НА Јегејском Мору постоји острво Парос. На том острву бејаше прекрасна црква у име Пресвете Владичице наше Богородице. Цело то острво, па и сам храм, опусте не зна се због чега, и постаде обиталиште не људи него звериња.

Једном неки ловци из приморског града Евбеје договорише се да лађом оду на то пусто острво у лов, пошто тамо бејаше врло много јелена и дивљих коза. Допловивши до острва, ловци са својим оружјем изиђоше из лађе и кренуше по острву иштући лова. Међу њима беше један ловац, човек богобојажљив и пун бриге о свом спасењу. Он се одвоји од своје дружине и сам хоћаше по пустом острву трагајући за зверињем; тако наиђе на споменуту запустелу цркву, уђе у њу и стаде. се молити како је умео и знао, јер беше човек прост и неписмен. Клањајући се и молећи се, он угледа на земљи малену јамицу и воду у њој, а у води потопљено семе од сунцокрета, пошто тог растиња има много на том острву, и помисли у себи: Овде има неки слуга Божји, који се храни овим семењем. - Ипак ловац изиђе из цркве, журећи да стигне своју дружину. И ловци остадоше на том острву неколико дана, наловише колико су хтели јелена и коза, па кренуше са богатим ловом на лађу. Споменути ловац се опет издвоји од дружине, па уђе у цркву да се помоли Пречистој Богородици. Притом се надаше да види онога који је потопио у води семење од сунцокрета. А када се, стојећи у средини цркве, мољаше, он угледа с десне стране светог престола густе мреже паучине, а иза њих некакво створење као ветром љуљано. Желећи да дозна шта је то иза паучине, он приђе, и таман хтеде да покида паучину, он тог тренутка чу глас који говораше: Стој, човече, и не прилази ближе, стид ме је, јер сам нага жена. - Чувши то ловац се уплаши и хтеде да бежи, али од великог страха не могаше, пошто му ноге дрхтаху, и коса му се диже на глави поставши оштра као трње, и он стајаше у ужасу. А кад се мало прибра, он се усуди те упита: Ко си ти, и како живиш у овој пустињи? - И поново чу глас који говораше иза паучине: Молим те, добаци ми одећу, и када покријем наготу своју казаћу ти о себи што ми Господ нареди.

Ловац скиде са себе горњу одећу, положи је на земљу, па сам изађе из цркве. Почекавши мало док се та жена обуче у његову одећу, он поново уђе и угледа је где стоји на истом месту на коме бејаше и малочас. Изглед њен беше веома страшан, једва је личила на људско биће: не виђаше се на њој жив човек него сва беше као мртвац: кости - само кожом покривене, коса - бела, лице - црно са нешто белине, очи - дубоко упале; и уопште сав изглед њен беше као изглед мртваца који лежи у гробу; она једва само дисаше, и могаше само тихо говорити. Угледавши је такву, ловац се још више препаде; па павши на земљу, он стаде искати од ње молитве и благослова. A она, окренувши се истоку, подиже руке своје и мољаше се; но ловац не могаше чути речи њене молитве, једино он чујаше глас који тихо говораше к Богу. Затим, окренувши се ловцу, рече:

Бог нека те помилује, човече! Но кажи ми, због чега си дошао у ову пустињу? Шта теби треба ова пустиња, у којој нико не живи? Али, пошто те је, мислим, Господ упутио овамо ради моје смерности, и ти желиш да сазнаш о мени, то ћу ти ја испричати све. И она стаде причати овако:

Отачаство је моје Лезвија; рођена сам у граду Метимни; име ми је Теоктиста; по животу сам монахиња. Јер када још као дете остадох без родитеља, рођаци ме дадоше у женски манастир, и ја се замонаших. Једном на празник Васкрсења Христова, у својој осамнаестој години, ја с благословом отидох у оближње село да посетим своју сестру која је тамо с мужем живела, и заноћих код ње. Међутим у поноћ нападоше на тај крај Арабљани, предвођени чувеним по злу Низаром, опленише сва села, а запленише и мене са осталима; и кад свану потоварише нас у своје лађе, па отпловише. Пловивши цео дан, они увече пристадоше уз ово острво, па стадоше искрцавати заробљенике, разгледајући их и одређујући им цену којом би се ко могао откупити. Са другима бих искрцана и ја, но угледавши у близини луг ја полетех к њему и дадох се у бекство. Но за мном појурише они што ме беху заробили, и гонише ме као ловци звера, али ме пустиња сакри од њих, или боље рећи: Бог ме у пустињи покриваше благодаћу својом и заштићаваше од руке гонитеља, те ме они не могаше ни наћи ни стићи. Ја побегох у унутрашњу пустињу овога острва, и не престадох бежати од страха док ми се ноге страховито не израњавише од бодљикавог дрвећа, трња и оштрог камења, и ја, без снаге да даље бежим, падох на земљу као мртва, и крв из рана мојих зали земљу. И сву ноћ ту ја проведох у тешким боловима, али благодарих Бога што ме спасе из руку непријатеља мојих и сачува неоскврнављеном. И радије волех - у овој пустињи одмах умрети у девичанској чистоти, него живети међу поганим људима и погубити посвећено Христу девичанство. Сутрадан изјутра ја видех да су безбожни разбојници отпловили од острва, и ослободивши се њиховог ропства ја се испуних такве радости да заборавих на своје болове. И ето од тада до сада ја тридесет шест година живим на овом острву. Храним се семењем сунцокрета кога овде много има; а нарочито се храним речју Божјом: јер све псалме, песме и читања, што у манастиру своме научих, памтим до сада, и њима се тешим и храним душу своју. Одећа пак моја убрзо се подера и ја остадох нага, имајући само благодат Божију као покривач који ме покрива од свих зала.

Испричавши то, преподобна девојка подиже к небу руке своје и узнесе благодарност Богу за неисказану милост Његову, показану на њој. Затим, обративши се опет ловцу, рече: Ето, ја ти све казах о себи; једно само молим од тебе, a то ми учини Господа ради: када идуће године дођеш на ово острво ради лова, - а сигурно ћеш доћи пошто Бог тако хоће, - узми у чист сасуд честицу Пречистих и Животворних Христових Тајни и донеси ми овамо, јер откако се настаних у овој пустињи, ја се не удостојих причестити се. Сада пак иди с миром к својој дружини, и никоме не причај о мени.

Ловац обећа да ће испунити налог, и поклонивши се тој дивној слушкињи Христовој оде радујући се и благодарећи Бога што му откри такву ризницу Своју и удостоји га видети и разговарати и удостојити се молитава и благослова оне које не беше достојан сав свет. А кад стиже на обалу он затече своје пријатеље где га чекају забринути што га нема, јер мишљаху да је залутао у пустињи. Но он им не откри тајну коју је по наређењу чувао, и они отпловише дома. Међутим ловац тај очекиваше наредну годину као велику радост, желећи да поново види чисту невесту Христову која живљаше у пустињи као у палати. А када настаде очекивано време, он се опет договори са својим друговима да отплове на острво Парос ради лова. Пред одлазак пак на лађу он узе од презвитера у малени чисти кивотић честицу Пречистих и Животворних Христових Тајни, као што му беше наредила блажена Теоктиста, и чесно је чувајући код себе отплови. А када стигоше на острво, он са Божанственим Тајнама оде к запустелој цркви Пресвете Богородице, у којој прошле године разговара с блаженом. Но ушавши у цркву, он не нађе у њој свету Теоктисту. И помисли он да је преподобна или отишла у најудаљенију пустињу или учинила себе невидљивом, пошто са њим беху дошли и неки други од пријатеља његових. И изиђе ловац из цркве тужан, и иђаше за друговима својим. Затим се кришом одвоји од њих, и сам се врати цркви, - и одмах се појави преподобна Теоктиста на оном истом месту где је први пут стајала, одевена у ону одећу коју јој ловац даде прошле године. Угледавши блажену, ловац даде на земљу, и поклони јој се. А она му брзо приђе и са сузама рече: He чини то, човече, јер носиш Божанствене дарове; не бешчести Христове тајне, и не ожалошћуј моју убогост, јер сам недостојна. - И ухвативши ловца за одећу, подиже га са земље. А он, извадивши кивотић са Божанственим Тајнама, даде јој. Преподобна најпре паде на земљу пред Божанственим Тајнама и окваси земљу сузама. Затим устаде, узе Свете Дарове у своје руке, причести се, и са умилењем говораше: Сада отпушташ слушкињу Твоју, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје, и јер у руке своје примих отпуштење грехова. Сада одлазим куда наређује доброта Твоја.

Рекавши то она подиже горе руке своје и стајаше дуго молећи се и славећи Бога. Затим с благословом отпусти ловца к његовој дружини. Ловци се пак задржаше у пустињи неколико дана и наловише много коза и јелена, па кренуше к лађи. A онај ловац се поново издвоји од њих и пође сам цркви, желећи да се удостоји од преподобне молитава и благослова за пут. Ушавши у цркву он се осврте тамо-амо, да би видео светитељку. И тек кад приђе месту где је први пут с њом разговарао, он угледа преподобну где лежи мртва на земљи: руке јој беху прекрштене на грудима, а света душа јој отишла у руке Божије. И припаде ловац к чесним моштима њеним, и целиваше свете ноге њене, и сузама их омиваше. И беше у недоумици шта да ради, јер веома прост, он је више времена провео по пустињама, међу зверињем, неголи по градовима, међу људима. Штавише њему не паде на памет ни то, да пође к својој дружини и извести их о томе, те да заједно с њима погребе то свето тело. Међутим, он сам на брзу руку ископа малу рупу у земљи и положи у њој тело преподобне. При томе он се дрзну, те откину руку од светог тела преподобне на благослов себи, желећи да ту руку чесно чува у дому свом. Но премда он то и учини са вером, из љубави и усрђа према преподобној, ипак то не беше Богу по вољи, као што ће се видети из даљег казивања. Откинувши дакле руку, он је уви у чисту мараму, сакри је у своја недра, па оде својој дружини на лађи, и ништа им не каза. Касно увече они се отиснуше од обале, и разапевши једра запловише при повољном ветру. И сви ловци мишљаху да њихова лађа плови брзо, лети као птица, и надаху се да рано изјутра стигну до Евбејске горе. Но у расвитак они се поново обретоше на истом месту - крај обале острва Пароса, и њихова лађа стајаше непокретна као котвом укопана или пак враћена натраг рибом ремором. Од тога све њих спопаде страх, и они се питаху међу собом, не сагреши ли ко, и не задржава ли их на месту нечији грех, те лаћа ни с места макнути не може. Тада ловац што узе руку преподобне, познаде грех свој, па сиђе са лађе и кришом од другова својих оде цркви. И пришавши моштима преподобне он придружи свету руку њену к саставу на њено место, и, помоливши се мало, врати се к својој дружини. И када он уђе у лађу, тог часа лађа се покрену са свога места, и стаде пловити без икакве сметње, те се сви обрадоваше. Брзо пловећи, лађа се већ приближаваше Евбеји, и ловац онај поче причати друговима својим све што му се догодило: како он прошлога лета обрете преподобну Теоктисту, а како јој овога лета донесе Божанствене Дарове, и како када светитељка умре он узе руку њену, те због тога они бише сву ноћ задржани.

Чувши све то, ловци беше тронути, али на овога ловца стадоше силно роптати и љутити се што им не каза још док беху на острву Паросу, "да бисмо се", говораху они, "и ми удостојили благослова од угоднице Божије". И окренувши лађу, они са великом журбом запловише натраг ка острву Паросу. Када стигоше на острво, они сви заједно одоше цркви, са страхом уђоше у њу и приступише месту где лежаше чесно тело преподобне. Они нађоше место, али тела не нађоше; видеше само отиске на земљи од тела које је лежало ту, пошто су се јасно распознавали трагови где је лежала глава а где ноге. И сви се силно зачудише, и беху у недоумици где се то сакри преподобна. Неки од њих говораху да је васкрсла, а други говораху да није васкрсла пре свеопштег васкрсења него рукама анђела пренесена на неко друго место и погребена, као некада света мученица Екатерина. И онда се сви они разиђоше по целом острву, не би ли је нашли: или васкрслу - живу, или пак мртву на друго место пренесену. Прости и неуки, они хоћаху да докуче тајне Божије, које никоме нису познате. И пошто је свуда врло марљиво тражише, и не нађоше, они се онда вратише у цркву, и са умилењем целиваше место на коме је лежало тело преподобне, и помоливши се, вратише се натраг кућама својим. И причаху свима све о преподобној Теоктисти. И сви дивећи се слављаху Бога, дивног у светитељима Својим; Њему слава вавек. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal