Божјих.

Када Захарија шћаше да се престави, Мојсије га упита: Шта видиш, брате? - Он одговори: Није ли боље ћутати, оче? - Тада Мојсије рече: Да, чедо, ћути. - А у самом тренутку разлучења његовог, ава Исидор погледавши у небо рече: Радуј се, чедо моје Захарија, теби се отворише врата Царства Небеског. - И тада Захарија предаде душу своју Богу,[82] и чесни оци га погребоше у Скиту.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal