Град Александрија даде овог другог Макарија преподобног. Он најпре у свету беше пиљар. А крсти се у својој четрдесетој години. Затим се одрече света и постаде монах. И после дугих подвига и трудова у монаштву удостоји се свештеничког чина; и постаде старешина манастира Келије, који се налазио у Египатској пустињи између Нитрије и Скита. Беше присни пријатељ преподобном Макарију Египатском, са којим за време Валента и прогонство претрпе од Лукија аријанца, псевдоепископа александријског. И много пута је заједно живео са светим Макаријем Египатским. И оба Макарија беху слични и по нарави и по животу. И имађаху једног наставника и учитеља: Антонија Великог. Као ученици његови, они су се од њега научили савршеном животу у врлинама. Макарије Египатски беше старији по годинама од Макарија Александријског, и први отиде ка Господу. А овај преподобни Макарије Александријски остаде после њега, и поживе неколико година.

О преподобном Макарију Александријском епископ Паладије пише у Лавсаику овако: Видех и светог Макарија Александријског, који светом Макарију Египатском беше друг у делима вере. Он беше презвитер у манастиру Келије, у коме и ја проведох девет година. Од њих три године проживех са светим Макаријем. Нека дела и чудеса његовог богоугодног живота сам видех, а нека дознадох од оних који су раније живели са њим. Он једном виде код великог оца Антонија пробране палмове гране, од којих је он плео котарице, и потражи му један сноп тог грања. А свети Антоније му рече: Стоји написано: He пожели ствари ближњега свог (5 Мојс. 5, 21). И чим то рече, све се гране као од ватре сасушише. Видећи то, Антоније рече Макарију: Ето, Дух Свети отпочину на теби, и ти ћеш после мене бити наследник мојих врлина.

Потом нађе ђаво светог Макарија у пустињи веома изнемогла телом, и рече му: Та ти си добио благодат Антонијеву, зашто је не употребиш за себе и не тражиш од Бога хране и окрепљења за пешачење? - Одговори му светитељ: Господ је снага моја и слава моја; а ти немој кушати слугу Божјег. - Онда ђаво сатвори привид, и светитељу се привиде камила, натоварена разним јестивним стварима, како лута по пустињи. И када виде светитељ да му се камила приближава, и разумеде да је то привид, стаде на молитву, и земља изненада прогута то привиђење.

Овај преподобни Макарије Александријски дође једном код Макарија Великог, који беше у Скиту. И заједно пођоше некуда. Али им је ваљало прећи реку Нил. Ту се деси један велики сплав; они уђоше, а уђоше и два трибуна са великом помпом и спољашњим блеском. Имаху гвоздена кола, на коњима беху позлаћене узде; а њих окружаваху многи војници, оруженосци и слуге, украшени гривнама и златним појасима. Када ова два трибуна видеше ову двојицу преподобних стараца где у светим одећама седе у углу, они похвалише њихово смерно и убого живљење. И један им од трибуна рече: Блажени сте ви који презресте свет. - Одговори му Макарије Александријски: Да, ми смо презрели свет, а вас презире свет. Но знај да си ти рекао ове речи не по својој вољи него пророчки, јер се ми обојица зовемо Макарије, то јест Блажени. - Ове речи тронуше трибуна. И кад дође дома, скиде са себе скупоцене хаљине своје, учини многе милостиње, и изабра пустињачки живот.

Једном послаше преподобном Макарију Александријском грозд свежег и лепог грожђа, пошто му се грожђе веома јело. Али, хотећи да ту жељу победи уздржањем, он тај грозд посла једном болесном брату, коме се такође јело грожђе. Овај га с радошћу прими. Али, желећи да сачува своје уздржање, он га посла другом, још болеснијем брату, који је такође желео тако нешто. Но и овај, примивши грожђе, поступи на исти начин, иако је сам био веома гладан. И тако то грожђе, слато од једног другоме, обиђе многу братију, па опет дође у руке овом преподобном Макарију. Последњи брат, примивши грожђе, посла га Макарију, као велики дар, јер нико није хтео да га окуси. А преподобни се распита за ту ствар, и дознаде да је грожђе обишло сву братију, и удиви се, и захвали Богу за такво уздржање све братије, па ни сам не окуси од њега.

А када би преподобни Макарије чуо за какав подвиг нечији, он би се свим сидама трудио да га подражава и испуни. Тако чу за Тавенисиоте, да у току целе Четрдесетнице не једу ништа што се спрема на ватри. Тада он донесе одлуку да седам година не окуси ништа што се кува или пече на ватри. И не једе ни хлеба ни варива. Јео је само неко семење, поквашено у води. И у таквом уздржању проведе седам година.

Чу преподобни Макарије за неког монаха да дневно једе само једну литру хлеба, па зажеле да се угледа на њега. Зато исече хлеб на ситну парчад и метну у један суд са уским грлићем, кроз који се тек рука могла провући. И одлучи да дневно једе само онолико колико се руком једанпут може извући хлеба из оног суда. И то беше велико умртвљење телу. О томе нам казује Паладије. Једном, шалећи се, овај Макарије рече: "Захватим, дешавало се, повише комада хлеба руком, али их нисам могао извући кроз тесан грлић. И тако ми контролор мој, онај суд, није давао да једем онолико колико ми се хтело". - Тако гладујући, он проведе три године: јео је само четири или пет залогаја хлеба на дан, и толико исто и воде пио сразмерно хлебу; a y току целе године употребљавао је у храни зејтина нешто више од сто грама.

Једном зажеле преподобни Макарије да потпуно победи сан. Зато двадесет дана и ноћи не уђе под кров. Дању мучен жегом а ноћу хладноћом, он је морио себе, да не би заспао. И као што је касније сам причао другима ради поуке, мозак му се стао сушити, и да није ушао у келију и отспавао, памет би изгубио. И говораше светитељ: Колико могох, победих сан; али људску природу, која требује сан, не могох победити, већ јој се потчиних.

Овоме светитељу стаде једном досаћивати дух блуда. Због тога он осуди себе да шест месеци седи гo y скитској баруштини, која се налазила дубоко у пустињи, и била пуна као зоље крупних комараца, који могу и кожу дивљих вепрова пробадати. И ти га комарци толико изуједаше, да су неки мислили да је губав. А када се после шест месеци врати у своју келију, ученици једва по гласу познадоше да је то отац Макарије. Али он и по други пут осуди себе на такво исто мучење од комараца, зато што руком уби комарца који га беше ујео за ногу и истече му много крви. Он се покаја што је то урадио, и изружи себе као убицу и одмаздитеља. И сам одмазди себи за неправду коју је учинио: предаде себе нага комарцима да га изуједају.

Једном зажеле преподобни да види врт и гроб, звани Кипотафион, Јанија и Јамврија, египатских мађионичара из доба Фараонова, да се бори са тамошњим демонима. Јер се причало да је на том месту било мноштво најопакијих демона, које су ти мађионичари скупили тамо својим гнусним мађијама. А ти мађионичари беху браћа, и због своје велике мађионичарске вештине имађаху велики углед код Фараона, и беху веома моћни у целом Египту. Они на нарочитом месту у пустињи начинише врт од четвртастог камења, и у њему направише себи дивну гробницу, и ставише у њу много злата. И засадише сваковрсно дрвеће, и ископаше велики бунар, јер то место беше мочварно и влажно. Све то они урадише, надајући се да ће им душе, по свом изласку из тела, вечно обитавати у том дивном врту, и наслађивати се свим тим добрима као у рају. Но пошто слуга Божји Макарије не знађаше пут до тога врта, он се управљаше по звездама; и као што морнари прелазе море, тако он сву пустињу пређе пешке. А беше понео нешто трски, и на извесном отстојању побијаше по једну у земљу, да би се при повратку руководио тим ознакама. После пута од девет дана он пређе сву пустињу и приближи се споменутом врту. А кад се спусти ноћ, он леже да се мало одмори, и заспа. Но ђаво, крји стално ради против Христових подвижника, покупи све оне трске којима Макарије беше обележио свој пут, и метну му их поред главе док је он спавао. Када се старац пробуди, опази крај себе трске у сноп повезане. А ово би по попуштењу Божјем, ради већег подвига слузи његовом, да се не узда у трске него у милост Божју, која је некада баш кроз ову страшну пустињу водила Израиљ четрдесет година помоћу огњеног стуба. Причао је потом о себи свети Макарије: "Када се приближих врту и гробници оној, истрчаше ми у сусрет до седамдесет демона у разним облицима: једни од њих грајаху, други страшно љути шкргутаху зубима на мене, трећи летећи као вране наваљиваху на моје лице вичући: Шта хоћеш овде, Макарије? - Зашто си дошао к нама? Еда ли кога од вас монаха не кушасмо? Тамо са сличнима себи имаш оно што је наше: имаш пустињу, из које си отерао наше другове. Ми ништа заједничко немамо с тобом. Зашто си дошао у наша места? Као пустињак, буди задовољан пустињом. А ово место нама предадоше они који га уредише. Ти не можеш овде боравити. Због чега хоћеш да уђеш у ову нашу државу, у коју никада ниједан жив човек ушао није, откако сахранисмо браћу која ово начинише?" И док демони прављаху страшну грају и вику, свети Макарије им рече: Ући ћу само да видим, па ћу отићи одавде. - Демони му рекоше: Обећај нам то савешћу својом. - Слуга Христов рече: Учинићу то. - И ђаволи ишчезоше.

А кад улажаше у врт, срете га страшан ђаво са исуканим мачем, и стаде му претити. Свети Макарије му рече: Ти идеш на мене са мачем, а ја идем на тебе у име Господа Саваота у сили Бога Израиљева. И побеже ђаво од њега. А преподобни уђе унутра, и разгледа све што се тамо налазило. Виде и бунар, у коме је о железном ланцу висила кофа, врло стара. Виде и плодове нара, који ништа нису имали унутра, јер су били спарушени на сунцу. Виде и необичну гробницу, многим златом украшену. И пошто све подробно разгледа, изиђе одатле несметано и здраво, и за двадесет дана стиже натраг у своју келију. Но при повратку, успут му нестаде хлеба и воде што је био понео са собом. И поче малаксавати. И кад је већ посртао од глади и жеђи, гле, показа му се на километар даљине нека девојка, у бело обучена, и ношаше ведро чисте воде. Заустављајући се често, она му показиваше воду и зваше га да дође и пије. Али је он не могаше стићи: ипак, вођен надом да ће се напити воде, три дана ићаше за њом јуначки се напрежући, јер је та девојка три дана ишла испред њега. Онда наиђе стадо биволица, којих је много у том крају. Једна од њих која је поред себе имала мало биволче и млеко јој ишло из вимена, издвоји се и стаде крај уморног и изнемоглог старца. И дође глас одозго говорећи: Макарије, приђи и пиј њено млеко. И он приће, и насиса се млека, и тако окрепи своје тело. - А рече светитељ и ово: Да би ми Господ показао велику милост своју, и научио убогост моју да сву наду полажем на промисао Његов, нареди оној биволици да иде за мном све до моје келије и да ме успут храни свих дана. И она, послушна Творчевој наредби, иђаше за мном, и не допушташе биволчету свом да сиса, да би мене могла хранити.

Овај свети и дивни муж копаше једном бунар за монахе. На месту где копаше, беше трње и чкаљ, из којих изиђе гуја и уједе га. А та је животиња врло отровна и опасна. Светитељ обема рукама ухвати змију за чељусти, растрже је, говорећи: Пошто те Бог мој није послао против мене, како си се усудила да ми се приближиш и уједеш ме? - И тај ујед гујин ни најмање не нашкоди преподобноме.

Чу блажени да Тавенисиоти имају диван устав за манастирски живот. Скиде монашку одеђу, обуче се у световну, и крену тамо. Путујући петнаест дана преко пустиње, стиже у Тавенисиски манастир као прост човек. И упита за архимандрита Пахомија, човека опитна и прозорљива, који је имао дар пророчки, али му тада не би откривено од Бога за Макарија. Ушавши код Пахомија, Макарије му рече: Молим те, оче, прими ме у свој манастир, хоћу да будем монах. Пахомије му одговори: Ти не можеш бити монах, јер си стар и ниси у стању да се подвизаваш. Братија су се овде још из младосги навикли на монашко трудољуоље, а ти у тим годинама не можеш поднети такве напоре. Малаксаћеш, па ћеш отићи одавде и оговарати нас. - И не прими га првог дана, ни другог, све тако до седмог. Макарије трпљаше постећи се. А седмог дана рече архимандриту: Прими ме, аво. He будем ли постио и радио све што братија радс, онда нареди да ме отерају из манастира.

Свети Пахомије обавести о њему братију, да га приме. A братије беше хиљаду и четири стотине. И би примљен Макарије у тај манастир. После кратког времена настаде Часни Пост. И виде старац да сваки од братије пости према својим моћима. Јер неки узимаше храну увече, неки сваког другог дана, а неки по пет дана ништа не јеђаше, неки пак стајаше по сву ноћ молећи се а дању сеђаше радећи. Макарије покваси палмове гранчице, стаде у једном углу, и целог Часног Поста све до Ускрса не окуси хлеба ни воде. Само је у недељне дане узимао помало врло опорог лишћа од сировог купуса. И то је чинио да би други видели како једе, и да се не би погордио. А стојећи у углу, непрестано је плео котарице, и не одмори се од посла, нити седе, нити леже. Ако би пак ради неке потребе и одлазио са свога места опет се брзо враћао, и продужавао стајати, не отварајући уста, нити разговарајући с ким, него ћутке срцем својим твораше молитве Богу.

Када то видеше подвижници тог манастира, расрдише се на свога аву, и рекоше: Одакле си довео к нама бестелесног човека на срамоту нашу? Или њега отерај одавде, или ћемо ми отићи. - Чувши то од братије, преподобни Пахомије испита и разазнаде његов подвижнички живот, па се мољаше Богу да му открије ко је тај човек. И би му откривено, да је то Макарије. Тада преподобни Пахомије узе за руку пренодобног Макарија, уведе га у цркву, и загрливши га с љубављу, рече: Добро дошао, чесни оче! Ти си Макарије, а сакрио си то од мене. Ја одавно слушам о теби, и желео сам да те видим. Благодарим ти што си моју децу научио смирењу, да се не понесу умом, гордећи се због својих постова и подвига. Много си нам користио. - Сазнадоше о томе и сва братија, и стекавши се к њему, с љубављу га целиваху и мољаху да се моли за њих. Затим пожелевши свима мир, преподобни Макарије се врати у своју келију.

Овај бестрасни човек исприча о себи и ово: Једном зажелех да ум свој држим тако, да ништа земаљско не помишља, него да сав буде непрестано у Богу и да се ни за тренутак не одваја од Њега. И одредих да то богомислије траје пет дана. И пошто затворих двориште своје и келију, да ми нико не би долазио и да ни с ким не бих разговарао, почех са богомислијем од понедеоника. И уму своме заповедих, говорећи: Пази, да не силазиш с неба; имаш Анђеле, Арханђеле, и све Небеске Силе, Херувиме, Серафиме и њиховог Творца, Бога. Тамо дакле буди! и не силази у поднебесје, да не би упао у земне помисли. - И када два дана и две ноћи тако стајах, сав ум уперивши горе, ја толико раздражих ђавола, да се он сав у пламен огњени претвори, и сажеже све што беше у мојој келији. А и рогоза на којој стајах беше у пламену, и изгледало ми је да ћу и сам сав изгорети. Уплаших се, и трећег дана одустадох од своје намере. He могући више да ум држим нерасејаним, ја се спустих к помислима земним, - тако је Бог хтео, - да ми се то не би уписало у гордоумље.

О овом преподобном епископ Паладије казује и ово: Када једном дођох к њему, затекох пред његовом келијом једног сеоског свештеника чију главу рак беше толико разјео, да су му се одпозади могла видети уста. Он беше дошао преподобном Макарију ради исцељења, али га светитељ не припусти к себи, нити хтеде да разговара с њим. Ја молих светитеља, говорећи: Смилуј се на оног јадника, или му бар одговори. А блажени ми рече: He заслужује исцељење, јер му је ова казна од Господа. Ако пак жели да се исцели, саветуј му да отсада престане свештенодејствовати. Ја упитах светитеља: Зашто? А он одговори: Учинио је прељубу, па је свету литургију служио, и због тога је кажњен. А ако се узбоји Бога, и престане ca оним што је без страха чинио, исцелиће га Бог. - Ја, вели Паладије, обавестих о томе свештеника, и он ми се закле да више неће свештенодејствовати. Тада га позва преподобни Макарије, и упита га: Верујеш ли да има Бога, од кога се ништа не може сакрити? Свештеник одговори: Да, оче, верујем. И молим ти се, помоли се Богу за мене грешног. Макарије му рече: Ниси могао да се сакријеш од Бога. Он одговори: Нисам могао. Рече му Макарије: Ако сазнајеш свој грех, и увиђаш Божју казну која те је постигла због њега, онда се отсада поправи. - Тада свештеник исповеди свој грех, и обећа да више неће грешити, нити свештенодејствовати, него ће бити прост мирјанин. Онда светитељ метну руке на њега, и помоли се Богу за њега. И за неколико дана он се исцели од рака, и коса му на глави израсте, и врати се здрав дому свом, славећи Бога и благодарећи великом Макарију.

Свети Макарије имађаше своје келије по разним местима: једну у Скиту који се налазио у унутрашњости пустиње, другу у Либији, трећу у месту званом Келије, а четврту на Нитријској Гори. Од њих ниједна није имала прозора. Часни Пост је проводио у њима седећи у мраку. Једна је од њих била тако тесна, да није могао испружити ноге; друга је била пространија, и у њој је примао посетиоце и разговарао с њима. Исцелио је безброј болесника, који су патили од нечистих духова. Паладије спомиње неку девојку племићског рода, из Солуна, која је много година била узета, па је донели преподобном Макарију. Двадесет дана помазујући је светим јелејем и молећи се за њу, преподобни је исцели од болести, и здраву је испрати у њен град. А она, пошто се исцели, много милостиње раздаде манастирима. - Доведоше преподобноме и једног суманутог дечка. И он, ставивши своју десну руку на дечакову главу, а леву - на дечаково срце, мољаше се Богу. А дечко беше сав отекао, као неки мехур надувен. И када тај дечко изненада повика, удари вода из њега на све отворе, и његово се тело поврати на своју меру, као што је било раније. И пошто преподобни помаза дечка светим јелејем и покропи светом водом, даде га оцу његовом. А дечку нареди да четрдесет дана не једе меса и не пије вина. И тако га сатвори здрава.

Једно време стадоше преподобнога нападати сујетне помисли, вукући га из келије и потстичући га да са добром намером и оправданим разлогом отпутује у Рим, да тамо исцељује болесне. Јер у њему силно дејствоваше благодат против нечистих духова. He подајући се дуго тим помислима, он се мучаше борећи се с њима. Тада паде на праг своје келије, испружи ноге преко прага, и рече демонима славољубља: "Теглите ме, вуците ме, о демони, ако можете! Ја ногама својим поћи нећу!" - И пошто је дуго лежао све до увече, он устаде. Али исте помисли опет нападаху на њега. Тада блажени узе велики кош, напуни га песком, напрти себи на леђа, и тако хођаше по пустињи. Срете га Теосевије Козмитор, родом из Антиохије, и рече му: Што то носиш, оче? Дај ми то бреме немој да се мучиш! А он му одговори: Мучим онога који мене мучи, јер кад је незапослен и на досугу, зове ме да странствујем. - И тако преподобни, пошто је дуго мучио себе, поврати се у келију уморан телом, али победивши помисли.

Блажени Пафнутије, ученик његов прича о њему ово: Једном приликом свети Макарије сеђаше у своме дворишту. Утом наиђе хијена, носећи своје штене, које беше слепо, донесе га светитељу, и спусти пред ноге његове. Светитељ узе у руке то штене, пљуну му у очи, и помоли се Богу, и штене одмах прогледа. А мајка га узе и отиде. Но сутрадан опет дође блаженом та иста хијена, носећи велику овчију кожу. Када светитељ угледа кожу, рече хијени: Откуда ти та кожа? Сигурно си нечију овцу појела. Ја нећу примити оно што је од неправде. - А хијена саже главу и, клекнувши крај светитељевих ногу, спусти кожу. A он joj говораше: Рекох ти да нећу примити, док ми се не закунеш, да више нећеш сиротињи наносити штете једући им овце. Хијена приклони главу своју, очигледно усвајајући светитељеве речи и потчињавајући им се. Тада светитељ прими кожу од хијене. И касније поклони је светој Меланији Римљанки, која је посећивала свете оце у тој пустињи. И прозваше ону кожу: хијенин поклон. Но код људи који су себе распели свету чудесно је то што звер, којој је учињено добро у славу Божју и у част светитеља његових, разумеде то, и донесе поклон блаженоме. Јер Онај који укроти лавове пророку Данилу, Он и оној хијени даде разум да схвати учињено добро и научи је благодарности.

О овом светом Макарију прича се да од крштења свог па све до кончине своје никада није пљунуо на земљу. А крстио се у својој четрдесетој години, и после крштења проживео шездесет година у трудовима и подвизима монашког живота. Гореспоменути Паладије дође једном овом преподобном Макарију, смућен помислима и мрзовољом, и упита их: Шта да радим, аво Макарије, јер ме узнемиравају помисли, говорећи ми: Ти овде ништа не радиш; иди одавде! Одговори му свети отац Макарије: Говори и ти својим помислима: Чувам ове зидове Христа ради.

Овоме Паладију преподобни Макарије ради духовне користи каза за преподобног Марка, да је причешће божанских Тајана добијао из руку анђелских. To је својим очима видео свети Макарије, када је, служећи свету литургију, причешћивао братију. Никада нисам, рече, ја дао божанске Тајне Марку Подвижнику, већ му је Анђео из олтара невидљиво давао, a ja сам видео само прсте руке која му је давала. Тај преподобни Марко, у младости својој, знао је напамет Стари и Нови Завет. А био је веома кротак и уздржљив. Једнога дана, прича свети Макарије, пошто бејах доколан у својој келији, отидох к њему. Он беше већ остарео. И седох крај врата његове келије; сматрао сам га за нешто више од човека, што он стварно и беше; и прислушкивах (јер тада бејах још прост и неук) шта старац говори или ради. А он, налазећи се унутра сам, бораше се са собом и са ђаволом. Било му је већ сто година, и зуби су му били већ поиспадали. И говораше сам себи: Шта још хоћеш, зли старче? Ето, већ си и вино пио, и уље јео. Шта још желиш, прождрљивче, робе стомаку у старости? - А ђаволу говораше: Иди од мене, ђаволе; остарео си са мном у борби. Наложио си ми попуштање телу: удесио си да пијем вино и једем уље; начинио си ме сластољупцем; и да ли ти још нешто дугујем? У мене нећеш наћи ништа што би могао отети. Вуци се од мене, непријатељу људски! - To свети Макарије исприча Паладију, који и записа ово.

Руфин презвитер додаје житију овог преподобног Макарија Александријског и ово: Једне ноћи закуца ђаво на врата Макаријеве келије и рече: Устани, аво Макарије, и хајдмо у цркву на молитву! - А он, пун благодати Божје, познаде замку ђавољу, и одговори: Лажове и ненависниче добра, какву ти заједницу и дружбу имаш са сабором Светих? Баво рече: Зар не знаш, Макарије, да без нас не бива ниједна црквена молитва, ниједан скуп монаха? Хајде дакле, и видећеш дела наша. Старац одговори: Нека ти запрети Господ, демоне нечисти! - И припаде на молитву, молећи Господа да му открије да ли је истина то чиме се ђаво хвали. И кад настаде време за поноћну молитву, отиде у цркву, и опет се мољаше у себи Богу да му открије и покаже да ли је истина оно што ђаво каже. И гле, угледа по целој цркви, као неке мале дечаке, црне ђаволе, како брзо јуре на све стране, као да лете. А обичај беше тамо да сва братија седе, док један чита псалме, остали слушају. И свакоме брату прикучиваху се они мали ћаволи, и потсмеваху се. И ако би некоме са два прста додирнули очи, тај би одмах задремао; а ако би коме ставили прст на уста, тај би одмах почео зевати. Пред некима пак хођаху у женским обличјима; а пред другима нешто зидаху, или нешто ношаху или друге разне ствари чињаху. И што год би ђаволи, потсмевајући се пред неким, сликали, то би он помислио у срцу свом. Од неких монаха, чим би ђаволи почели изводити пред њима своје враголије, одмах су били силом неком отерани и безобзирно су бежали; и ђаволи се више нису усуђивали нити да стану пред њих нити да прођу поред њих. А слабијој братији, који нису обраћали пажњу на молитву, ђаволи су висили о врату и седели на раменима, ругајући им се.

Видећи то, преподобни Макарије тешко уздахну и, заплакавши, рече Богу: Погледај, Господе, и види! устани, Боже, и нека се разбегну непријатељи Твоји, и нека беже од лица Твога, јер се душа наша испуни срама. - После отпуста, ава Макарије позиваше к себи сваког брата посебно, и испитиваше свакога какве је помисли имао за време молитве у цркви. И сваки му исповеди помисли своје, и очигледно беше да свачије помисли беху о ономе што ђаволи сликаху пред њим подсмевајући се.

Другу, још страшнију ствар, казиваше исти преподобни Макарије. У време, када братија приступаху Божанским Тајнама, и пружаху руке своје да приме Тело Христово (у то се време још нису причешћивали лажицом, већ су Тело Христово примали у руке, као данас анафору, а Крв су пили из Чаше), тада виде преподобни да ђаволи некима од братије живо угљевље у руке стављаху, а Тело Христово, давано руком свештениковом, враћаше се назад у олтар. А који беху достојни светог Причешћа, од њих ђаволи далеко бегаху, а Анђео Господњи стајаше са свештеником на олтарским вратима, и са свештениковом руком пружаше своју руку при раздавању Божанских Тајни. Тако преподобни Макарије, прозорљив, видео је достојне и недостојне, и распознавао је помисли људске које су им долазиле од слика које су им ђаволи стварали.

Многе друге ствари причао је братији овај преподобни отац ради њихове духовне користи; лењивце је исправљао, и чудеса разна чинио. Отишао је ка Господу када је претурио сто година, 393 год. А сада у бесконачном животу са другим преподобним оцима слави Оца и Сина Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме и од нас грешних нека је слава, част и поклоњење вавек, амин.




НАЗАД

Проверите рејтинг Црвеног календара:


PayPal