"Блажени милостиви, јер ће бити помиловани", рекао је Господ. Ова се реч обистини на блаженом Филарету Милостивом, који за своје велико милосрђе к ништима доживе од Господа превелику милост и богато уздарје у садашњем и у будућем животу, као што то сведочи блажени живот његов.

Блажени Филарет живљаше у Пафлагонији, у селу званом Амнија. Благородни родитељи његови, Георгије и Ана, измалена васпитаваху Филарета у побожности и страху Божијем, и живот његов украшаваше се целомудријем и сваком другом врлином. А када постаде пунолетан, он се ожени честитом, благородном и богатом девојком, којој беше име Теозва. У браку њима се родише три детета: син Јован, и две кћери: Ипатија и Евантија. Бог благослови блаженога Филарета, као некада праведнога Јова, и веома му увећа имање и богатство. Беху у њега многобројна стада и села, плодне њиве и изобиље у свему; складишта његова беху пуна разноврсних земних блага; и огроман број робова и робиња служаше у дому његовом. И Филарет беше познат у тој области као један од најзнатнијих велможа.

Поседујући тако огромна богатства, и у исто време видећи многе где се злопате у крајњој невољи и беди, блажени Филарет осећаше према њима саучешће, и растужене душе говораше себи: Еда ли сам толика блага добио из руке Господње ради тога да их сам уживам и наслађујем се, угађајући свом стомаку? Нисам ли дужан да огромно богатство, даровано ми од Бога, разделим просјацима, удовицама, сирочади, богомољним бескућницима, убогима, којих се Господ на Страшном суду пред анђелима и људима неће постидети назвати их браћом Својом, говорећи: Када учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). И какву ће ми корист донети на дан Страшнога суда сва имања моја, ако их из тврдичлука задржим само за себе, јер ће тај суд бити без милости онима који не чине милости. Еда ли ће имања моја у будућем животу бити мени бесмртна храна и пиће? Хоће ли ми тамо меке хаљине моје бити нераспадљивом одећом? Не, нипошто! Јер апостол каже: Ништа не донесосмо на овај свет; дакле, не можемо ништа ни однети (1. Тм. 6, 7). Ако дакле не можемо понети одавде ништа од земних имања наших, онда је најбоље дати их у зајам Богу преко руку ништих; и Бог неће никада оставити ни мене, ни моју жену, ни моју децу. У то ме уверава пророк Давид, говорећи: Бејах млад и остарех, и не видех праведника остављена, ни деце његове да просе хлеба (Псал. 36, 25).

Тако говорећи себи, блажени Филарет постаде милостив према сиротињи, као отац према својој деци: хранио је гладне, појио жедне, одевао наге, с радошћу примао богомољне путнике и с љубављу их дворио. И беше овај праведни човек сличан древноме гостопримцу Авраму и сиромахољубивом Јову. Стога беше немогуће да се светилник, украшен таким делима милосрђа, сакрије под поклопцем, и он постаде славан по свој земљи оној, као град кад на гори стоји. К њему, као ваистину к уточишном граду свом, прибегаваху сви ништи и убоги. И што је ко искао од њега: било храну, или одећу, или вола, или коња, или магарца, или ма шта друго, то је милостиви Филарет с радосном дарежљивошћу давао.

Но наступи време када човекољубиви Бог, који све устројава на корист човеку, допусти да и на праведног Филарета, као некада на угодника Његовог Јова, наиђе искушење, да би се обелоданило и трпљење овога праведника као Јовљево, и да би се он, прекаљен искушењем као злато огњем, показао достојан Бога. И поче то са тим што блажени Филарет стаде осиромашивати: ипак то ни најмање не измени његову састрадалност и милосрђе према ништима, и он продужи давати потребитима од онога што имађаше.

У то време, по допуштењу Божјем, на покрајину у којој живљаше милостиви Филарет нападоше Измаиљћани, као пустошни вихор и пламен огњени опустошише сву земљу, и мноштво живља одведоше у ропство; опљачкаше и блаженог Филарета: сва му стада оваца и волова, коња и магараца запленише, а и многе робове његове у ропство одведоше. Тада овај милостиви човек западе у таку немаштину, да му најзад остадоше само један роб, једна робиња, један коњ, једна крава и пар волова. Сва пак остала имовина његова, или би раздата сиротињи његовом милостивом десницом или опљачкана од Измаиљћана; а села његова и њиве и баште заузеше оближњи земљоделци, неки молбом, неки силом. И у Филарета остаде само једна кућа и једна њива. Налазећи се у таквој беди и невољи, и у таким напастима, овај добри муж никада не устугова нити узропта, и као други Јов праведни ничим не сагреши пред Господом, нити рече безумља за Бога (Јов. 1, 22). Но као што се неко радује обиљу свога богатства, тако се он радоваше својој сиромаштини, коју сматраше за велико благо, видећи да је њему сиромаху лакше ући у Царство Божје него ли богаташу, - по речи Господњој: Тешко је богатоме ући у Царство небеско (Мт. 19, 23).

Једнога дана блажени Филарет узе два вола своја и оде да оре њиву што му беше остала. Орући, он хваљаше и с радошћу благодараше Бога што почиње, по светој заповести Његовој, у зноју лица свога јести хлеб свој (1. Мојс. 3, 19), и што га овај рад спасава од лењости и доколице, тих учитељица свакоме злу. Опомињаше се он и речи светог апостола који забрањује лењивцу и доколичару јести: "Ко неће да ради, нека и не једе" (2. Сол. 3, 10). И обрађиваше своју земљу блажени Филарет, да се не покаже недостојан хлеба.

Истога дана један сељак ораше своју њиву. И један његов во страховито уздрхтавши паде и издахну. Погођен овом изненадном муком, земљоделац горко заплака и неутешно туговаше, утолико више што волови не беху његови него их беше измолио од свог суседа да пооре њиву. У тој својој невољи он се сети блаженог Филарета и рече: Ах, да овај милостиви сиромахољубац није осиромашио, ја бих овог часа отишао к њему, и сигурно бих добио од њега не само једног него чак и два вола. Међутим сада је и сам он сиромах и убог, те нема чиме да помогне невољнима. Ипак ћу отићи до њега; он ће бар потуговати са мном, и макар ме речима утешити, и тиме ми тешку муку и жалост олакшати.

Узевши свој штап сељак пође к блаженом Филарету, и нашавши га на њиви где оре он му се поклони, и са сузама му исприча несрећу која га снађе изненадним угинућем вола. А блажени Филарет, видећи потресну муку овога човека, одмах хитно испреже из јарма једнога свога вола, даде га том човеку и рече: Узми, брате, овога вола мог, и иди те обрађуј своју земљу, благодарећи Бога. - Примајући милосрдни поклон од блаженог Филарета, сељак му се поклони и рече: Господине мој, велика је и дивна твоја одлука, и пријатно је Богу твоје милосрђе, али није добро одвајати вола од његовог парњака, и тешко ће ти бити веома обављати послове са једним волом. - Праведник му одговори: Узми, брате, вола кога ти дајем, и иди с миром, јер код куће имам још једног вола. - Земљоделац се поклони блаженоме до земље, и узевши вола оде славећи Бога и благодарећи милостивог добротвора.

Честити Филарет, узевши преосталог му вола и забацивши јарам на раме, крену својој кући. И када се приближи вратима своје куће, жена његова, угледавши мужа где иде иза вола са јармом на плећима, упита га: Господине мој, где ти је други во? - Филарет јој одговори: За време док сам се ја одмарао а волови пасли, један се од њих одвојио и залутао, или га је неко узео и одвео својој кући.

Чувши то, жена се Филаретова силно онерасположи и одмах посла сина свог да тражи вола. Обилазећи многа поља, младић најзад нађе свога вола у јарму оног земљоделца. Познавши свога вола, он с гњевом рече земљоделцу: Зли и несрећни човече! како си смео да упрегнеш туђег вола у свој јарам? Где и на који си начин дошао до овога вола и упрегао га поред свог? Није ли то во кога мој отац изгуби? А ти си га нашао, па као вук зграбио и себи присвојио. Дај ми вола; а ако ми га не даш, бићеш на суду осуђен као лопов. - Земљоделац му кротко одговори: Не љути се на мене, младићу, сине светога човека, и не насрћи на мене који ти ничим згрешио нисам. Јер отац твој, сажаливши се на моју беду и сиромаштину, добровољно ми даде овог вола свог, пошто мој во орући паде изненада и издахну.

Чувши то, младић се постиде свог неоправданог гњева, па се брзо врати кући и исприча то матери својој. А она, саслушавши га, стаде кукати и нарицати: Тешко мени! тешко мени, жени немилосрдног мужа! - И чупајући косу своју, она са виком и кукњавом отрча к своме мужу и ружаше га говорећи: Бездушни и нечовечни човече! Зашто си намислио да нас пре времена умориш глађу? Ето, за грехе наше ми смо лишени свеколике имовине наше. Но Бог, који и грешнике милује, остави нам два вола, да бисмо, радећи с њима, прехранили децу нашу. Ти пак, који си раније живео у великом богатству и никада радио ниси својим рукама, сада, налазећи се у сиромаштини, разлењио си се и нећеш да се трудиш и обрађујеш земљу већ хоћеш да се стално одмараш у својој соби. И зато си ти дао вола сељаку не Бога ради већ себе ради, да се не би мучио идући за плугом него да би живео у лености и доколици. О, какав ћеш одговор дати Господу, ако због лењости твоје ја и деца твоја помремо од глади.

Погледавши на жену своју, блажени Филарет јој одговори кротко: Почуј шта нам Бог, богат милошћу, говори: Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, нити сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их (Мт. 6, 26). Зар неће Он прехранити нас, који смо далеко вредноснији од птица? Он обећава стоструко узвратити онима који ради Њега и Еванђеља раздају своја имања сиромасима. Стога помисли, жено, када ћемо за једног вола добити сто, зашто онда туговати због тог вола, кога ја Бога ради дадох невољнику?

Говораше пак ово милостиви муж, не што је желео да у земаљском животу добије стоструко уздарје, већ да би утешио своју слабодушну жену. И жена, чувши ове благоразумне речи, умуче.

Међутим, не прође ни пет дана, а онај во што га блажени Филарет даде сељаку, поједе у пољу отровно зеље звано елевор и угину. То доведе у забуну сељака, и он опет дође к блаженом Филарету, поклони му се и рече: Господине, сагреших теби и деци твојој што раздвојих пар волова твојих, зато ми праведни Бог не даде да видим користи од твога вола, јер се он наједе неког зеља и угину. - А богољубиви и милостиви сиромахољубац, блажени Филарет, не одговоривши ништа сељаку, брзо оде и доведе вола што му беше остао, и даде га сељаку рекавши: Узми, брате, овога вола, и иди; јер ја имам да отпутујем у далеку земљу и нећу да овај вредни во остане у кући мојој доколичан.

Блажени пак рече ово зато, да овај човек не би одбио примити од њега и другога вола. Примивши вола, сељак се врати кући својој, дивећи се великом милосрђу блаженога мужа. А кад се у кући Филаретовој дознаде за то, деца са мајком нададоше плач и кукњаву, и говораху: Заиста је наш отац немилосрдан и не воли децу своју, пошто расипа последњу имовину нашу: остаде нам само пар волова, да не помремо од глади, а отац и њих даде другоме.

Видећи плач деце своје, блажени Филарет им рече: Чеда моја, што тугујете, те кидате и своје и моје срце? Зашто ме називате немилосрдним и сматрате да хоћу да вас уморим глађу? Смирите се: на једном месту, које ви не знате, ја имам толика богатства и ризнице, да ће вам и за сто година живота бити доста, макар ви ништа не радили и ни за шта се не бринули. Чак ни ја сам не могу да избројим сва та блага која су спремљена за вас. - Говорећи то, праведни Филарет не обмањиваше своју децу, него стварно провиђаше својим духовним очима што је имало бити касније.

Ускоро после тога стиже у ту земљу царево наређење, да се сви војници саберу у своје пукове и да иду у рат против безбожних варвара који беху напали на Грчку царевину; притом сваки је војник морао бити потпуно наоружан и имати два коња. Једноме од тих пукова би причислен и један убоги војник, по имену Мусилије, који имађаше само једнога коња, но и тај баш тих дана несрећно паде и угину. Убоги Мусилије, немајући средства да купи коња, оде к блаженом Филарету и рече му: Господине мој Филарете, смилуј се на мене, помози ми. Знам да си и ти осиромашио до крајности, и имаш само једнога коња. Но Бога ради, сажали се на мене, дај ми твога коња, да не бих пао у руке тисућнику и он ме жестоко избио. - Блажени Филарет му рече на то: Узми, брате, коња мог и иди с миром. Али знај ово: коња ти дајем ради милости Божије а не што ти прети опасност од тисућника.

Примивши коња од светитеља, војник отиде славећи Бога. И остаде тада у светог Филарета од целокупне имовине само крава с телетом, један магарац и неколико кошница пчела. Међутим један сиромашак издалека, чувши за милостивог Филарета, дође к њему и стаде га молити говорећи: Господине, дај ми једно теле из твога стада, да би твој дар послужио и мени на благослов, јер ми је познато да је твој дар благословен, и у који дом уђе испуњује га благословом, и тај се дом обогати. - Блажени Филарет с радошћу доведе своје једино теле и даде га молиоцу, рекавши: Брате, Бог нека ти ниспошље Свој изобилан благослов, и нека ти у изобиљу да све што ти треба.

И поклони се Филарету тај човек, и отиде водећи са собом теле. А крава, не видећи своје теле, стаде га тражити, и не налазећи га она поче веома тужно и потресно рикати на сав глас. Сви укућани Филаретови силно сажаљеваху краву, нарочито жена његова. Она са сузама кораше мужа, говорећи му: Ко је већ у стању трпети то што ти радиш? Ко се неће насмејати малоумљу твом? Ја јасно видим сада да се ти ни најмање не стараш о мени, супрузи својој, и децу си своју измучио. Но ево, сада се ниси сажалио ни на бесловесну дојилицу, него си теле одвојио од његове хранитељке, мајке. А тиме, коме си учинио добро? Дом си свој оштетио и огорчио, а оног молиоца ниси обогатио: јер ће теле код њега угинути без мајке своје, а код нас ће крава без телета свог туговати и рикати. И тако, каква је корист и нама и томе човеку?

Чувши овакве речи од своје жене, праведни Филарет јој одговори с кротошћу: Жено, сада си заиста истину рекла. Стварно сам ја немилостив и немилосрдан, пошто мало теле одвојих од његове мајке. Но сада ћу учинити нешто боље. - Рекавши то, Филарет хитно пође за човеком, оним и стаде га дозивати: Врати се, човече! врати се са телетом, јер мајка његова, крава, не даје нам мира силно ричући крај врата куће.

Сиромашак, чувши то од блаженог Филарета, помисли да он хоће да му одузме поклоњено теле, и рече сам себи: Тешко си га мени, јер очигледно нисам достојан да имам од овог блаженог мужа на благослов чак ни ово мало теле. Вероватно, жалећи за телетом, он ме ето зове да би ми га одузео. - Када се човек тај врати са телетом к Филарету, теленце, угледавши мајку своју, јурну к њој, тако исто и мајка потрча к телету своме радосно мучући. Теленце, дохвативши се вимена њених, сисаше дуго, и не одвајаше се од своје мајке. Видећи то, Филаретова жена Теозва радоваше се што теле би враћено кући. Блажени пак Филарет, угледавши сиромашка како тужан стоји и не усуђује се чак проговорити ни речи, рече му: Брате, супруга моја каже да сам грех учинио што сам одвојио теле од његове мајке. И стварно је тако. Стога, узми са телетом заједно и мајку његову, и иди с миром. И Господ нека благослови тебе, и нека умножи и твоје стадо као некада моје.

И човек тај, узевши краву с телетом, отиде радујући се. И благослови Бог дом његов, ради угодника Свог Филарета: јер се у тога сиромашка од поклоњене му краве с телетом толико умножи стока, да после неколико година он имађаше више од два стада волова и крава.

Ускоро после тога настаде глад у тој земљи, и праведни Филарет западе у крајњу беду. Немајући чиме да прехрани жену своју и децу, Филарет узе магарца свог, који му једини беше остао, и оде у другу покрајину к једном пријатељу свом. Узевши од њега у зајам шест мерица пшенице, он их натовари на магарца и радосно се врати кући својој, и насити жену и децу. А кад се Филарет после тог пута одмараше у кући својој, дође к њему убожјак и заиска од њега једно решето пшенице. Тада овај подражавалац Аврама, обраћајући се жени својој која у то време вејаше пшеницу, рече: Жено, ја бих овом сиромашном брату дао једну мерицу пшенице. - Жена му одговори: Причекај док се насите твоја деца и твоја жена, и прво дај мени једну мерицу, и твојој деци по мерицу, и робињи нашој такође, а остатак дај коме хоћеш. - Он погледа на њу, и насмејавши се рече: А мени ништа не додељујеш? - Теозва му узврати: Та ти си анђео а не човек, и храна ти није потребна. Да ти је храна потребна, ти не би раздавао другима пшеницу узету на зајам.

Филарет ћутке одасу две мерице пшенице и даде убожјаку. А жена, побесневши од гњева и муке, повика: Дај му и трећу мерицу, пошто имаш много пшенице! - Блажени Филарет одвоји и трећу мерицу, даде је убогоме, па га онда отпусти. А Теозва, једући се од муке, раздели преосталу пшеницу између себе и деце своје. Но узајмљена пшеница би за неко време поједена, и Теозва са децом опет стаде гладовати. Тада Теозва оде к суседима, измоли од њих пола хлеба у зајам, накупи дивље зеље, свари га, и даде гладној деци, те она једоше заједно с њом, а чак се и не сетише да оца старца позову за своју трпезу.

Међутим неко од старих пријатеља Филаретових, човек богат, чу о убожјачком сиротовању блаженог Филарета. И посла му четири товара пшенице, на четири мазге, сваки товар по десет гомора, и у пропратном писму му писаше овако: "Мили брате наш, човече Божји! шаљем ти четрдесет гомора пшенице за храну теби и твојим укућанима, и кад их потрошиш, послаћу ти опет исто толико; а ти се моли за нас Господу".

Примивши овај дар, блажени Филарет се поклони до земље; затим пруживши руке и подигавши очи к небу, узнесе благодарност Богу, говорећи: Благодарим Ти, Господе Боже мој, што ниси оставио мене, слугу Твога, који је сву наду положио на Тебе. - А жена Филаретова, када виде такву милост Божју, умири се, и с кротошћу рече мужу: Господине, одвој мени пшенице колико налазиш за потребно, такође и деци нашој, а и суседима врати што узајмисмо од њих; исто тако узми свој део, и ради с њим што хоћеш.

Филарет поступи по речима своје жене и раздели пшеницу, оставивши себи пет гомора, које у току два дана раздаде убогима. То поново разгњеви његову жену, и она не хте више ни да једе заједно с њим, него она јеђаше са децом одвојено и кришом од њега. Но једнога дана блажени Филарет их изненада затече за обедом и рече им: Децо, примите и мене за трпезу, ако не као оца, онда бар као госта и путника. - Они се насмејаше и примише га. И кад јеђаху, жена му рече: Господине Филарете, докле ћеш скривати од нас то благо, за које велиш да га имаш у потајном месту? Можда нам се ти подсмеваш и завараваш нас, као неразумну децу, лажним обећањима? Ако је то истина, онда нам покажи то благо; и ми ћемо га узети и купити хране, па ћемо опет јести заједно, као што је то било раније. - Блажени Филарет им одговори: Стрпите се још мало, па ће вам ускоро велико благо бити показано и дато.

Напослетку свети Филарет постаде толико сиромашан и убог, да ништа имао није осим неколико кошница с медом, од кога се хранио он и његови укућани. Но и при такој оскудици, када к њему долажаху убоги, он, немајући хлеба, даваше им меда из кошница. Укућани пак његови, видећи да се лишавају и последње исхране, крадом одоше к пчелама са посуђем да покупе сав мед, али они нађоше само једну, последњу кошницу са медом, и узеше сав мед из ње.

Сутрадан изјутра опет дође к Филарету просјак иштући милостињу. Филарет оде кошници, отвори је, и нађе је празну. Видећи да нема шта дати просјаку, блажени Филарет скиде са себе горњу хаљину и даде му је. А када дође кући само у доњој хаљини, жена га упита: Где је твоја одећа? Да и њу ниси дао просјаку? - Он јој одговори: Ходећи кроз пчеларник, тамо је оставих. - Тада син његов оде у пчеларник, и не нашавши очеву хаљину, каза то мајци својој. А она, стидећи се да јој муж иде недолично у једној хаљини, преправи своју хаљину у мушку и обуче га у њу.

У то време на престолу Грчког царства сеђаше христољубива царица Ирина са својим сином Константином. Пошто Константин постаде пунолетан, бише разаслани по васцелој Грчкој царевини људи одабрани и благоразумни, да траже најбољу и најугледнију девојку, која би била достојна ступити у брак са младим царем Константином. Изасланици, желећи да што успешније изврше царско наређење, веома ревносно прохођаху све области, градове, па чак и најзабаченија села. Тако они стигоше и до Пафлагонског села, званог Амнија. Приближавајући му се, они још издалека угледаше дивну и високу кућу блаженог Филарета, која лепотом својом превазилажаше све остале куће. Сматрајући да у њој живи неки богати властелин, они послаше тамо слуге своје да им припреме стан и трпезу. Но један од војника, који беху у пратњи ових царских изасланика, рече им: Немојте ићи у ту кућу, господо, јер мада је споља велика и дивна, изнутра је пуста и празна, и нема ни оно што је најпотребније; у њој живи један старац, сиромашнији од свих у околини. Цареви изасланици не повероваше војниковим речима и наредише слугама да иду и поступе по наређењу.

Међутим, истински гостопримац, богољубиви Филарет чим угледа људе где се приближавају његовој кући, узе свој жезал и изађе им у сусрет; и поклонивши им се до земље, он их с радошћу прими, и рече им: Сигурно вас Господ, господо моја, доведе к мени, слузи вашем; сматрам за велику част што се удостојих примити такве госте у моју убогу кућу.

Затим блажени Филарет отрча к жени својој Теозви и рече јој: Госпођо Теозво, спреми добру вечеру да угостимо угледне људе, који нам дођоше издалека; они ми се веома допадоше. - Теозва узврати на то: А од чега ћу спремити добру вечеру? Зар у нашем сиротом дому има јагње или кокошка? Једино што могу да скувам зеље лободу, којим се ми хранимо, и то без зејтина; јер што се тиче зејтина и вина, ја се и не сећам када их је било у нашој кући. - Но муж јој поново рече: Наложи, госпођо, макар ватру, и дотерај горњу палату, и водом спери прашину са нашег старог трпезног стола од слонове кости; а Господ који даје храну сваком телу, даће и нама храну којом ћемо угостити ове људе.

Теозва се онда лати посла, извршујући наређење свога мужа. И гле, имућнији људи тога села, дознавши да су цареви изасланици одсели у кући блаженог Филарета, похиташе носећи праведнику овнове и јагањце, кокошке и голубове, хлеба и вина, и све остало, потребно за дочек толиких гостију. Добивши те поклоне, Теозва уготови разна укусна јела, и удеси трпезарију у горњој палати. Уведени у ту палату да вечерају, цареви изасланици се дивљаху и изврсној лепоти палате у кући убогог човека и раскошном трпезном столу од слонове кости, који је блистао златом. Но сврх свега они се највише дивљаху свесрдном гостољубљу домаћиновом, који је и по изгледу и по држању личио на самог Аврама гостољубивог. А док гости сеђаху за трпезом, уђе тамо син блаженог Филарета Јован, сличан оцу. Затим наиђоше и унуци блаженога, доносећи јела, и усрдно служећи госте за трпезом. Посматрајући их, цареви изасланици уживаху у њиховом изврсном држању и опхођењу, и упиташе Филарета: Реци нам, честити човече, имаш ли супругу? - Да, имам, господо моја, одговори им он, а ови млади људи, то су моја деца и моји унуци. - И рекоше му цареви изасланици: Нека дође овамо твоја супруга да се поздравимо.

Теозва дође. Када је изасланици видеше, иако стару но још лепу у лицу, они упиташе: Имате ли ћерке? - Блажени Филарет им одговори: Моја старија ћерка има три кћери, младе девојке. - Тада гости рекоше: Нека те девојке дођу овамо да их видимо, јер имамо наређење од пославших нас царева наших, да по целом Грчком царству видимо младе девојке и одаберемо између њих најбољу и најлепшу девојку, достојну царскога брака. - Блажени на то рече: Та се реч не односи на нас, господо наша и великаши, пошто смо ми слуге ваше сиромашни и убоги. Уосталом, сада једите и пијте што је Бог послао, и будите весели, и одморите се од пута, и одспавајте, па сутра нека буде воља Господња.

Сутрадан пак када изгреја сунце, велможе царске пошто устадоше позваше блаженог Филарета и рекоше му: Нареди, господине, да доведу унуке твоје пред нас да их видимо. - Блажени им одговори: Како заповедате, тако нека буде. Ипак, послушајте ме милостиво: изволите сами ући у унутрашње одаје дома мога и видети девојке наше, пошто оне никада још не изађоше из убогог дома нашег.

Гости одмах устадоше и пођоше за Филаретом у унутрашње одаје; тамо их сретоше три девојке, и смерно им се и с поштовањем поклонише. А кад изасланици царски видеше да су Филаретове унуке лепше и милоликије од свих девојака које они видеше широм царства Грчкога, веома се обрадоваше, и рекоше: Благодаримо Господу што нам даде те нађосмо оно што желимо, јер једна од ових девојака биће достојна невеста цару нашем, јер боље од њих не можемо наћи ни у целоме свету. - Затим они, према царевом расту, изабраше за његову невесту најстарију унуку блаженог Филарета, којој беше име Марија.

Задовољни и радосни успешно обављеним послом, царски изасланици позваше Марију са оцем и мајком, дедом и свима њиховим ближњима, - њих тридесет на броју, - и отпутоваше с њима у престоницу Цариград. Заједно с њима они одведоше још десет девојака, изабраних у другим местима, међу којима се налажаше и лепа кћи неког високог достојанственика Геронтија. За време тог путовања благоразумна и смерна унука блаженог Филарета обрати се својим другарицама оваквим речима: Сестре моје девојке, пошто све ми сабране овде са једнога разлога идемо к цару, хајде да се договоримо како поступити када Цар Небесни једној од нас да царство земаљско одредивши је за супругу цару. Пошто је немогуће да све ми узиђемо на ту висину, него ће само једна од нас бити изабрана, онда нека се она у своме царском величанству опомиње свих нас и нека нас не остави без свог милостивог покровитељства.

На ове Маријине речи одговори кћи велможе Геронтија: Нека вам је свима знано, да ниједна од вас не може бити изабрана за супругу цару осим мене, пошто сам ја изнад свих вас и по високом пореклу, и по богатству, и по лепоти, и по разуму. При вашој сиромаштини, ниском пореклу и простоти, како се можете надати да уђете у царске палате, уздајући се само у лепоту свога лица?

Чувши ове безумне и горде речи, Марија ућута, и предаде себе Божјој вољи и молитвама светога старца, деде свога. А кад, најзад, изасланство стиже у Цариград, и девојке отпремљене у царски дворац, о томе одмах би обавештен управник двора Ставрикије, царев најповерљивији човек. Пре свих Ставрикију би представљена Геронтијева кћи. Гордељивост њена не могаше се сакрити од проницљивог ока искусног дворјанина, и он јој рече: Ти си добра и лепа девојка, али царева супруга бити не можеш. - И обдаривши је издашно, он је отпусти њеној кући. Тако се збише речи Светога Писма: Сваки који се сам подиже понизиће се; а који се сам понижује подигнуће се (Лк. 18, 14). Затим, после свију, представљена би унука праведнога Филарета Марија, заједно са мајком, са дедом и са свима ближњима њеним. Видевши их, поражени бише њиховом душевном добротом и смерном красотом и цар, и царева мати, и Ставрикије. Не мало удивише се сви и Маријиној лепоти, на чијем су се лицу јасно огледале дивне особине њене: доброта, кротост, смерност и страх Божји. Она стајаше пред њима веома смерно, са очима обореним доле, док јој се од девичанског стида разливаше по свему лицу јарко руменило. Са свега тога она се веома допаде цару, и он је обручи себи за невесту. Другу пак сестру њену изабра себи за невесту један од блиских цару велможа, угледан патриције Константикије. А трећа сестра њена би удата за поглавицу Лонгобарда, да би том сродничком везом утврдили с њим мирне односе.

Венчање царево са унуком блаженог Филарета би обављено уз велико весеље: сви се весељаху, и велможе, и народ, и сва фамилија блаженога Филарета. Цар искрено заволе блаженога Филарета, и с љубављу га грлећи он целиваше његову чесну главу. Похваливши побожност његову и целе породице његове, цар их све обасу великим почастима и многим даровима: златом, сребром и драгим камењем, скупоценим хаљинама, великим и дивним кућама, и другим иметком. Указавши на тај начин поштовање блаженом Филарету и целивавши га, цар отпусти њега и његове, да иду у великољепна обиталишта која им он подари.

Добивши тако богате дарове, жена Филаретова и деца његова и сви укућани његови опоменуше се речи блаженог Филарета, који им је не једанпут говорио, да се на тајном месту чувају блага која им је Бог уготовио. И припавши к ногама светитељевим, они му рекоше: Опрости нам, господине и господару наш, све чиме у безумљу сагрешисмо теби! Опрости нам што те осуђивасмо и корисмо због твоје жалостивости и милостиње ништима и убогима. Тек сада увидесмо да је "блажен човек који саосећа ништем и убогом" (Псал. 40, 2). Јер све што човек даје сиромаху, даје самоме Богу; и од Бога ће стоструко добити у овом свету, и у оном наследити живот вечни. И ето, ради твоје милостивости према убогима, човече Божји, Господ посла богату милост Своју теби, а због тебе и свима нама. - Блажени старац пружи руке своје к небу и ускликну: Благословен Бог што Му то би по вољи! Нека буде име Господње благословено одсад и до века! (Псал. 112, 2). - Затим, обративши се својој породици, рече: Послушајте мој савет: спремимо добар обед, и умолимо цара и господара нашег да нам са свима велможама својим дође на гозбу. - А они одговорише: Нека буде како ти желиш!

Када све би спремљено за гозбу, блажени Филарет изађе у град и хођаше по улицама и раскршћима тражећи просјаке, губаве, слепе, хроме, старе и немоћне. Сабравши њих двеста, он их остави пред капијом, а сам оде к својим укућанима и рече им: Децо моја! цар се прикључује са својим велможама. Је ли већ све готово за угошћење? - Да, готово је све, чесни оче! одговорише они.

Блажени руком даде знак ништима, и на неописано изненађење укућана, у кућу уђе велико мноштво ништих и убогих. Неке од њих Филарет посади за сто; а другима, у недостатку места, наложи да поседају по поду, па и сам седе са њима. Видевпш то, укућани Филаретови разумеше да он, говорећи о цару, подразумеваше самог Христа Бога који им долази сада у кућу о обличју ништих, а под велможама Цара Небескога подразумеваше сву убогу братију, која много може код Бога својим молитвама. И дивљаху се сви укућани великом смирењу његовом, јер он, поставши дед царице и доживевши толику славу, не заборави своју љубав к милостињи, и сада седи за трпезом са ништима и беднима и служи им као роб. И рекоше му укућани: Заиста си ти човек Божји и истински ученик Христов, који си одлично научио заповести Христа који каже: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29).

Блажени Филарет нареди и сину свом Јовану, који већ беше спатарије, а и унуцима својим да буду поред трпезе и да прислужују братији. Позвавши затим сву породицу своју, блажени рече: Ето, чеда моја, ви потпуно неочекивано добисте богатство од Бога, као што вам ја и обећах уздајући се у милост Божију. И ово се обећање већ испуни. Реците ми сада, да ли вам још што дугујем? - А они, опоменувши се ранијих речи његових, заплакаше и сви једнодушно рекоше: Господине наш, ти као угодник Божји заиста провидиш будућност, а ми бесмо безумни љутећи твоју чесну старост. Стога те молимо: не спомени грехе незнања нашег! - Блажени им рече: Чеда моја, милостиви и дарежљиви Господ узврати нам стоструко оно мало што ми у име Његово дадосмо сиромаху. А ако желите још да и живот вечни наследите, онда нека сваки од вас одвоји по десет златника на ову убогу братију, и Господ ће их примити од вас као што прими две удовичине лепте. - И они од све душе урадише то. А блажени Филарет, пошто богато угости сиромахе, даде свакоме од њих по златник и отпусти их.

После кратког времена блажени Филарет опет призва жену своју и децу, и рече им: Господ је наш рекао: "Тргујте док се ја вратим" (Лк. 19, 13). И ја хоћу да следујем овој Божанској поуци: ја хоћу да продам овај део имања што ми цар подари, а ви купите од мене тај део, и дајте ми злато, јер ми је оно потребно. А ако ви нећете да га купите, онда ћу га ја раздати мојој браћи - просјацима; мени је пак доста да се називам дедом царице.

Они размотрише његову имовину, проценише је, и купише је од њега за шездесет литри злата. Добивши то злато, блажени Филарет га раздаде сиромасима. А кад за то дознадоше цар и велможе, ови се радоваху због Филаретове милостивости и дарежљивости. И од тада стадоше давати милостивоме праведнику много злата за раздавање ништима. Једном блажени Филарет начини три чекмеџета, потпуно једнака по свему, и једно чекмеџе напуни златницима, друго сребрњацима, треће бакарним динарима. И повери их своме верном слузи Калисту. И када је к Филарету долазио какав убожјак са молбом за помоћ, он је наређивао Калисту да да молиоцу. А кад је слуга питао, из ког чекмеџета да да убогоме, светац је одговарао: Из онога из кога ти Бог нареди, јер Бог зна свачију потребу, и сиромахову и богаташеву, и насићује свако живо биће по Своме благоволењу.

Ово говораше праведник показујући разлику међу убогима који просе милостињу. Јер има просјака који су раније били богати, па су услед разних невоља и напасти осиромашили и лишили се не само целокупне имовине него и самога хлеба; но сачувавши нешто од својих ранијих хаљина, облаче се у њих услед стида, да би испод њих сакрили своју невољу, и они просе из крајње нужде. Но има и таквих просјака који се намерно облаче у бедне рите, и, скривајући своје богатство, они својим бедним изгледом измамљују милостињу, и на тај начин увећавају своје богатство. А то је већ лакомство, које се назива идолослужењем. Имајући све то у виду, милостиви Филарет је говорио: Бог зна потребу сваког просјака, и Он како хоће упућује руку даваоца милостиње.

Тако и сам овај блажени просјакољубац чинећи милостињу меташе руку у чекмеџе без разгледања, и што би рука захватила: бакаруше, или сребро, или злато, то је и давао просјаку. И причаше овај чесни старац са заклетвом, призивајући Бога за сведока: Колико пута сам, видећи човека обучена у пристојне хаљине, спуштао своју руку у чекмеџе са жељом да захватим бакаруше, јер сам због пристојних хаљина сматрао да дотични човек није сиромах, али и не хотећи ја сам захватао сребро или злато, и давао му. Понекад сам просјаку, одевеном у дроњке, желео да дам богату милостињу, међутим моја би рука утрнула, и ја сам из чекмеџета вадио врло мало. А све то биваше по промислу Божјем, јер једини Бог савршено зна потребе свакога од нас.

У току четири године блажени Филарет одлажаше у царски двор ради посете својој унуци, царици, но никада није био обучен у пурпурне хаљине, са златним појасом. А када су га салетали да се обуче у такве раскошне хаљине, он је говорио: Оставите ме! ја благодарим Бога мог и славим велико и дивно име Његово што ме из немаштине и неугледности подиже на толику висину: постадох деда царице. То ми је довољно; више ништа не тражим.

Уопште, блажени Филарет пребиваше у таквој смирености, да није хтео користити никакав чин ни титулу, и називаше се просто Филарет Амнијатски. И тако овај свети муж проводећи све време живота у смирености и милостивости приближи се блаженом крају живота свог. Унапред обавештен о томе од Бога, он, будући још здрав, тајно узе једног верног слугу свог, и оде с њим у један Цариградски манастир, који се називао Родолфија, у коме се спасаваху узорним подвижничким животом девојке монахиње. Предавши игуманији значајну количину злата за манастирске потребе, замоли је да му обезбеди нов гроб, и рече: Хоћу да ви знате, али да никоме о томе не причате, да ћу ја кроз неколико дана оставити земаљски живот и преселити се у други свет и к другоме Цару. И молим вас да убого тело моје буде положено у том новом гробу. - А забрани и слузи свом да никоме не говори о томе, док он сам не буде то открио.

Убрзо после тога, раздавши све своје имање ништима и убогима, блажени Филарет се разболе у том женском манастиру и леже у постељу. И након девет дана он позва к себи жену и децу и сву породицу своју, и рече им благим и тихим гласом: Нека вам је знано, чеда моја, да ме Свети Цар позива данас к себи, и ево ја вас остављам и идем к Њему. - А они, не разумевајући ове речи већ мислећи да он говори о земаљском цару, приметише му: Немогуће ти је данас ићи к цару, пошто лежиш болестан. - Филарет им одговори: Ево, већ су готови они који хоће да ме узму и одведу пред Цара.

Тада они разумеше да им блажени говори о свом одласку к Цару Небеском, па стадоше громко плакати, као некада Јосиф и браћа његова над оцем својим Јаковом (1. Мојс. 50, 1.10). А он, давши им знак руком да ућуте, стаде их поучавати и тешити, говорећи: Чеда моја, ви знате и видесте какав сам живот водио од младости моје, као што и Господ зна да сам својим, а не туђим трудом зарађивао хлеб свој; богатством пак које ми даде Бог ја се не понесох, већ одагнавши гордост далеко ја заволех смиреност, слушајући светог апостола који наређује "богатима на овоме свету да се не поносе" (1. Тм. 6, 17). Затим, када западох у сиромаштину ја не устуговах нити похулих на Бога, него Му, попут праведног Јова, благодарих што ме је из љубави Своје казнио. И Он, видећи моје благодарно трпљење, опет ме подиже из убоштва и начини сродником и пријатељем царева и кнезова. Но ја, и толике висине почаствован, свагда срцем својим борављах у најдубљој смирености: "не понесе се срце моје, нити се узохолише очи моје; нити ходих на велико, ни на оно што је више од мене" (Пс. 130, 1). А богатство, које ми дарова земаљски цар, ја не сакрих у земаљске ризнице, нето га преко руку убогих послах Цару Небеском. Стога и вас, мили моји, молим и преклињем, угледајте се на мене; и што видесте да ја чиним, чините то и ви; а ако већа добра почините, већега ћете се блаженства удостојити. Не штедите пролазно богатство него га пошаљите у онај свет куда ја сада одлазим. Не остављајте своје имање овде, да га не би уживали туђинци или непријатељи који вас ненавиде. Гостољубивости не заборављајте (Јевр. 13, 2). Удовице штитите, сирочад помажите, болесне посећујте, затворене по тамницама обилазите; Цркву не остављајте, никога не вређајте, не оговарајте; не радујте се несрећи другога, чак ни непријатеља; мртве сахрањујте, и за њих помене у светим црквама чините; Исто тако, и мене недостојног спомињите у молитвама својим, док и сами не пређете ка блаженом животу вечном.

Завршивши ово душекорисно поучење, блажени Филарет рече своме сину Јовану: Приведи ми синове своје, унуке моје. - Када му их приведе, блажени им поче говорити шта ће с њима бити у животу. Првоме сину Јовановом рече: Ти ћеш узети себи жену из далеке земље, и поживећеш с њом побожно и мудро. - Другоме унуку рече: Ти ћеш двадесет четири године у монашком чину ревносно носити јарам Христов, и поживевши богоугодно отићи ћеш ка Господу. - Исто тако он и трећем унуку свом предсказа будућност. И сва се та предсказања блаженог угодника Божјег збише на унуцима његовим. Јер слично древном патријарху Јакову, тако и овај блажени праведник као пророк прозре и јасно предсказа шта ће бити са његовим унуцима. А приступише светом старцу и две сестре ове браће, унуке његове, и рекоше му: Благослови и нас, оче! - И вас ће благословити Господ, рече им свети старац. Ви ћете провести свој живот у девствености, одвојене од грехољубивог света овог и неоскврнављене од телесних страсти, и не дуго, но богоугодно послуживши Господу, удостојићете се примити од Њега велика блага. - И стварно, тако и би. Јер обе ове побожне девојке ступише у женски манастир Пресвете Богородице, у Цариграду. И после дванаестогодишњег подвизавања у девственој чистоти, посту, молитвеном бдењу и другим монашким трудовима, обе оне у исто време с миром уснуше у Господу.

Пошто се помоли за своју супругу, за децу, за све своје, и за сав свет, блаженоме Филарету засија лице као сунце, и он стаде радосно певати псалам Давидов: Милост и правду певаћу Теби, Господе! (Псал. 100, 1). - По завршетку псалма сва се одаја испуни неким чудесним миомиром, као да се разлише најдивнији мириси. После овога псалма блажени стаде читати молитву: "Оче наш, који си на небу", - и кад изговори речи: "нека буде воља Твоја!" - он подиже руке к небу, и испруживши се на постељи, предаде дух свој Господу. А беше му тада деведесет година. Но и при толикој старости, лице се његово не измени него беше лепо и румено као зрела јабука.

Чувши за светитељево престављење, цар хитно дође у манастир са царицом и велможама, и целиваше свето лице његово и руке. И плакаху сви због престављења његовог, и у спомен његов дадоше богату милостињу убогима.

А када понесоше тело светитељево ка гробу, тада се пред очима свих показа овакав дирљив и потресан призор: на погреб његов беше се слегло из разних градова и села безбројно мноштво ништих и убогих, који се с плачем и кукњавом тискаху, као мрави, око његовог одра, неки храмајући, неки лазећи, неки један другог газећи, и притом заглушно наричући: "О, Господе Боже! зашто си нас лишио такога оца и хранитеља нашег? И ко ће после њега нас гладне нахранити, наге оденути? Ко нас скитнице у дом овој примити? Ко ће браћу нашу помрлу, на улици бачену, прибрати и чесно сахранити? Боље да смо сви ми помрли пре њега, него да се лишимо таког добротвора!" - Док убоги тако плакаху и ридаху за блаженим, цар и царица и велможе, који иђаху за светитељевим одром, беху силно ганути, те и сами плакаху.

Но док се пратња тако креташе ка припремљеном гробу, одједном бану у гомилу један убоги човек, по имену Кавококос, који је често добијао милостињу од светог Филарета. А тај човек од рођења свог имађаше у себи духа нечистог, који га је много пута бацао у огањ и у воду, када беснијаше при мени месеца. Када овај јадни човек чу за престављење милостивог Филарета и да свето тело његово већ носе да сахране, он одмах потрча за пратњом. И када се проби кроз гомилу до близу светитељевог одра, онда зли дух што беше у њему, не подносећи толику љубав његову према светитељу, стаде га мучити, и подстаче га и на хуљење светитеља, те бесомучни човек лајаше као пас на светитељев одар; затим се обема рукама тако грчевито ухвати за одар, да је било немогуће отргнути га. А када одар донесоше до припремљеног гроба, зли дух, бацивши на земљу бесомучног страдалника, изађе из њега, и овај устаде здрав хвалећи и славећи Бога. Овоме чуду удиви се сав народ, и слављаше Бога који такву благодат даде слузи своме Филарету. После тога чесно тело светитељево би положено у припремљеном гробу у женском манастиру, на месту које још за живота изабра сам светитељ.

Тако прославља Бог милостивога и у овом животу, као што чусте; и у будућем, као што ћете чути.

Један присни пријатељ светог Филарета, човек благоразуман, побожан и богобојажљив, призивајући Бога за сведока, под заклетвом исприча ово:

"Неко време после одласка блаженог Филарета к Богу, једне ноћи ја са ужасом видех себе узнесена у нека места која се не могу описати. Тамо ја угледах неког светлоликог човека који ми показа огњену реку која је протицала са таком хуком и страхотом, какву нико од људи поднети не може. Са друге стране реке видех рај диван, блистав, пун неисказане радости и весеља, препун неисказано пријатног миомира; огромна, красна и пуна рода дрвета њихала су се тамо од тихога ветра и стварала заносно шуморење. Уопште, немогуће је да људски језик искаже она блага тога раја, која Бог уготови онима који Га љубе (Ср. 1. Кор. 2, 9). Тамо видех мноштво људи у белим хаљинама: препуни радости наслађују се оним плодовима рајским. Пажљиво посматрајући те људе ја угледах једнога човека (то је био Филарет, али га ја познао нисам), обученог у пресветлу одећу, седи на златном престолу усред тих башти; с једне стране њега стајаху новопросвећена деца са свећама, у рукама, а с друге стране мноштво ништих и убогих, у белим хаљинама, који се тискаху, пошто је сваки од њих желео да му приђе ближе. И гле, појави се тамо неки младић са светлим лицем али страшна изгледа, и држаше у руци златни жезал. Ја се, са великим страхом и трепетом, усудих да га упитам: Господине, ко је оно што седи на пресветлом престолу усред оних светлоликих људи? Није ли то Аврам? - Светлоносни младић ми одговори: То је Филарет Амнијатски, који својом превеликом љубављу и милостивошћу према сиромасима, а и својим честитим и чистим животом, постаде други Аврам и влада овде. - После тога овај нови Аврам, свети и праведни Филарет, погледавши (на мене радосно, стаде ме тихо звати к себи, говорећи: Чедо, ходи и ти овамо, да се наслађујеш ових блага. - А ја одговорих: Не могу, преблажени оче, да дођем тамо, јер ме ова огњена река спречава и плаши: прелаз преко ње је узак и мост незгодан за прелажење, и мноштво људи у њој горе у огњу; бојим се да и ја не упаднем тамо, и ко ће ме онда избавити отуда. - Светитељ рече: Не бој се и смело прелази, јер су сви који се овде налазе, тим путем дошли овамо, и нема другога пута сем тог. Стога и ти, чедо, без икаквог страха пређи к нама, и ја ћу ти помоћи. - И пруживши руку према мени он ме призиваше. А ја, осетивши смелост, стадох успешно прелазити преко реке, и када се приближих светитељевој руци и додирнух је, одмах се узе од мене то преслатко виђење, и ја се пренух из сна, и заплаках горко и заридах говорећи: како ћу прећи ону страшну реку и стићи у рајско насеље?"

Ову повест са заклетвом потврди један од сродника светог Филарета, да бисмо ми сазнали какве се милости удостојавају од Бога они који ради Бога чине милостињу сиромасима.

Блажена пак Теозва, жена светог Филарета, после сахране чеснога тела мужа свога врати се из Цариграда у своје отачаство - Пафлагонију, и богатство које доби од цара и царице, она тамо употреби на зидање и обнављање цркава Божјих, спаљених од Персијанаца у раније време. Исто тако она све те цркве снабде свештеним сасудима и одеждама и украсима. Осим тога она тамо подиже манастире, гостопримнице, болнице и сиротишта, па се онда поново врати у Цариград код своје унуке, царице Марије. И ту, проводећи остало време живота свога у служењу Богу, она се мирно упокоји у Господу, и би сахрањена поред гроба свог праведног мужа. Молитвама њиховим нека и ми добијемо у дан суда милост од Јединог жалостивог и милостивог Господа нашег Исуса Христа, коме са Беспочетним Оцем Његовим и Светим Духом приличи част и слава кроза све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal