Свети преподобни Доситеј

Ваистину блажени ава Доротеј, пошто заволе монашки живот по Богу, оде у киновију оца Серида, где нађе многе и неке велике испоснике безмолвнике. Међу овима беху најизврснији два велика старца: преподобни. Варсануфије, и његов ученик и сапосник ава Јован, звани пророк, због дара прозорљивости који имађаше од Бога. И Доротеј свим срцем предаде себе на послушност овим испосницима.

Док је блажени ава Доротеј живео у киновији аве Серида и проходио подвиг светог послушања, поменути свети старци нађоше за добро да отац Доротеј подигне болницу и сам се стара о њој. Јер су се братија, кад би се разболели, много патили, пошто није било никога да их гледа. И помоћу Божјом отац Доротеј подиже болницу уз помоћ свога рођеног бpaтa пo телу, који му даваше све што беше потребно за зидање. И служаше ава Доротеј болесницима са још неколицином побожне братије, јер на ту службу беше одређен од отаца.

Једнога дана позва га к себи игуман ава Серид. Он оде и затече код њега неког младића у војничком оделу, врло милог, који том приликом беше дошао у манастир са неким драгим игуману људима из кнежевог двора. Ава Серид издвоји се насамо са ава Доротејем, и рече му: Ови људи доведоше овог младића, и кажу да жели да остане у манастиру. A ja се бојим да то није син неког велможе, или неко који је нешто украо или какво друго зло учинио, па хоће да умакне. И ми можемо да награјишемо. Јер ни његов лик, ни његов изглед, не одају човека који жели монаховати.

Уствари, тај младић беше рођак неког војводе: живео је у сваком изобиљу, одрастао у удобности и уживањима, и никада није био чуо за реч Божју. Али једном приликом неки војводини пријатељи причаху у његовом присуству о светом граду Јерусалиму. И јави се жеља младићу да види Свети Град. И мољаше војводу да га пошаље да види света места. Нe желећи да му одбије жељу, војвода нађе једног присутног пријатеља свог, који је одлазио за Свету Земљу, и замоли га да му учини за љубав и поведе са собом његовог младог рођака да види света места. Он пристаде и поведе младића, и заједно са својом женом указиваше му сваку пажњу и помоћ. А кад дођоше у Свети Град, и поклонише се светим местима, отидоше у Гетсиманију. Тамо беше једна икона Страшног суда Божјег: на њој престављене разне љуте муке у паклу. Младић стајаше пред том иконом замишљен и задивљен. Затим угледа једну чесну жену у пурпурној хаљини, која стајаше близу њега. И она стаде говорити о свакој муци у паклу посебно, и много штошта рече му саветујући га. Слушајући је, он ћуташе и чуђаше се, јер, као што би речено, он никада није био чуо за реч Божју, нити је што знао о Страшном суду. И обративши joj ce , он је упита: Госпођо, шта треба да чини човек, да би се избавио тих мука? А она му одговори: Пости, не једи меса, и моли се често, па ћеш се избавити мука. - Пошто му даде ове три заповести, пурпуроносна жена постаде невидљива. А он обиђе сву околину тражећи је, јер је сматрао да је то жена као друге, и не нађе је. Но то беше пречиста и пресвета Дјева Марија Богородица. Од тада младића захвати умилење, и он стаде испуњавати оне три заповести, што му их даде она госпођа у Гетсиманији. А војводин пријатељ, видећи младића где пости и не једе меса, туговаше због војводе, који је веома волео младића и ценио као неку величину. Војници пак који беху с њим, видећи шта се збива с њим, говораху: Чедо, то што ти радиш, није за оне који живе на свету, него ако желиш да такав живот водиш, онда иди у манастир, и спашћеш душу своју. Али он, не знајући ништа о Богу, ни шта је то манастир, него само држећи оне три заповести дате му у Гетсиманији, одговараше им: Водите ме куда знате, јер ја не знам куда да идем. - Онда неки од њих, пријатељи аве Серида, узеше га и доведоше у манастир. Игуман Серид стави у дужност блаженом Доротеју да разговара са младићем, и сазна о њему што треба. Свети Доротеј му је дуго говорио, а он је на све то одговарао само ово: Желим да се спасем.

Онда отац Доротеј оде ави игуману, и рече му: Ако желиш да га примиш, прими га без бојазни, јер нема никаква зла. И одговори му ава: Учини ми ту љубав, оче, па га ти узми код себе, и учи га спасењу. А смиреноумни Доротеј одбијаше то, говорећи: To je изнад мојих сила, да примим на себе ма чије бреме. На то му ава игуман рече: Ја носим твоје бреме, носићу и његово, што се ти секираш? Онда му блажени Доротеј одговори: Пошто си тако одлучио, аво, онда обавести о томе великога старца Варсануфија. Игуман рече: Добро, рећи ћу му.

И оде игуман те извести о томе великог старца. А свети Варсануфије рече оцу Доротеју: Прими тога младића, јер ће га Бог тобом спасти. - Тада га отац Доротеј прими с радошћу, и узе га поред себе у болницу. А младићу беше име Доситеј. И када би време да се једе, рече му отац Доротеј: Једи, наједи се, само ми кажи колико си појео. И он дође и каза му: Поједох хлеб и по. - А хлеб је имао четири литре. И упита га отац: Је ли ти то доста, Доситеје? Он одговори: Да, доста ми је, господине мој. Упита га отац: Јеси ли гладан? А он одговори: Нe, господару, нисам гладан. Тада му рече: Други пут поједи један хлеб и четврт од другога хлеба, а ону другу четврт преполови, и пола поједи. И учини тако Доситеј. И упита га отац: Јеси ли гладан, Доситеје? Он одговори: Да, господине мој, гладан сам мало. - А после неколико дана опет га упита отац: Како си Доситеје, јеси ли гладан? Доситеј му одговори: Нисам, господине, молитвама твојим добро сам. Онда му рече отац: Сада ускрати себи ону другу половину четврти, те једи један хлеб и четврт једну. И учини тако Доситеј. - А после неколико дана опет га упита отац: Како си сада, чедо, јеси ли гладан? Он одговори: Добро сам, господине. Рече му светитељ: Раздели и другу четврт на две половине, па једну половину поједи а другу остави. И учини тако Доситеј. И тако, уз помоћ Божју, од шест литри он се заустави на осам унција (једна унција износи 30 грама). Јер и у једењу постоји навика; и колико неко навикне да једе, он толико и једе.

А беше јуноша Доситеј тих и кротак у сваком послу који је радио. Служаше болнима у болници, и служење његово беше свакоме пријатно и успокојавајуће, јер све рађаше чисто. А кад би се десило да, преморен, рекне коју љуту реч неком болеснику, одмах би се удаљио у болнички магацин и тамо плакао. Други би болничари долазили да га утеше, али је он остајао неутешан. Тада су они одлазили и говорили оцу Доротеју: Учини љубав, оче, те види шта је с овим братом, јер плаче, а не знамо због чега. - И улазио је отац Доротеј, затицао га где седи на земљи и плаче, и питао га: Шта ти је, Доситеје, те плачеш? Доситеј је одговарао: Опрости ми, оче, јер се разљутих и зло рекох брату своме. И отац му је на то говорио: Да, Доситеје, ти се гневиш, и не стидиш се гневећи се и говорећи зло брату своме? Нe знаш ли да је он Христос, и ти Христа вређаш? И Доситеј је обарао главу доле, ништа не говорећи. И кад би отац Доротеј видео да је Доситеј плакао доста, он би му тихо говорио: Бог ће ти опростити. Устани, и од овог тренутка почнимо себе да поправљамо, и потрудимо се убудуће за боље. - Чувши то, Доситеј би одмах устао, и с радошћу трчао на своју службу, као да је добио опроштај од Бога. Болничари монаси открише Доситејев обичај, и кад би га видели где плаче, они су говорили: Има нешто код Доситеја; он је нешто сагрешио. Тада би одлазили блаженом Доротеју, и говорили му: Оче, иди у болнички магацин, тамо те очекује један посао. - И када би он ушао у магацин, налазио би Доситеја где седи и плаче. И одмах му је било јасно да је Доситеј рекао неку злу реч, и питао: Шта је, Доситеје? Јеси ли опет Христа увредио? Јеси ли се опет разљутио? Зар се не стидиш? Што се не поправљаш? - А Доситеј је и даље плакао. И кад би отац Доротеј опет видео да је Доситеј довољно плакао, он му је говорио: Устани, Бог нека ти опрости! Опет почни спочетка, и поправљај се убудуће! - И он би одмах с вером одбацио своју тугу, и одлазио на свој посао. А болесницима је врло добро спремао постеље. Толико је пак био изврстан и ревносан у исповедању својих помисли, да је много пута, кад би удобно наместио постеље, а блажени би Доротеј пролазио мимо, говорио овоме: Оче, оче, помисао ми каже: Добро спремаш постеље. A свети Доротеј му је одговарао: Чудна ми чуда! ти се показујеш добар слуга и изванредан собар, али ниси постао добар монах.

Преподобни Доротеј није му никада допуштао да има пристрашће ма према којој ствари. И блажени Доситеј све од оца свог примаше с вером и љубављу, и у свему га свесрдно слушаше. А кад му је требало одело, отац Доротеј му је давао да сам шије. И он га је шио веома марљиво и пажљиво. И кад би га довршио, ава Доротеј га је звао и питао: Доситеје, јеси ли сашио одело? И он је одговарао: Да, господине, сашио сам га и урадио добро. Тада би му ава рекао: Иди дај га брату том и том. И он би одлазио, и с радошћу га давао. И опет би му ава Доротеј давао друго одело да шије. И кад би га овај сашио, ава би му опет рекао: Дај то одело том и том брату. И он је одмах давао, нимало не жалећи нити негодујући. Јер је свако добро творио свим срцем.

Једном приликом манастирски економ донесе од ковача добар и диван нож. Доситеј га узе и оде к оцу Доротеју, говорећи: Брат економ донесе добар нож, и ја га узех. Ако ти наредиш, задржали би га за болницу, јер је врло добар. (Јер блажени Доротеј није ништа ново и лепо узимао за болницу, већ само оно што је старо). А ава му рече: Донеси да видим да ли је добар. Доситеј му пружи нож, говорећи: Добар је, оче. - И отац Доротеј виде да је нож заиста добар. Али пошто није желео да ученик његов има пристрашће за ма коју ствар, он га упита: Доситеје, то ли ти волиш, да будеш роб овоме ножу, а не роб Богу? To ли ти желиш, Доситеје, да се пристрашћем вежеш за овај нож? Зар се не стидиш што желиш да тобом овлада овај нож а не Бог? - Слушајући то, Доситеј ћуташе оборене главе. И пошто га довољно укори, преподобни му рече: Иди, остави нож, и да га ниси дарнуо.

И блажени Доситеј толико владаше собом, да никада не додирну тај нож, док су се други служили њиме. Нити икада рече у себи: Зашто је само мени наређено да не дарнем нож? Нисам ли ја што и остали? - Тако што он никада и не помисли, него је све што му је отац говорио с радошћу творио. И тако је радио за све време свога краткотрајног житија у манастиру. Јер поживе пет година, и сконча у послушању, ни у једној ствари не учинивши по својој вољи. Нити ишта учини из пристрашћа.

А када се разболе, и стаде пљувати крв, - јер умре од сушице, - неко му рече да су ровита јаја добра за оне што крв пљују. Знао је за то блажени Доротеј, и много се трудио око Доситијева оздрављења, али му не паде на ум за ровита јаја. А Доситеј му се обрати: Оче, рекао бих за једну ствар, за коју сам чуо да ми може помоћи у овој болести, али не желим да ми то учиниш, пошто ће ме мучити помисао. Ава га упита: Реци ми, чедо, која је то ствар? Он му одговори: Дај ми реч, да ми нећеш дати ту ствар, да ме не би мучила помисао. Свети Доротеј му рече: Добро, учинићу како желиш. Тада му болник рече: Чух од неких, да су ровита јаја од помоћи онима што крв пљују. Али, Господа ради, пошто се сам ниси први сетио да ми то даш, онда ми сада немој давати, због помисла мог. Одговори му отац: Добро чедо, пошто не желиш, ја ти нећу дати. Само не тугуј. - А старао се ава да му место ровитих јаја да нешто друго. Ето, и у таквој болести он је одсецао вољу своју.

Доситеј имађаше свагда на уму Бога, јер га отац Доротеј научи да увек говори: Господе Исусе Христе, Боже мој, помилуј ме! - и још: Сине Божји, помози ми! - И ова му молитва стално беше у устима. А кад га болест силно стеже, рече му ава Доротеј: Доситеје, брини се за молитву; пази да је не изгубиш! Он му одговори: Добро, оче, моли се за мене! - А кад веома изнеможе од болести, опет га упита ава: Шта је, Доситеје, како молитва? траје ли једнако? Он му одговори: Да, оче, молитвама твојим. Затим, кад болест његова достиже врхунац, упита га ава: Како молитва, Доситеје? Тада он одговори: Опрости, оче, више не могу да је држим. На то му рече отац: Остави дакле молитву, само имај у памети Бога, и сматрај као да је Он пред тобом.

Доситеј се веома мучаше у болести. И посла поруку великом старцу Варсануфију, говорећи: Отпусти ме, оче, јер више не могу да живим. А велики старац му отпоручи: Трпи, чедо, јер је близу милост Божја. Блажени пак Доротеј, гледајући га тако тешко болесна, туговаше, да од болова на неки начин не сиђе с ума. После неколико дана болесни Доситеј поново посла старцу поруку: Господару мој, више ми је немогуће да останем међу живима. Тада велики старац Варсануфије одговори: Иди с миром, и претстани Светој Тројици, и моли се за нас!

А кад братија чуше за такав одговор великог старца, стадоше негодовати и говорити: Шта је велико учинио Доситеј? Какав је то подвиг његов, те је добио такав одговор од светог старца? - Но братија заиста нису знали да се он веома подвизавао: јео је сваки други дан, и творио бдења и мимо прописаних бдења. Братија нису примећивали да он упражњава неко нарочито уздржање; виђали су да мало једе, и то остатке од болесничке хране. Међу братијом беху неки који су дуго времена упражњавали уздржање, и узимали храну сваки други дан, и двострука бдења творили. И они, чувши такав одговор светог великог старца Варсануфија болесном младићу, који је једва пет година провео у манастиру, беху збуњени. Но они нису знали његово подвизивање, и његово безпоговорно и свесрдно у свему послушању, јер никада не учини ништа по својој вољи. И кад се понекад дешавало да му блажени Доротеј нареди нешто исмевајући га, он је одмах трчао и извршавао то без размишљања. Тако једном би ово: Пошто дође у манастир, Доситеј је имао обичај да говори гласно. А блажени Доротеј, као исмејавајући га, рече му једном: Доситеје, потребна је чаша чистога вина, иди и донеси. И он оде и донесе пуну чашу вина, и хлеба, и пружи му да би добио благослов. A отац Доротеј, као чудећи се, гледаше у њега, и упита га: Шта желиш, Доситеје? Он одговори: Наредио си да донесем чашу чистога вина; дај ми благослов! Тада му рече отац: Неразумниче, пошто говориш громко као Готи кад се напију, зато ти рекох, донеси чашу вина, јер и ти као пијан Гот вичеш. А он чувши то, сатвори метаније, метну пред њега што беше донео, и отада говораше тихо.

Једном приликом дође Доситеј к преподобном Доротеју да га пита за нешто из Светог Писма, јер због чистоте ума свог он поче да разумева извесне ствари из Светог Писма. Отац пак Доротеј није желео да се бави Светим Писмом, него да себе чува смирењем. Када га дакле Доситеј упита, он одговори: Нe знам. А када Доситеј понова дође и упита га за неку другу главу из Светог Писма, он му опет одговори: Нe знам, него иди и запитај оца игумана. И он, не размишљајући, оде. А отац Доротеј пре тога беше рекао игуману: Ако дође Доситеј да те пита за неке ствари из Светог Писма, ти га избиј мало. Кад дакле Доситеј дође к игуману, и упита га, игуман га стаде бити, говорећи: Зашто не ћутиш, кад ништа не знаш? Зар се ти усуђујеш да питаш о томе? Брини се ти за нечистоћу своју. И много таквих ствари рече му, и отпусти га, ударивши му и два шамара по образима. А он се врати к оцу Доротеју, показа му своје образе румене од шамара, и рече: Имам и на леђима знак од ударца. И блажени Доситеј не рече оцу своме: Зашто ме ти ниси исправио, него си ме послао игуману? - Ништа такво он не рече, већ све што долажаше од њега он примаше с вером, и извршиваше не размишљајући.

А када га је отац Доротеј испитивао поводом помисли и, пошто би их исповедио, давао му упутства како да се бори са помислима, он се онда потпуно држао очевог упутства и поуке, и више се није враћао на исповеђене помисли. Ово пак необично делање Доситејево остала братија нису знали, па су зато и негодовали поводом онаквог одговора њему од светог Варсануфија.

А какву је славу Бог припремио Доситеју за његово свето послушање, као и преподобном Доротеју за његово добро руковођење нових монаха, који тако брзо ученика свог блаженог Доситеја приведе к Богу кратком и сигурном стазом, би откривено на овај начин. Нe много дана по Доситејевом престављењу дође у манастир неки велики и свети старац, и би угошћен као странац. Желећи да види преминуле свете оце ове киновије, он се помоли Богу да му открије за њих. И виде све оце заједно, где у хору стоје на месту светлом, а усред њих беше један младић сав весео. И после тог виђења он упита, ко је тај младић кога он виде у хору светих. И када описа какав изгледа, сви разумеше да је то Доситеј. И прославише Бога, удивљени, што за тако живљење и за тако кратак боравак удостоји блаженог Доситеја толике славе. Јер се он држаше пoслушања, и отсецаше вољу своју, потчинивши је своме старцу као Богу. И претстаде са светим оцима јединоме Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, који живи на небесима, и на смирене и послушне гледа; Њему слава вавек, амин.




НАЗАД

PayPal