СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА


МИНЕ

 



СВЕТИ мученик Мина бејаше родом Египћанин, по вери пак хришћанин, a no занимању војник у Котуанској области, под влашћу трибуна Фирмилијана. У то време y Риму цароваху заједно два незнабожна цара: Диоклецијан и Максимијан. Ови цареви издадоше наредбу по свима земљама: да буду мучени и убијани сви хришћани који се не поклањају идолима. И који верују у Христа беху свуда приморавани на приношење жртава идолима. Тада блажени Мина, не могући гледати одвратно жртвоприношење идолима, напусти и војску, и град, и људе, и све, па оде у пусту планину.



Јер више вољаше свети Мина живети с дивљим зверовима неголи с људима који не знају Бога. И скиташе се он по горама и пустињама: поучавајући се у Закону Господњем, постом и молитвом очишћујући своју душу, и дан и ноћ служећи Јединоме Истинитоме Богу. Тако прође много времена.


Једном у главном граду Котуанске области би приређен велики незнабожачки празник, на који се сабра много незнабожаца. Ту се одржаваху разне игре, позоришне представе, коњске трке и гимнастичка надметања, што народ усрдно посматраше са узвишених места, нарочито спремљених за то. Блажени пак Мина, Духом Светим прозревши из даљине то незнабожачко празновање, распали се ревношћу по Богу, остави горе и пустиње, па се спусти у град. Дошавши усред гледалишта где се те приредбе одржаваху, мученик се попе на једно узвишено место одакле су га могли видети сви, па громким гласом кликну: Нађоше ме који ме не траже: јавих се онима који не питају за ме (Рм. 10, 20).


Када свети Мина тако кликну, сви гледаоци окренуше очи своје на њега и ућуташе, зачуђени његовом смелошћу. На гледалишту бејаше и кнез тога града Пир. Он одмах нареди те светитеља доведоше преда њ, и он га упита: Ко си ти? - Свети Мина одговори громко да сав народ чује: Ја сам слуга Исуса Христа, Цара неба и земље. - Кнез опет упита светитеља: Јеси ли странац, или овдашњи житељ? и откуда теби толика смелост, те си се дрзнуо усред гледалишта тако викати? - Када кнез то говораше, а светитељ још не успе одговорити на кнежева питања, неки од војника што бејаху око кнеза препознаше Мину и повикаше: Та ово је Мина војник, који је био под влашћу трибуна Фирмилијана. - Кнез онда упита Мину: Јеси ли заиста био војник као што ови кажу за тебе? - Светитељ одговори: Да, истина је; био сам војник и живео у овом граду, али видећи безакоње људи прелашћених од бесова и како се клањају идолима а не Истинитоме Богу, ја одбацих своје војничко звање и напустих град, да не бих био учесник у безакоњу и погибли тих људи. И тако, до данашњега дана ја се скитах по пустим местима, избегавајући додир са незнабожним људима, непријатељима Бога мог. А сада, чувши да приређујете свој богомрски празник, ја се запалих ревношћу за Бога мог, и дођох овамо да изобличим слепоћу вашу и да вам проповедам Јединог Истинитог Бога, који је речју Својом створио небо и земљу и промишља о целој васељени.


Чувши такве речи, кнез нареди да светитеља одведу у тамницу и чувају под стражом до сутра, а сам цео тај дан проведе у празновању и посматрању приредаба.


Сутрадан седе кнез на судишту и нареди те доведоше преда њ светог Мину из тамнице. И стараше се кнез на све могуће начине да приволи светога Мину на идолопоклонство: и обећавајући му дарове и претећи му. А када га не могаде својим речима приволети на зловерје, он га стаде приморавати на то делом: нареди те га четири војника растегоше и немилице воловским жилама бише, и из његових рана течаше река крви. А један од присутних људи, неки Пигасије, рече светоме Мини: Сажали се, човече, на себе, и покори се кнежевом наређењу пре но што ти тело не буде потпуно уништено. Саветујем ти: поклони се боговима само за време, да би се избавио ових мука, па после опет служи Богу своме, који се неће наљутити на тебе ако једанпут принесеш жртву идолима и на кратко време обратиш се њима из нужде, да би избегао ове љуте муке. - Но светитељ с праведним гњевом одговори на то: Иди од мене, вршиоче безакоња, ја сам већ принео жртву хвале, и опет ћу принети само Богу моме, који ми даје помоћ Своју и толико ме укрепљује у трпљењу, да ми ове муке изгледају сасвим лаке и слатке а не горке.


Запрепашћен таквим трпљењем мучениковим, мучитељ нареди да светог Мину ставе на још веће муке. И светитељ би обешен на дрвету, и струган гвозденим ноктима; а мучитељ му говораше ругајући му се: Осећаш ли какав бол, Мино? Јесу ли ти слатке ове муке? Хоћеш ли да ти увећамо ове слаткоће? - А свети мученик, ма да силно страдаше, ипак одговори кнезу: Мучитељу, нећеш ме победити овим краткотрајним мукама, јер око мене стоје и помажу ми војници Цара Небеснога, које ти не видиш. - Кнез онда нареди слугама да још немилосрдније муче светитеља и да му говоре: He исповедај овде другога цара сем царева римских. - А мученик им одговараше на то: Када бисте ви знали истинитога Цара, не бисте хулили Онога кога ја проповедам, јер је Он истинити Цар неба и земље, и нема другога осим Њега. Ви пак не знајући хулите Њега, и упоређујете Га са својим трулежним царевима, сазданима од прашине и краткотрајнима, којима Он даде царско достојанство и царску власт, пошто је Он Господ целокупне творевине.



Тада кнез упита мученика: А ко је тај, што даје власт царевима и господари над свима? - Мученик одговори: Исус Христос, Син Божији, који вечито живи, коме се покорава све и на небу и на земљи; Он уздиже цареве на престоле и царује, даје власт и влада. - Мучитељ на то рече светоме Мини: Зар ти не знаш да се Римски цареви силно гњеве на све који исповедају име Христово, и наређују убијати их? - Мученик одговори: Господ се зацари: нека се гњеве људи! (Псал. 98, 1). Ако се дареви ваши гњеве на Христа и на хришћане који исповедају име Христово, шта је мени до тога? Ја не обраћам пажњу на њихов гњев, јер сам слуга Христа мога. Ја само о једном бринем: да до смрти останем у исповедању свесветог имена Његовог и да се наслађујем свеслатке љубави Његове, од које ко ће нас раставити? Невоља ли или туга? Или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач? Ништа ме не може раздвојити од љубави Христове (Рим. 8, 35. 39).


После тога мучитељ нареди да мученику немилосрдно трљају ране крпом од козје длаке. И када се ово чињаше, свети мученик говораше: Сада са себе свлачим кожну одећу и облачим се у ризу спасења. - Затим мучитељ заповеди да мученика опаљују свећама. Но и када цело тело његово тако опаљиваху, он ћуташе. Кнез га онда упита: He осећаш ли овај огањ, Мино? - Светитељ одговори: Бог је наш огањ који спаљује (Јевр. 12, 29). Онај за кога страдам помаже ми, и због тога не осећам огањ којим ме спаљујете, и не бојим се ваших многоврсних мучења, јер се сећам еванђелских речи Господа мога: He бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити (Мт. 10, 28).


Тада кнез упита мученика: Откуда у тебе таква красноречивост? Ти си све време провео у војсци, а како онда умеш говорити као човек који је прочитао много књига? - Мученик одговори: Господ наш Исус Христос рекао нам је: Када вас буду мене ради водили пред владаре и цареве, не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати (Мт. 10, 18. 19). - Кнез упита мученика: Је ли ваш Христос знао да ћете толико страдати за Њега? - Мученик одговори: Пошто је Он Истинит, то је и провидилац будућности: знао је и зна све шта ће бити; Он унапред зна и све наше помисли.


Међутим кнез, не знајући шта да светитељу одговори на то, рече му: Остави се, Мино, свога празнословља, и изабери себи једно од двога: или буди наш, па да те више не мучимо; или буди Христов, па да те потпуно уништимо. - На то светитељ одговори громким гласом: Христов сам био, и јесам, и бићу. - Кнез рече: Ако хоћеш, пустићу те на два или три дана, да се добро размислиш, па да нам кажеш последњу реч о себи. - Но светитељ одговори: He два и не три дана, већ много година исповедаћу веру Христову, и никада не помислих одрећи се


Бога мога. Стога ни сада не доликује мени да размишљам о томе. Нити се надај, кнеже, да ћеш што друго чути од мене. Но ево ти моје последње речи: Бога се мога одрећи нећу, и боговима вашим жртву принети нећу, нити ћу колена своја преклонити пред бездахним идолима.


Овакав одговор страховито разјари кнеза и он нареди да разбацају по земљи кукице, трозупце и разноврсне гвоздене клинце, па да по томе вуку светог Мину везана. А он, као по меком цвећу вучен, још неустрашивије изобличаваше незнабожачко многобоштво и исмеваше безумље људи прелашћених од бесова. Кнез пак заповеди да вучена мученика бију још и оловним прућем. И тако мучише светог Мину дуго времена.



У то време један од присутних војника, по имену Илиодор, рече мучитељу: Господине кнеже, зар твоја светлост не зна да су хришћани безумни и не боје се мука, подносећи их као да су од бездахног камења и дрвета, а смрт сматрају као слатки напитак. Зато, не замарај себе више него нареди да брзо погубе овог упорног хришћанина.


И кнез одмах изрече овакву смртну казну светом мученику: Злог Мину војника, који је пао у хришћанско безбожје, a није хтео да послуша царско наређење и принесе боговима жртву, наређујемо посећи мачем, и тело његово да буде спаљено у огњу пред свима.


Војници онда узеше светог Мину, одведоше изван града и одсекоше му главу, па наложише велики огањ и вргоше у њега свето мучениково тело. А неки од верника, пошто се огањ угаси, дођоше на то место и сабраше неке делове светитељевих моштију преостале од огња, па их мирисима помазаше и у чисто платно увише. Након пак мало времена они их пренесоше у светитељев завичај - град Александрију, и тамо их сахранише на чесном месту. Доцније на том месту би подигнута црква у име светог мученика, и у њој биваху многа чудеса молитвама светитељевим.

 



КАЗИВАЊЕ ТИМОТЕЈА, АРХИЕПИСКОПА АЛЕКСАНДРИЈСКОГ,


О ЧУДЕСИМА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА МИНЕ

 




ПОСЛЕ смрти незнабожних и богомрских царева Римских Диоклецијана и Максимијана, на царски престо ступи благочестиви цар Константин Велики, за чијег се царовања рашири вера у Господа нашег Исуса Христа. У то време неки христољубиви људи града Александрије, нашавши место где беху положени чесни остаци моштију светог славног мученика Христовог Мине, саградише на том месту цркву у име његово.


У то време догоди се те у Александрију допутова ради трговине неки благочестиви трговац из Исаврије. Чувши за многа чудеса и исцељења која бивају у цркви светога Мине он рече у себи: Идем и ја да се поклоним чесним моштима светог мученика и дам неки прилог цркви његовој, да ми Бог буде милостив молитвама страдалца Свога. - Помисливши тако он пође у цркву поневши са собом торбицу пуну златника. Дошавши до језера он нађе превоз, и превезе се до места које се звало Локсонета. Изишавши на обалу трговац искаше где би преноћио, пошто се већ беше смркло. И уђе у једну кућу, и рече домаћину: Пријатељу, имај доброту, те ме прими у своју кућу на преноћиште, јер је сунце зашло и бојим се да продужим пут сам, без сапутника. - Домаћин му одговори: Уђи, брате, и преноћи овде док не сване. - Гост уђе у кућу, леже да се одмори и заспа. Међутим домаћин, видевши да путник има торбицу злата, саблазни се, и нахушкан од злог духа реши да убије свога госта и његово злато узме себи. Стога он устаде у поноћи, својим рукама удави трговца, исече му тело на комаде, стрпа их у котарицу, па сакри у унутрашњој одаји. После пак убиства њега спопаде страховита узнемиреност, и он тумараше тамо-амо тражећи привремено место да погребе убијенога. И док се он пашташе око тога, њему се јави свети мученик Мина јездећи на коњу, као војник који долази од цара. И ушавши на капију у двориште убичине куће, свети мученик упита убицу за убијеног госта. А убица, изговарајући се, говораше светом мученику: He знам шта говориш, господине, код мене није био нико. - Међутим светитељ сиђе с коња, уђе у унутрашњу одају, узе котарицу, изнесе је напоље и упита убицу: Шта је ово? - Убица се страховито препаде, и баци се ничице пред ноге светитељу. Светитељ пак, саставивши комаде искасапљеног тела и помоливши се, васкрсе мртваца, и рече му: Одај хвалу Богу! - A он, уставши као од сна и разумевши да је пострадао од домаћина куће, прослави Бога и с благодарношћу се клањаше јавившем се војнику. А светитељ, узевши злато од убице, даде га васкрсломе човеку, говорећи: Продужи својим путем с миром. - Затим окренувши се убици, светитељ га дохвати и силно изби. Убица се покаја и мољаше опроштај. Свети мученик му дарова опроштај греха, па помоливши се за њега седе на коња и постаде невидљив.


У Александрији живљаше један човек по имену Евтропије. Он обећа дати цркви светога Мине сребрни тањир. И позвавши кујунџију он нареди овоме да му изради два сребрна тањира, и на једном да напише: тањир светог великомученика Мине, а на другом: тањир Евтропија, грађанина Александрије. Кујунџија стаде по наруџбини правити оба тањира; и кад их направи, тањир светога Мине изиђе лепши и блиставији од оног другог.


Написавши на једноме тањиру име светог Мине а на другоме Евтропијево, кујунџија их предаде Евтропију. А Евтропије потом, путујући лађом по мору, употреби за обедом оба тањира; при томе му паде у очи да је тањир, намењен светоме Мини, много лепши од његовог, и он одлучи да га не подари светитељу, и нареди своме слузи да му на том тањиру прислужује јела, а тањир са својим именом намисли послати на дар цркви светога Мине. После обеда слуга узе тањир са именом мученика, оде на крај лађе и стаде га прати у мору. Но одједанпут њега спопаде ужас, и он угледа неког човека који изађе из мора, оте му тањир из његових руку и постаде невидљив. Дошавши к себи, слуга се страховито препаде, па скочи за тањиром у море. Видевши то, господар се његов такође уплаши, и плачући горко говораше: Тешко мени бедноме, што пожелех да узмем себи тањир светога Мине: тако и тањир изгубих и слугу свог погубих. Али Ти, Господе Боже мој, немој се до краја гњевити на мене и покажи милост Своју слузи моме. Ево, ја дајем обећање: ако нађем слуге мога, онда ћу начинити такав исти тањир и дати га на дар светом угоднику Твом Мини, или ћу цркви његовој дати онолико новаца колико такав тањир вреди.



Када лађа пристаде уз обалу, Евтропије сиђе с лађе и стаде загледати ивице обале, надајући се да угледа тело слуге свог избачено морем, да би га сахранио. Док он пажљиво разгледаше обалу, угледа он слугу свога где излази из мора са тањиром у рукама. Запрепашћен и обрадован, он громким гласом кликну: Слава Богу! ваистину је велик свети мученик Мина! - Чувши тај клик, сви са лађе изиђоше на обалу, и видећи слугу где држи тањир, удивише се и слављаху Бога. А кад они стадоше распитивати слугу на који начин остаде жив у мору и како изиђе из воде читав и здрав, он им одговори: Чим се бацих у море, муж дивнолик са другом двојицом узеше ме и ходише са мном јуче и данас и доведоше овде. - Евтропије онда узе слугу свога и тањир, оде у цркву светога Мине, и пошто се поклонише, оставише на дар тањир, обећан светитељу, па отидоше благодарећи Бога и славећи светог угодника Његовог Мину.


Жена нека по имену Софија иђаше из покрајине Фекозелитске цркви светога Мине да му се поклони. На путу пак срете је неки војник, и видећи је саму реши се да је обешчасти. Но она му се силно противљаше и призиваше у помоћ светог мученика Мину. И светитељ јој не ускрати своју помоћ, него и напасника казни и жену неповређеном сачува. Јер када тај војник, реши да учини насиље, привеза коња за десну ногу своју и покуша да своју намеру приведе у дело, коњ се разбесни и јурну вукући по земљи господара свог, и не заустави се, нити се смири док га не довуче до цркве светога Мине. Страховито ржући и беснећи, коњ привуче многе људе на тај призор: јер беше празник, и у цркви се налажаше врло много народа. А војник, угледавши толики народ, и видећи коња где једнако бесни, и да му нико не могаше помоћи, уплаши се да далеко страшније не пострада од коња. Зато он одбаци од себе стид, и пред свим народом исповеди своју гнусну намеру, и коњ се одмах смири и постаде кротак. И војник уђе у цркву, и припавши к моштима светитељевим мољаше се просећи опроштај за свој грех.


Код цркве светог мученика Мине са многима другим налажаху се ради исцељења један богаљ и једна нема жена. У поноћи пак када сви спаваху, свети Мина се јави богаљу и рече му:


Приђи ћутке к немој жени и ухвати је за ногу. - А богаљ одговори мученику: Свече Божји, еда ли сам блудник, те ми то наређујеш? - Но светац му трипут понови своје речи: и додаде: Ако то не учиниш, нећеш добити исцељење. - Извршујући свечево наређење, богаљ допузи и ухвати нему за ногу. Она се пробуди и стаде викати, грдећи богаља. А богаљ, уплашивши се, скочи на обе ноге и побеже. На тај начин они се обоје осведочише о своје исцељење: нема жена проговори, а богаљ скочи и побеже као јелен. Исцељени, они обоје узнеше благодарност Богу и светом мученику Мини.


Један Јеврејин имађаше пријатеља хришћанина. Једном, одлазећи у далеку земљу он му даде на чување сандучић свој са хиљаду златника. И задржа се Јеврејин дуго у тој земљи. Хришћанин пак намисли у срцу свом да не да натраг злато Јеврејину када се буде вратио, него да га задржи себи. И стварно, он тако и уради. Вративши се, Јеврејин оде хришћанину и моли га да му врати злато које му је дао на чување. Но хришћанин одрече, говорећи: He знам шта говориш; ти ми ништа давао ниси, и ја ништа од тебе узео нисам. - Чувши такав одговор свога пријатеља. Јеврејин се ожалости, и сматрајући да му је злато пропало, он рече хришћанину: Брате, нико не зна за то осим једнога Бога. И ако ти поричеш да сам ти дао злато на чување, тврдећи да га ниси узео од мене, онда потврди то заклетвом. Стога хајдемо у цркву светога Мине и тамо се закуни мени да ниси узео од мене сандучић са хиљаду златника.



Хришћанин пристаде, и они обојица заједно одоше у цркву светога Мине, и хришћанин се закле Јеврејину пред Богом да није узимао од њега злато на чување. По извршеној заклетви они изађоше заједно из цркве, и тек што уседоше на своје коње., коњ под хришћанином стаде беснети тако да просто беше немогуће удржати га; он чак и узде покида, и јурећи збаци на земљу господара свог. А кад хришћанин паде с коња, њему спаде прстен с руке, и испаде му кључ из цепа. Затим уставши он ухвати коња, умири га, па узјахавши на њега крену заједно са Јеврејином. После извесног времена рече хришћанин Јеврејину: Пријатељу, ево згодног места, сиђимо с коња, да се прихватимо хлеба.


Сишавши с коња, они их пустише да пасу, а и сами стадоше јести. Но након мало времена хришћанин, подигавши очи, угледа слугу свог где стоји пред њим и држи у једној руци Јеврејиново сандуче а у другој спали прстен и изгубљени кључ. Угледавши то, њега спопаде ужас, и он упита слугу: Шта је то? - Слуга му одговори: Неки страшни војник на коњу дође к мојој господарици и давши јој кључ са прстеном рече: "Пошљи што брже можеш Јеврејиново сандуче, да се твоме мужу не би догодила велика несрећа". И мени би уручено ово да ти донесем као што си наредио.


Видевши то, Јеврејин се удиви чуду, и сав радостан врати се заједно са својим пријатељем хришћанином цркви светога Мине. И поклонивши се у цркви до земље, Јеврејин замоли да буде крштен, пошто поверова у Господа Христа због чуда, које својим очима виде. А хришћанин мољаше светога Мину, да му подари опроштај, пошто закон Божји наруши. И они обојица добише што молише: један свето крштење, а други - проштење. И пођоше сваки своме дому, радујући се и славећи Бога и величајући светог угодника Његовог Мину.





НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal