СВЕТИ отац наш Петар, архиепископ Александријски, у младости својој би васпитан од блаженог Теоне, архиепископа тог истог града Александрије, и после њега би уздигнут на епископски престо у време љутог и страховитог гоњења хришћана од стране незнабожних царева римских Диоклецијана и Максимијана. Тада све тамнице беху препуне хришћанских мученика, и крв њихова заливаше све улице и градове и околна поља. У таква страшна времена, пуна страхота и мука, Божјом Црквом управљаше овај свети Петар у трпљењу и неисказаним трудовима. Својим учењем и непобедивим јунаштвом вере он многе малодушне и бојажљиве охрабри, многе од одступништва и пада одврати, и велики број верних приведе х мученичком венцу. А када сам би изгнан за Христа, он, находећи се у Тиру и Финикији и Палестини, посланицама својим утврђиваше овце своје и укрепљаваше их силом Светога Духа. Бојећи се пак да се ко не уплаши мука и отпадне од Христа, он се дан и ноћ мољаше за њих Богу. А када се поново врати у Александрију, свети Петар служаше сужњима по тамницама, којих беше шест стотина педесет, при чему међу њима бејаше много презвитера и клирика; и сви они разним мучењима бише уморени. А свети Петар, видећи њихово страдање и трпљење до краја, радоваше се духом.

У време мудрог управљања светог архиепископа Петра Христовим стадом, појави се у Александрији крвожедни вук у овчијој кожи - јеретик Арије, који поче усред пшенице сејати кукољ проклетог ђаволског учења, хулећи Божанство Господа нашег Исуса Христа, и таком хулом шкодећи Цркви Божијој. Пастир добри често запушиваше уста томе вуку обуздавајући га, кажњавајући га, и претећи му, да не разара добро исповедање Свете Тројице, беспрекорно предато Цркви Христовој. Но пошто Арије, тај други Јуда, остајаше непоправљив, и његова се богопротивна злоћа не хоћаше покорити истини, тада свети Петар прокле тог богохулника, и одлучивши га од Цркве одсече га као трули део. А вук Арије, изгнан из стада Христова, кријаше се као тама од светлости, јер је писано: Сваки који зло чини мрзи на видело и не иде к виделу да не покарају дела њихова, јер су зла (Јн. 3, 20); и не усуђиваше се безаконик прићи к овако будноме пастиру, кога никаквим лукавством и превиспреним речима не могаше преластити.

Црква пак света у Александрији растијаше и множаше се, иако времена та беху опака; јер никаква мучења не могаху препречити и затворити пут ка Христу људима жељним спасења, који не само имања своја него и живот свој полажући хитаху к Петрову учењу и к светоме крштењу, напуштајући служење идолима.

Незнабожни цар Максимијан, који тада владаше источним земљама и живљаше у Никомидији, дознавши да се многи учењем светог архиепископа Петра обраћају од идолопоклонства ка Христу, посла трибуна са војницима да светитеља ухвате и везана доведу к њему. Дошавши у Александрију, посланици нађоше светога Петра у цркви са мноштвом верних где врши службу Свима Светима, узеше га и оковаше у тешке окове. Због тога настаде у народу силан метеж и велика узбуна: једни плакаху за светим Петром, други вапијаху: "Зашто пастира нашег отимате од нас?" - И слеже се сва Александрија желећи да душу своју положи за учитеља свога, и викаше народ на цара и на послане од њега. А трибун, видећи силан метеж и узбуну у народу, нареди да светитеља чувају у тамници, која се налазила у близини цркве, и посла цару писмени извештај о свему што се догодило. Прочитавши извештај цар се веома наљути, и посла писмено наређење трибуну да одмах одсече главу хришћанском учитељу Петру и да погуби све који се буду противили. Добивши царево наређење, трибун се постара да изврши наређење и да Петра изведе на посечење; али многи народ, који дан и ноћ опседаше тамницу, не даваше да оца његова изведу на смрт. Ту беше безброј много људи и жена, старих и младих, монаха и монахиња, који, везани љубављу према архијереју Божјем, не одмицаху се од тамнице. Када они угледаше наоружане војнике где иду к тамници да изведу Петра, сви једнодушно повикаше: Прво све нас побијте, ако имате наређење од цара вашега, па онда узмите оца нашег: јер ми нећемо одступити од нашега пастира, нити допустити да пострада учитељ и лекар душа наших. - Трибун, чувши то и видећи толики народ, не жељаше да изврши велико и страшно крвопролиће, него се стараше да тајно обезглави Петра, и на тај начин изврши царево наређење.

Док се то збивало, Арије сазнаде да архиепископ који га је одлучио од свете саборне апостолске Цркве седи у тамници и оковима, и има бити убијен за Христа. И он оде к њему са претворним и лицемерним покајањем, надајући се да после њега ступи на престо и постане архиепископ Александријски. Он дође тобож молећи опроштај и кајући се за своју богохулну јерес; и умоли неке презвитере, а нарочито Ахилу и Александра, да замоле за њега светога Петра, да му опрости сагрешење и прими га у црквену заједницу. Међутим Бог који зна помисли срца људског, знађаше и зло срце Аријево, и јавивши се ноћу блаженоме Петру откри му сво лукавство проклетог јеретика трг, и заповеди да га не прими у свету Цркву. Сутрадан пак ујутру многи благоверни угледни грађани, на челу са презвитерима Ахилом и Александром, дођоше у тамницу и молише светог архиепископа припадајући к ногама његовим, да опрости Арију и разреши га од проклетства. А блажени Петар, плачући и уздишући, одговори им: Мили моји, не знате за кога ме молите јер ме молите за онога који цепа Цркву Христову. Ви знате да ја љубим ове овце моје, и не бих желео да која од њих погине. Нарочито молим Бога да свима подари опроштај грехова и спасење; само Арија одбацујем, јер је он и од самог Бога одбачен, и од свете Цркве одлучен не толико мојим судом колико Божјим, пошто он сагреши не човеку него Богу, хулећи тајну Свете Тројице, на коју херувими и серафими не смеју гледати и само непрестано певају: "Свет, Свет, Свет Господ Саваот", а Силе Небеске говоре: "пуно је небо и земља славе Твоје". Бестидни јеретик усуђује се хулом својом правити поделу између Оца и Сина и Светога Духа. Како онда да опростимо њему, на кога се сва творевина љути због Творца свога? Стога, нека буде проклет Арије и у садашњем и у будућем веку!

Када блажени Петар изрече то, сви који га мољаху за Арија падоше му пред ноге, и више се не усуђиваху узнемиравати га. А он, узевши насамо презвитере Ахила и Александра, рече им: Ја сам човек грешан, но знам да ме Господ Бог мој позива к мученичком венцу, и пре но што умрем објавићу вама, стубовима Цркве, тајну Божију, коју ми Господ мој откри ноћас: ти ћеш, честити Ахило, после мене ступити на архиепископски престо, а после тебе овај достојни презвитер Александар. Што ce пак тиче Арија, немојте ме сматрати немилосрдним и према онима који греше суровим: јер грех учињен по немоћи људској, макар био и највећи, мањи је од злоће Аријеве. Онима који греше по слабости може се опростити; а томе проклетнику, за кога ме молите, како могу опростити када му је душа препуна обмане и хуле? Јер из срца његова тече река хуљења на свемогућег Сина Божјег: он назива створењем Онога који је Створитељ свега видљивог и невидљивог, и кога пророци, апостоли и еванђелисти проповедаше. Како можете ви захтевати од мене да изађем у сусрет вашој молби и да опростим Арију, када он не хте послушати савет мој и доћи к себи? А што сам га проклео, то сам учинио не од себе него по вољи Христа Бога мог, који ми се ноћас јавио. Јер када се ја по обичају мољах, светлост велика изненада обасја тамницу, и ја угледах Господа мог Исуса Христа у облику дванаестогодишњег јуноше, коме лице сијаше јаче од сунца, тако да нисам могао гледати на неисказану славу лица Његова. Беше Он обучен у белу ризу, но раздерану од врха до дна; придржавајући је обема рукама на прсима Он покриваше наготу Своју. Када све то угледах, мене спопаде трепет и ужас; и са великим страхом молећи My ce, упитах: "Ко ти, Спасе, ризу раздра?" Господ одговори: "Раздра ми је безумни Арије, јер одвоји од Мене људе Моје, које стекох крвљу Својом. Него пази и не примај га у црквену заједницу: јер он смишља зло и непријатељство против мене и против мојих људи. Ето, хоће да моле тебе за њега да му опростиш; али ти их немој послушати и немој примити у стадо вука као овцу. Заповеди Ахилу и Александру, који ће после тебе бити епископи, да га не приме него да га пред свима прокуну". Ето, дакле, ја вам казах што ми је наређено; а ви ако не послушате и не извршите што вам је наређено, ја нећу бити крив за то.

Рекавши то он преклони колена и мољаше се, и сви се мољаху с њим. А кад заврши молитву рече: Помолите се за мене, браћо. - Присутни се помолише, и рекоше: Амин. - Ахила пак и Александар, целивајући му руку, плакаху, јер им он рече да га они више видети неће. И ови презвитери саопштише људима све речи које им блажени Петар рече о Арију, и то што им он заповеди да Арија не примају у црквену заједницу, пошто је вук и непријатељ Божјег Сина.

После тога свети Петар, видећи да хришћански народ запаљен ревношћу не допушта царском изасланику да га изведе из тамнице на смрт, и бојећи се да се не изроди битка између хришћана и царевих војника и настане велико крвопролиће, a усто и сам желећи да се разреши од тела и отиде ка Господу, одлучи да кришом преда себе мучитељима, да не би народ настрадао, и да би сам што пре отишао к жељеноме циљу. Стога он тајно од народа посла к Трибуну једног верног слугу свог који се налажаше поред њега, са оваком поруком: "Ако желиш да учиниш цару Максимијану по вољи, онда дођи ноћас тајно к тамници, пробиј зид, узми. ме и изврши наређење цара свог".

Тако и би. Када паде ноћ, мноштво хришћанскога народа тискаше се око врата тамнице, у којој се налазио свети пастир стада Христова, и чуваше их, не пропуштајући никога к њему. Трибун пак дође с војницима и тајно проби на тамници зид отпозади, колико да се може провући један човек. Ноћ беше зимска и ветровита, и нико од хришћана не чу звук од пробијања зида. Свети Петар прекрстивши се рече: "Боље је да један човек умре него да сви људи погину", - и изиђе из тамнице кроз пробијени зид, и то нико од верних не знађаше. Трибун с војницима дивљаше се таквом светитељевом радосном хитању на смрт; и узевши га одведоше на оно место где свети апостол Марко прими мученичку смрт, и тамо му одсекоше чесну главу.

У близини гроба светога Марка нахођаше се једна девојка која живљаше у добровољном затвору. Када се она мољаше Богу те ноћи у коју свети Петар би посечен, она чу глас с неба који говораше: "Петар почетак апостола, Петар свршетак Александријских мученика".

Када свану дан, људи дознавши да је њихов пастир тајно изведен из тамнице и посечен крај гроба светога Марка, с плачем похиташе к светом телу његовом, узеше га и у цркву унеше. Тамо, приставивши чесну главу његову к трупу, поставише га на престо, тојест на горње место, са следећег разлога: овај свети архијереј у животу свом за све време пастирског служења свог није седао на горње место, већ је, кад је томе бивало време, седео у подножју његовом. Због тога су сви људи и клирици често негодовали и молили га да седи на горњем месту, али он никада није пристајао на то. Једном после Божанствене литургије, сазвавши сав клир свој, рече им: Знате ли зашто ја не седам на горње место? Зато што када се приближим к њему, ја видим на њему небеску светлост и неку Божанствену Силу где пребива на њему. Стога мене спопада ужас, и ја се не усуђујем сести тамо, осећајући да сам недостојан, него седам у подножју, и то са страхом. Ово вам казујем, да ме не бисте више приморавали на то.

Са тог разлога, после кончине његове, људи га мртва посадише на горње место, и сви клицаху к њему: Моли за нас, свети угодниче Божји! - После тога они га чесно погребоше, славећи Свету Тројицу: Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога, коме и од нас нека је част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal