СВЕТИ Михаил живљаше у време цара Михаила III. По своме пореклу он беше Бугарин из града Потуке, који је тада припадао грчкоме царству. Угледни родитељи Михаилови беху међу првим хришћанима бугарским; a такав хришћанин бејаше од детињства и Михаил; због његове побожности родитељи и познаници називаху га: свето дете. Од дечачких година својих он се одликоваше чистотом живота, увек беше пун страха Божија, пребиваше у посту и молитви, раздаваше милостињу сиромасима и посећиваше болеснике, кротак и смирен и сваковрсним врлинама украшен.

Кад Михаил напуни двадесет пет година, он ступи у војску и постаде старешина над великим војним одредом. У то време кренуше у рат против грчког царства Етиопљани и Агарјани, тојест Арабљани мухамеданске вере, и упутише ка престоници грчкога царства. У заштиту отаџбине иступи велика грчка војска и срете се са далеко већом војском агарјанском. Видећи да ће их огромна војна сила етиопљанска и агарјанска надвладати, Грци побегоше у горе кријући се по забаченим местима. У грчкој хришћанској војсци налажаше се и Михаил Војник са својим одредом. Он се не уплаши непријатеља, и непрестано сокољаше своје људе. Видевши опште бежање Грка, Михаил заплака, и павши ничице на земљу мољаше се Богу за спасење хришћана. Пошто заврши молитву, он са својим одредом силовито јурну на непријатеље и упаде у саму средину Етиопљана и Агарјана, жестоко их разбијајући, при чему не изгуби ниједног свог војника. У то исто време изненада настаде олуја и поможе хришћанским војницима: муње и громови још више уплашише непријатеље, те се сви они дадоше у бекство. Помоћу Божијом Михаил разјури све непријатеље, а његов одред остаде читав, без икаквог губитка.

Узневши благодарност Богу за даровану победу, Михаил распусти војску, и сам са немного слугу крену натраг у своју постојбину. За време тог путовања догоди се овакво чудо. Михаил се заустави на једном месту ради одмора. Тамо се налажаше велико језеро, из кога је излазила чудовишна змија и јела људе и стоку. Један од Михаилових слугу угледа у близини језера дим, узе са собом нешто хране и пође ка том диму. Тамо он угледа девојку у сузама која је седела и нешто очекивала. Слуга је стаде распитивати, и толико се занесе њеном причом о страшној змији да му загоре јело које беше приставио. Када се слуга врати своме господару, Михаил га упита што се толико задржао и зашто му је загорело јело. Тада му слуга исприча све што чу од оне девојке за змију.

Саслушавши причу Михаил реши да оде тамо, и позва сво је слуге. Али, ови се уплашише и не смедоше поћи са својим господарем. Михаил се онда помоли Господу Богу, осени крсним знаком лице своје, седе на коња и пође ка језеру, узевши са собом само најстаријег слугу. Стигавши на место, он стаде распитивати девојку што је дошла на то место. Спочетка девојка саветоваше Михаилу да се уклони, да га чудовишна змија не би појела. Али на захтев блаженог Михаила, она му исприча о установљеном у граду обичају: да се по реду дају деца змији на поједење.

Запрепашћен девојчином причом, Михаил нареди своме слузи да са коњем оде мало подаље и чека, а сам паде на земљу и стаде се молити Господу Богу. Када светитељ заврши молитву и устаде, усред језера појави се змија, високо подиже главу и ударајући репом по води стаде се са разјапљеним чељустима приближавати обали. Светитељ узе штит и мач, и одсече главу змији. А змија савивши реп удари светитеља по десноме образу и у леву руку, и начини му рану. Михаил паде у несвест, али брзо дође себи и устаде. Слуга пак Михаилов, видећи такво чудо, похита у град и исирича шта се догодило. Грађани изиђоше из града и свечано дочекаше избавитеља, а девојку предадоше родитељима. Тако Богу би угодно да прослави Михаила Војника онаквим чудом какво у старо време учини свети Георгије Победоносац. После тога свети Михаил изговори грађанима поуку да се чврсто држе хришћанске вере, па продужи свој пут и врати се кући својој. И кроз кратко време он с миром предаде блажену душу своју Господу и пређе. у Небеско царство.

Ha гробу светога Михаила збиваху се многа знамења и чудеса и исцељења од болести оних који с вером прибегавају његовом гробу.

Након много година, у време другог Бугарског царства, бугарски цар Калојоан, ратујући у границама грчкога царства чију престоницу тада држаху латини, заузе град Потуку и реши да пренесе мошти светог Михаила Војника у своју бугарску престоницу, град Трново. Бугарски патријарх Василије, чувши за приближавање светих моштију, изађе са свим својим свештенством и грађанством у литији на сусрет светим моштима. Бугарски цар и патријарх узеше свете мошти на своја рамена и својим рукама их однесоше и положише у саборном патријаршијском храму.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal