СРБИ по происхођењу аристократи, и сродници високих аристократа Византијских. Јевтимије, најпре друг па ученик светог Атанасија Атонског. А када свети Атанасије основа Лавру и сакупи братство, он постави Јевтимија за дохијара, тојест економа Лавре, због његове скромности, кротости, ревности и равноангелног живота. Ову дужност преподобни Јевтимије обављаше богобојажљиво и у срдно, као да му је од самог Бога наложена. Али жељан виших подвига, он душом жуђаше за усамљеничким молитвеним тиховањем. Ту своју жудњу он саопшти своме другу, наставнику и оцу - светом Атанасију. А овај предвиђајући духовну корист од тога по спасење многих, даде му свој благослов и отпусти га. Изишавши из Лавре, преподобни Јевтимије са неколико братије подиже у месту Дафни манастирчић у име светог Николаја Чудотворца, и назва га Дохијаром, у знак сећања на дужност коју је вршио у Лаври. Будно мотрећи на сваки покрет своје душе, он на своме усамљеничком путу ка небу удвостручи у свом манастирчићу пост и молитву. Своју пак малу дружину он стално подстицаше на молитвену сабраност духовну, објашњавајући им да је њихово војевање, војевање не са телом и крвљу, него с поглаварима и с властима и с управитељима таме овога света (Еф. 6, 12). Но мрзитељ сваког добра, ђаво, учини своје. Сарацени нападоше на Јевтимијев манастирчић у светогорском пристаништу Дафни, опљачкаше га и претворише у развалине.

Преподобни Јевтимије, који благовремено примети нападаче, избеже са братством у оближњу густу шуму. А кад се вратише на развалине свога манастирчића, свети Јевтимије не само не узропта и не клону духом, него од све душе узнесе благодарност Богу што га посети овом муком и милошћу: муком, јер га пљачкаши лишише имовине; милошћу, јер братија и он остадоше у животу. И одмах се дадоше на тражење места згоднијег за усамљеничко молитвено подвизавање. И вођен Богом, преподобни изабра место где се и данас налази свештени манастир Дохијарски. И овај манастир он подиже у име светог Николаја Чудотворца. И ту он продужи свом душом и свом снагом подвизавати се у тешким монашким подвизима, узлазећи из силе у силу, и тако служећи за образац и пример своме маломе братству.

Утом к преподобноме Јевтимију дође из Цариграда сестрић Никола, један од првих доглавника и саветника царевих. Још из младости волећи монаштво, Никола најзад, после смрти својих родитеља, остави блесак и сјај високог дворског положаја и огромна богатства овога света, и дође у манастир к светоме ујаку на сиротовање Христа ради. Преподобни Јевтимије га обуче у монашки ангелски лик, давши му име Неофит. Неофит се одмах даде у тешке монашке подвиге, и брзо порасте у велико духовно дрво које донесе обилне родове Богу: у посту, молитвама, метанијима и осталим врлинама. Блажени пак Јевтимије, видећи да сва братија дубоко уважавају и цене Неофита због његовог узвишеног подвижничког живота, испуни давнашњу жељу душе своје: са пристанком братије предаде Неофиту игуманску дужност, а сам се повуче у потпуно усамљеничко молитвено тиховање. И достигавши дубоку старост, блажени Јевтимије мирно усну о Господу у своме манастиру Дохијарском, и то 990. године.

Узевши у своје руке крму духовне управе, преподобни Неофит мудрошћу својих поука и светих дела умножи братство свете обитељи Дохијарске, постепено је претварајући у лавру. У том погледу он добијаше много прилога од цара из Цариграда: и манастир подиже и многе зграде, са главним храмом светом оцу Николају Чудотворцу. Старајући се неуморно о устројству свога манастира, преподобни Неофит осниваше у разним местима метохе.

Тако, богомудро вођена преподобним Неофитом света обитељ Дохијарска напредоваше у свему. Најзад се у дубокој старости блажени Неофит потпуно повуче у усамљеничко молитвено тиховање. И пун дана и светих врлина он оде у вечни покој Царства Небеског. Молитвама светих отаца Јевтимија и Неофита нека се и ми удостојимо вечних блага у Царству Небеском. Амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal