СВЕТИ мученици Евстатије, Теспесије и Анатолије, беху рођена браћа, из Никомидије, од родитеља, Филотеја и Евсевије. Филотеј беше родом из Галатије, из града Гангра; он остави своју постојбину, пресели се у Никомидију, и тамо ожени Евсевијом; и доби са њом у браку три сина, ова три блажена житеља небескога града.

Најпре Филотеј, његова супруга и деца беху незнабошци. Најстаријег сина свог Евстатија он даде на изучавање незнабожачке философије, а Теспесија и Анатолија спремаше за трговину, пошто и сам беше трговац, и то врло богат. Но једном он са најмлађим сином Анатолијем крену ради трговине у Галатију. При повратку отуда он се на путу срете са светим Лукијаном, презвитером антиохијским; и путујући с њим он се са сином својим научи од њега хришћанској вери, и крстише се у једној реци на коју успут наиђоше. Дошавши дома Филотеј стаде тражити епископа Никомидијоког Антима, који се крио од незнабожаца, јер у то време под царем Максимијаном и Диоклецијаном спровођаше се велико гоњење хришћана, и многи се верни кријаху од мучитеља. Нашавши светог Антима, Филотеј га ноћу доведе кући својој, те свети Антим крсти сав дом Филотејев. Одслуживши затим Божанствену литургију у дому Филотејевом, свети Антим причести новокрштене Светим Тајнама, посвети Филотеја за презвитера, а најстаријег сина његовог Евстатија за ђакона. Потом свети Антим оде, кријући се од гонитеља - незнабожаца, а Филотеј са домом својим тајно служаше истинитоме Богу и вођаше благочестив живот. Након мало година Филотеј пређе ка Господу, а и чесна супруга његова Евсевија убрзо се престави. Тако остадоше три благочестива младића: ђакон Евстатије, Теспесије и Анатолије, браћа и по телу и по духу, јер једнодушно служаху Богу, горећи духом и напредујући у врлинама.

Један царев дворјанин, по имену Акилин, посла једнога дана слугу свог да му купи неке ствари. А слуга тај, знајући да су ова три благочестива младића трговци и имају свакојаку скупоцену робу, оде у њихов дућан. Ушавши унутра и не нашавши никога он пође уз степенице које су водиле на трећи спрат, и чу блаженог Евстатија где чита псалме Давидове. Пењући се тихо уз степенице, слуга уђе ћутке у одељење и угледа Евстатија где у рукама држи Псалтир и чита ово: Нека се постиде сви који се клањају киповима, који се хвале идолима својим. Поклоните му се сви ангели (Псал. 96, 7). Осим тога угледа он на зидовима крстове и свете иконе, He рекавши ништа он се одмах врати своме господару, и исприча му све што је видео и чуо. Акилин хитно оде к цару Максимијану и обавести га о ономе што му каза слуга његов. И сместа бише послани војници да ухвате Евстатија и његову браћу. А када војници са слугом Аквилиновим дођоше до дућана, нађоше дућан затворен: јер у то време сви житељи дома беху у великом ћутању причешћујући се Тајнама Христовим, пошто тај дан беше недеља. Војници куцаху на врата, викаху, али одговора не би.

Међутим свети Евстатије, сазнавши Духом да су војници послани да њега и браћу његову узму и воде на мучење, рече својој браћи: Будите јунаци, и не бојте се, јер нас Владика наш зове к венцу... Ове ноћи ја видех где нас воде на незнабожни суд пред Максимијана, и некакав црнац велик и страшан иђаше за нама плачући и ридајући, и бијући се по лицу и говорећи: "тешко мени, мене сада побеђују". Испред нас пак иђаше један веома блистав младић који држаше у рукама својим три венца и три књиге, и говораше ми: "Евстатије, ђаконе Христов, ово вам уготови Отац милосрђа и Бог сваке утехе. Зато, не плашите се мучитеља, као што их се не уплаши свети Првомученик Стефан"... Рекавши то, светли младић узиђе на небо, а црнац ридајући оде на запад.

Испричавши ово виђење браћи својој, Евстатије их сокољаше говорећи: He одрецимо се, мили моји, Христа Бога нашег пред људима, да се и Он не би одрекао нас пред Оцем Својим и пред светим ангелима Својим. - А Теспесије и Анатолије одговорише: Брате наш и господине и оче, ми смо готови умрети за Створитеља нашег, и ништа нас неће одвојити од љубави Његове.

Док они тако разговараху, војници силно ударајући у врата громко викаху: "Отворите врата, отворите!" - Теспесије и Анатолије изађоше и отворише врата. Војници упавши унутра питаху кога још има с њима. Затим, предвођени слугом Акилиновим, они степеницама узиђоше на трећи спрат. Улазећи на врата молитвеног одељења њиховог, они угледаше Евстатија са Светим Еванђељем у рукама. Отворивши Еванђеље насумце, Евстатије прочита: He бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Старешина пак тих војника повика к Евстатију: "Остави то што имаш у рукама", - јер се сам не смејаше дотаћи Светог Еванђеља, пошто беше син хришћанских родитеља. Ђакон Евстатије притиште на груди Свето Еванђеље, целива га и положи на сто. А један од војника рече: Пази како хришћани воле своје књиге у којима су написане све њихове мађије. - Узевши Евстатија војници га поведоше доле. А он окренувши се и угледавши свете књиге рече им обраћајући им се: "Ми вам се обећавамо!" - Затим погледавши на мноштво скупоцене робе, кликну: "Одричемо се вас и свега пролазнога и идемо за Христом!"

Затим изађоше напоље. Војници затворише и запечатише врата од куће, а три света брата свезаше заједно и поведоше к незнабожном цару Максимијану. Угледавши их цар се осмехну и рече: Ко нареди да вежу ова три младића? Убеђен сам да су они пријатељи наших богова. - И цар нареди да их одмах одвежу, и обрати им се овим речима: Пре сваког разговора и испитивања нека сваки од вас каже своје име и каквог је рода. - Ђакон Евстатије, као најстарији брат, одговори за све: Најмилије и најславније име нам је хришћани; а при рођењу ја добих име Евстатије, брат мој што ми је с десне стране Теспесије, а овај с леве Анатолије; ми смо браћа по телу, рођени смо овде од једног оца и мајке; отац пак наш, родом из Галатије, беше презвитер хришћански. - Максимијан упита: Ко оца вашег начини презвитером? - Евстатије одговори: Онај кога ти недавно неправедно уби: свети Антим, епископ нашега града; он и мене постави за ђакона да служим Божијим јерејима када они врше пресвете и пречисте Тајне Христове.

На то цар рече: Престани говорити глупости; боље је поклони се са браћом својом боговима нашим, и ја ћу вам дати почасне и славне положаје на мом двору. Ако не, онда ћу вас мачем погубити. - Међутим светитељи у један глас одговорише: Чини што хоћеш; ми смо хришћани, и поклањамо се само Једноме Богу који је створио небо и земљу, и Сину Његовом Господу нашем Исусу Христу, и Светоме Животворноме Духу; а вашим поганим и одвратним идолима никада се поклонити нећемо.

Разгневљен овим одговором, Максимијан нареди да мученике повале на земљу и бију моткама. Пошто дуго бише бијени, светитељи као једним устима ускликнуше к Богу: Хвала Ти, Господе, што нас удостоји да за свето име Твоје будемо мучени. - Свети пак Евстатије додаде још ово: Много се борише са мном од младости моје, али ме не савладаше. На леђима мојим ораше грешници, и водише дуге бразде безакоња свога (Пс. 128, 2-3), помози нам Боже, Спаситељу наш. - Пошто и даље свете мученике страховито бише, Максимијан нареди мучитељима да престану са бијењем, и рече мученицима: Безбожници! докле ћете трпети такве муке? Принесите боговима жртву и не погубљујте себе узалуд због вере у некаквог човека, који бијен тако као и ви, умре принудном смрћу. - Светитељи одговорише: He било тога, да се ми одрекнемо Спаса Христа, јер познасмо да је Он истинити Бог, мада и пострада на крсту ради нашег спасења.

Тада мучитељ нареди да их одведу у тамницу, да им ноге чврсто забију у кладе, и да им не даду ни јести ни пити, да би их уморили узама, глађу и жеђу. И док они тако тамноваху у тамници, једном у поноћ обасја их светлост, јави им се анђео Господњи, раздреши им узе, исцели их, даде им ману да једу и рече: Борите се јуначки за Христа, a ja нећу одступити од вас и у свима страдањима вашим бићу с вама, јер сам послан од Христа Господа да вас чувам. - Рекавши то анђео постаде невидљив. А светитељи, испунивши се неисказане радости, благодараху Бога, при чему Евстатије говораше: Господ дреши свезане, Господ отвара очи слепима, Господ подиже оборене, Господ љуби праведнике, Господа чува дошљаке (Пс. 145, 7-9).

Након извесног времена мучитељ Максимијан седе на судишту и посла војнике у тамницу да му сужње Христове по други пут доведу на испитивање. Војници отидоше и нађоше свете мученике раздрешене од уза, потпуно здраве и спокојно спавајуће. Они онда нададоше вику, грдећи стражара и питајући: Ко раздреши сужње? - Стражар их са заклетвом увераваше да сужње нико раздрешивао није, нити је ко у тамницу улазио к њима, нити им је ко давао јела и пића. Тада војници по ново свезаше мученике и одведоше их к цару. Цар, угледавши их здраве и веселе, чуђаше се како их то ни батине, ни узе, ни жеђ не изнурише; и рече им: Бедници, размислите шта је за вас корисније, па дошавши к памети принесите боговима жртву, и ја ћу вас пустити с поштовањем. - Но свети Евстатије одговори: He надај се да ћеш нашу чврсту одлуку променити било ласкавим речима, или грозним претњама и мукама: ми ничим нисмо привезани за овај живот, јер смо наги изашли из утробе мајке наше, и наги треба да изађемо из овог сујетног живота.

Цар нареди да их предаду зверовима на поједење. И свете мученике поведоше у гледалиште, где су зверови имали да их растрту и прождеру; за њима иђаху сви житељи града Никомидије, а беше међу њима и мноштво потајних хришћана; сви беху жељни да виде кончину мученика. Када свете мученике поставише усред гледалишта, пустише на њих два лава и три медведа, и све гледаоце спопаде ужас од рике ових зверова. Међутим свети Евстатије певаше псалме. "Спаси нас, Господе, од уста лавових, - певаше он -, и од рогова биволових смиреност нашу, да објавимо име твоје браћи нашој, и да те славимо усред скупштине". - Теспесије пак и Анатолије уплашише се зверске рике, и Евстатије видевши их уплашене рече им: Зашто се, браћо моја, плашите ових зверова? Зар не знате да је Владика наш моћан укротити јарост њихову, као што је укроти у јами Даниловој? Зар се не сећате речи анђела који нам обећа да ће бити с нама у свима страдањима нашим и чувати нас?

Док Евстатије говораше то, лавови појурише на мученике, али дошавши близу њих застадоше машући реповима, као пси када распознаду свога господара. Евстатије им метну руке своје на главе, и погладивши их, као псе потпуно их укроти. Медведи пак почеше се играти међу собом, и обараху један другога на земљу, а к светим мученицима се чак и не приближаваху. А народ на гледалишту видећи то стаде грајати; незнабошци викаху: "To су чаробњаци, и враџбинама укротише зверове!" - а хришћани клицаху: "Велик је хришћански Бог који запуши чељусти зверовима, да не нашкоде светим слугама Његовим!" - Напослетку цар нареди да мученике баце у тамницу. У тамници их опет посети анђео, утеши их и маном окрепи.

Међутим у то време тешко се разболе царев син Максенције. Забринут и ојађен тиме, цар предаде мученике никејском комиту Антонију рекавши му: Води ове хришћане у свој град, и тамо их присили да се поклоне боговима. Ако послушају, ти их с почастима врати натраг к нама; ако пак не послушају, ти их најпре стави на многе муке, па их онда закољи као дивље звери.

Комит узе сужње и крену у Никеју. Стигавши дома он затече своју жену болесну. За мученике нареди да их затворе у тамницу. Сутрадан пак комит седе на судишту, изведе мученике преда се на суд и поче им говорити: Много се бринем за вас, млади људи, и хоћу да вам укажем милост, и да вас упутим цару да примите од њега сваковрсне почасти. Имајте поверење у мене као у пријатеља свога и послушајте ме: принесите боговима жртве. - Светитељи одговорише: Ми се молимо Господу нашем Исусу Христу, да нас сачува беспрекорне у вери којој нас је научио и за коју смо готови умрети, и да не допусти да одступимо од њега и упаднемо у погибао у којој ви гинете.

Чувши то, комита спопаде од јарости силан бес и он нареди да мученике обесе главачке и да их стружу железним ноктима. Дуго стругани на тај начин, крв светих мученика тецијаше потоцима, месо им отпадаше, кости се провидеше ... Најзад, свети страдалци подигоше глас свој к Богу, говорећи: Царе и Боже векова, погледај из светог обиталишта Твог на нас, недостојне слуге Твоје који страдамо ради светог имена Твог. - Док свети тако вапијаху к Богу, њима се даваше одозго невидљива помоћ да јуначки подносе такве љуте муке. А свирепи мучитељ, видећи непобедиво трпљење страдалаца, нареди да их скину са мучилишног дрвета и воде у тамницу. Но пошто свети мученици не могаху од љутих рана и болова ићи сами, њих као неке ствари однесоше и у тамницу бацише.

У тамници се светим страдалцима опет, као и раније, јави анђео Господњи, у великој светлости, утеши их радосним речи ма, и исцели их од рана. И свети мученици слављаху Бога говорећи: Хвала Ти, Боже, што не остављаш оне који се надају у Тебе и који страдају ради Тебе! Чиме ћу Ти узвратити, Господе, за сва добра што си ми учинио? Који је Бог тако велик као Бог наш? Ти си Бог који чини чудеса.

После пак неког времена мучитељ опет изведе из тамнице свете мученике и постави их преда се на суд. А испред светих мученика поређа своје идоле, и претњама их примораваше да се поклоне тим идолима. И говораше им: Ако не извршите царево наређење и не поклоните се боговима нашим, онда ћу вас мачем посећи, и тела ваша дати на поједење птицама небеским, и зверима земаљским. - На то свети мученици одговорише у један глас: Нећемо одступити од Христа Бога нашег, нити ћемо се поклонити поганим идолима, немим и глувим, који очи имају и не виде, уши имају и не чују, уста имају и не говоре, ноге имају и не ходе. Таки су и сви они који их граде и сви они који се уздају у њих (Псал. 113, 13).

На ове речи мучитељ од силнога гњева рикну као лав и нареди да мученике изведу ван града, и да их закољу мачем као дивље звери, а да тела њихова баце несахрањена на растргнуће зверима и птицама. И свети мученици бише одведени на место погубљења. На том пак месту налажаше се маслињак, и мученици бише привезани за дрвеће ради погубљења. У тај маслињак дођоше и два блиска пријатеља светих мученика, хришћани Паладије и Акакије. Они припадоше к ногама слугу који су имали заклати свете мученике, дадоше им много злата и мољаху их говорећи: Господо, причекајте мало док поразговарамо с овим осуђеним хришћанима, јер им имамо нешто казати, па их онда закољите. - Узевши злато, слуге се мало склонише у страну од њих. Паладије пак и Акакије приђоше к светим мученицима, с љубављу их целиваше, и с плачем и многим сузама их молише да се помоле за њих. А кад се свети мученици мољаху, чу се с неба глас који их позиваше у вечни покој, и они тог часа с радошћу предадоше душе своје у руке Божије. Слуге пак мучитељеве, иако видеше да су мученици већ умрли, ипак, бојећи се мучитеља, извршише његово наређење и на мртвима: Евстатија и Теспесија заклаше по грлу, а Анатолију прободоше ребра. Потом, кад тела умрлих већ лежаху на земљи, они им одсекоше главе, па оставивши их несахрањене отидоше. Тада с неба сиђоше шест анђела у виду орлова и кружаху над телима светих мученика док их Паладије и Акакије не сахранише чесно.

Tor истог дана комит Антоније се при заласку сунца разболе, а сутрадан најпре умре жена његова, па онда и он сам, павши над мртвом женом својом, у мукама изврже душу своју. И он се мучи у паклу, а свети страдалци радују се у Царству Христа Бога нашег, коме слава кроза све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal