Пресвети отац наш Флавијан најпре беше сасудочувар и презвитер свете Велике Цркве у Цариграду. A после пресветог Прокла у време цара Теодосија Млађег и сестре му Пулхерије би уздигнут на патријаршиски престо због беспрекорног и богоугодног живота свог. У цара пак беше неки евнух Хрисафије, врло покварен и злобан човек. Он беше против избора светог Флавијана за патријарха, јер беше јеретик. Знајући да је Флавијан побожан и чврст у правоверју, он га није волео. И тражио је разлога да му на неки начин науди. Уживајући велику наклоност цареву, он беше обесан у лукавим делима својим, и веома моћан. И пронађе разлог. О томе црквени историчар Никифор пише овако: Хрисафије наговори цара да стави патријарху до знања, да треба као новоизабрани патријарх да пошаље цару у знак благослова неки поклон, достојан цара.

Пресвети Флавијан спреми чисте хлебове, и посла их цару као благослов и поклон, заиста достојан цара. Хрисафије одби хлебове, и поручи патријарху да пошаље као благослов злато а не хлебове. Свети патријарх одговори по изасланику да такве поклоне он нема, јер је сам убог, пошто је презрео богатство овога света, осим да да нешто црквено. И још рече патријарх: Хрисафије зна добро, да су црквено злато и сребро Божји, и да се никоме немогу давати сем сиротињи.

А црквени историчар Евагрије Пише: Пошто је Хрисафије досађивао патријарху поводом златног поклона, свети патријарх узе из олтара неке златне сасуде и посла му их, да би га тиме застидео, и изобличио за грамжљивост. Хрисафије се силно наљути, и потстицаше и цара на гнев, говорећи му: Новопостављени патријарх се руга твојој царствености. - Но ипак Хрисафије не могаше ништа наудити патријарху, пошто благочестива девојка Пулхерија, сестра царева, која тада управљаше целим царством Византијским, подржаваше патријарха, бранећи невиног светог човека. Видећи то, Хрисафије се потруди да и благочестивој Пулхерији ископа јаму. Лукавством својим он успе да царицу Евдокију дигне против ње, као што о томе опширно пише у житију свете Пулхерије и учини да цареву сестру удаље из царског дворца и уклоне са царске власти. Јер цар Теодосије, слушајући своју супругу Евдокију и Хрисафијев савет, жељаше да патријарх примора сестру његову да се замонаши, да би је на тај начин потпуно уклонио са царске власти.

Такво би тајно саветовање код цара, на које би позван и патријарх. И он устима обећа да ће испунити цареву жељу, али срцем не пристајаше на то. Јер је сматрао да би била неправда уклонити са управе царства тако мудру, благоразумну, целомудрену и свету царевићку, која је своме брату цару Теодосију, кад је као малолетан остао без родитеља, била уместо мајке, и заштитница вере, и добра управитељка над целим царством. И свети патријарх кришом извести свету Пулхерију о тајној намери царевој. Благочестива царевићка Пулхерија, разумевши царичино и Хрисафијево непријатаљство и братовљеву намеру, сама напусти царску власт, оде из дворца и престонице, и повуче се у тиху самоћу. Тада лукави Хрисафије улучи ову згодну прилику, те све своје пакосне замке окрену против пресветог патријарха Флавијана, наговарајући и хушкајући цара против њега, што није тајну цареву сачувао, и што помаже Пулхерију а не цара. Јер се сазнаде да је патријарх обавестио Пулхерију о царевој намери, и цар беше љут на патријарха Флавијана.

У то време живљаше у Цариграду архимандрит Евтихије, који основа нову јерес, којом похули на Господа нашег Исуса Христа, сливајући две природе његове, божанску и човечанску, у једну природу. Тиме он уствари одрицаше човечанску природу Христу. Овај Евтихије беше Хрисафију отац по духу, јер га од светог крштења задоби. И када пресвети патријарх сазва помесни сабор у Цариграду, и на њега позва Евтихија да пред свима изложи своје исповедање вере, он не хте доћи на сабор, изговарајући се да из манастира свог као из гроба никуда не излази, и да је стар и болестан. Но пресвети патријарх опет посла к њему архимандрите, презвитере и ђаконе, љубазно га позивајући и побуђујући на покајање, да би се пред свима одрекао свога зловерја и присајединио светој Православној цркви, како би се и остали који гледају у њега обратили од зловерја Православљу. И Евтихије једва пристаде да дође на сабор. На путу за сабор он најпре сврати у царски дворац, тражећи цареву заштиту и помоћ. И преко Хрисафија он умоли цара да пошаље с њим угледне људе и војнике. И посла цар с њим патриција Флоренција, и друге великодостојнике, и војску. И иђаше Евтихије на сабор као у рат, окружен војницима и царским великодостојницима, који послаше изасланике сабору са оваквом поруком: Нећемо ући у сабор, нити Евтихија увести, док нам не обећате да ћете га са сабора пустити слободна. - И оци обећаше то. И када ови уђоше, најпре се прочиташе Евтихијеве књиге, пуне јеретичких догмата, које Евтихије беше разаслао по манастирима, придобијајући многе за своје једномишљенике. Затим би предложено самом јеретику Евтихију да својим устима усмено исповеди како верује. И он рече: Исповедам да је Господ наш имао две природе пре сједињења, а да по сједињењу има једну природу.

И наредише оци да он своје јеретичко умовање прокуне, и православне догмате прими. Али он не хтеде. Тада пресвети Флавијан са свима светим Оцима, међу којима беху тридесет и два епископа, двадесет и три архимандрита, и много презвитера и ђакона, лишише Евтихија свештеничког чина. A то лишење беше овако написано:

"Евтихија, некадашњег презвитера и архимандрита, пошто се из његових ранијих књига и садашњег усменог вероисповедања нађе да болује од Валентинове и Аполинаријеве јереси и да је упорни присталица њихових богохулстава, који се не постиде наших савета, нити прими учење, и не пристаде уз праве догмате, ми, плачући и оплакујући његову потпуну погибао, осудисмо у Господу нашем Исусу Христу, кога он хули, да буде лишен целокупне свештеничке службе, и нашег oпштења, и старешинства манастирског. Сви који ово знају, а буду и после овога разговарали с њим и долазили к њему, подлеже казни одлучења, јер се нису удаљили од његових измишљотина. Флавијан, епископ Цариграда - Новога Рима, расудивши потписах". Исто тако потписаше и сви епископи и архимандрити.

Лишен чина, Евтихије се држаше царског двора, јер му моћни Хрисафије беше у свему помоћник. А лукави евнух Хрисафије, бесан и силно киван на светог Флавијана, употреби сва препредена средства, како би га отерао са престола, те тако и одмаздио за Евтихија, и још више уцвелио Пулхерију. Пошто му је цар у свему излазио у сусрет, он је чинио у име царево све што је хтео. И написа Хрисафије писмо патријарху александријском Диоскору, човеку врло рђавом, и необично препреденом, и непобожном. У писму га је позивао да устане против Флавијана, а узме у заштиту Евтихија, обећавајући му велику наклоност цареву. А написа му и од стране цара, да покупи све своје једномишљенике епископе, и што пре допутује у Ефес, да ту образује велики сабор који би решавао о догматима вере, пошто Флавијан нека нова мудровања, пуна јереси, уноси у Цркву, и изазива пометњу. Стога Флавијана треба на сабору судити, и свргнути као неправоверног, а Евтихија, ако се нађе невин, ослободити и чин му вратити.

Исти Хрисафије наговори и царицу Евдокију, те и она помагаше Евтихија у његовом раду против Флавијана. А Диоскор одмах сакупи преко педесет својих једномишљеника епископа, и неког архимандита Варсума са хиљаду монаха, и хитно отпутова у Ефес. И у Ефесу у светој цркви он устроји то безаконо и неправедно збориште, на коме беху сто двадесет и осам епископа, који по царевом наређењу беху дошли из разних крајева. Дође и пресвети Флавијан, који беше позван на суд. А писа цар, или боље - Хрисафије у име цара, војводи Елпидију, и осталим војводама који беху тамо са војском, да не пусте на сабор ниједног од оних епископа који су осудили Евтихија и потписали одлуку о томе.

И то неваљало збориште отпоче рад. Председавао је Диоскор. Најпре претстаде Евтихије, и поднесе написано своје исповедање вере, у коме на вешт начин јерес беше прикривена лукавством. А Флавијаново исповедање вере сабор не хтеде да прими. И беше за дуго време велика вика и метеж, јер једни брањаху Евтихија као невиног и правоверног, а други се заузимаху за Флавијана. Али мало беше оних који подржаваху Флавијана. Јер велика већина заволе већма таму него светлост, и претпостави лаж истини, угађајући цару земаљском а не небеском. Цар Теодосије, ма да беше благочестив, ипак као човек сагреши из незнања, не провидевши лукавство Евтихијево, Диоскорово и Хрисафијево. Јер Хрисафије вештим лукавством непрестано држаше у обмани цареву душу. И тако цар у незнању свом сматраше јеретике за правоверне, и лажи коју су они говорили вероваше као истини, пошто није била поред њега благоразумна сестра његова, блажена Пулахерија. После дугих расправа и многе вике, на том ефеском зборишту би потврђен јеретички догмат о једној природи у Христу а не о двема. И јавно би хваљен и слављен тај догмат као благочестив. И јеретика Евтихија огласише за невиног и правоверног. А правоверног и благочестивог патријарха Флавијана разбојнички осудише као јеретика, не допустивши му да се брани, нити хтевши да чују његово правоверно исповедање вере. И председник Диоскор изрече против њега пресуду о свргнућу: лишава се епископства и свештенства и сваке духовне власти, и шаље се на заточење у египатски град Лидију.

А Онисифор иконијски са неким другим епископима, знајући да је Флавијан невин, припадоше к ногама Диоскоровим, говорећи: Нe чини то, свечесни оче! јер Флавијан није ништа учинио што заслужује свргнуће. Ако му пак треба нека казна, онда нека буде кажњен, али нека не буде свргнут. Но Диоскор, уставши са престола, рече: Нећу другачије рећи, па макар ми језик отсекли. А архимандрит Варсума викаше: Ко учи да су у Христу две природе, тај нека буде расечен напола! - Но пошто епископи настојаваху са својом молбом за Флавијана, Диоскор викну: Где су војводе? - И одмах уђоше у цркву војводе са Елпидијем и много војника, и донеше огромне гвоздене вериге, спремљене за Флавијана. А уђоше и Варсумови монаси. Тада епископи повикаше: Варсума је разбојник, преврну целу Сирију, и доведе противу нас хиљаду монаха! Варсума је разбојник! Анатема на Варсуму! А Варсума викаше: Треба убити јеретика Флавијана, убити! И навалише убилачке руке на светитеља, бијући га једни песницама, други штаповима. Па и сам Диоскор јурну на светитеља који већ беше пао, и стаде га газити ногама. И бише га докле се не наситише, и оковаше га у вериге, иако је једва био жив.

Диоскор примораваше епископе да сви потпишу одлуку о Флавијановом свргнућу. Једномишљеници Диоскорови потписаше одмах, а они који беху свесни неправде и разбојништва који се чине, не хтедоше да потпишу. Њих опколише наоружани војници и не пуштаху их из цркве, док Варсумови монаси бесно претећи викаху на њих. И тако држаху епископе цео дан не пуштајући их из цркве. А кад паде ноћ, епископи, видећи да се друкчије не могу ослободити беде и изаћи, потписаше и против воље. И тако се заврши тај разбојнички сабор.

А свети Флавијан, исповедник Христов, трећи дан после оног бездушног бијења предаде своју душу у руке Христа Бога, за кога свргнуће и убиство поднесе као Авељ од Кајина, и уместо у прогонство он оде на небо. После њега патријархом постаде Анатолије.

Потом се откри Хрисафијева поквареност и лукавство, и он би са срамом прогнан из царског дворца, и погибе с хуком. А царица Евдокија, укроћена гневом царевим, оде у Јерусалим. Света пак Пулхерија би са славом враћена у царски двор, пошто ју је брат њен, цар Теодосије, много молио за опроштај. И она одмах веома свечано пренесе мошти исповедника Христовог светог Флавијана у Цариград.

А Диоскор и Евтихије потом пропадоше, јер их свети Оци на Четвртом Васељенском Сабору, у Халкидону, предадоше вечном проклетству. Христова пак Црква, којој врата адова одолети не могу, цветаше у правоверју, славећи Христа, не у два лица раздељеног, него у двема природама несливено сједињеним познатог, и хваљеног и величаног са Оцем и Светим Духом вавек, амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal