Свети Василије Велики, архиепископ кесаријски, рођен је у време цара Константина. Још док је био некрштен школовао се у Атини и био је врло образован, јер је петнаест година учио философију, реторику, астрологију и остале науке тога времена. Школски другови су му били Григорије Богослов и Јулијан - касније цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Живео је само педесет година, али је био чврсти стуб Цркве и њен ревносни стројитељ. Десет година је служио као епископ Кесарије кападокијске, и називан пчелом цркве Христове. Сачувана су многобројна дела овог оца Цркве, богословска, канонска, апологетска као и служба названа по његовом имену. Ова служба се служи десет пута у години и то: 14. јануара, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста, осим Цветне, на Велики четвртак и на Велику суботу. Свети Василије мирно се упокојио и преселио у царство Христово 14. јануара 379. године.
Васиљевдан, који се обележава 14. јануара (1. јануара по јулијанском календару), посвећен је Светом Василију Великом, архиепископу Кесаријском и једном од најзначајнијих светих отаца хришћанства. У истом дану, у народној традицији, дочекује се и Нова година по старом календару, позната као Мали Божић. Због тог преплитања, Васиљевдан у српском народу има посебан тон: и свечан, и породичан, и окренут „новом почетку“.
У православном богослужбеном поретку, тог дана се прославља и Обрезање Господње, па је датум додатно наглашен у црквеном календару.
Свети Василије Велики живео је у 4. веку и остао упамћен као изузетно образован и дубоко духован човек, који је знање и дар речи ставио у службу вере и бриге за народ. Школовао се у најбољим центрима тадашњег света, а посебно се истиче период у Атини, где је учио филозофију, реторику и науке свог времена. У историји је забележено и његово пријатељство са Григоријем Богословом, као и сусретање са тадашњим интелектуалним круговима.
Као архиепископ Кесарије Кападокијске, Свети Василије је био:
Свети Василије је аутор Литургије која носи његово име. Она се у Православној цркви служи неколико пута годишње, у посебним данима црквене године, и сматра се једним од богослужбених врхунаца православне традиције.
У црквеној традицији Свети Василије се назива „пчелом Цркве Христове“: јер вернима доноси „мед“ поуке и утехе, а греху и заблуди „жаоку“ опомене. Овај симбол се често преноси и у народни говор као слика мудрог, праведног и постојаног карактера.
У многим породицама Васиљевдан је крсна слава, док се у неким православним народима чешће обележава као имендан и велики црквени празник. У српској традицији, међутим, Васиљевдан носи и додатно значење јер се доживљава као „Мали Божић“ и почетак нове године по старом календару.
Због тога се у појединим крајевима понављају божићни мотиви: кућа се окупља, трпеза је свечанија, а породица настоји да дан прође мирно, без тешких речи, као залог мирне године.
Обичаји се разликују од краја до краја, али најчешће се помињу:
На Васиљевдан се у многим домовима меси василица, посебна погача или проја која може бити слана или слатка. У појединим крајевима се прелива медом, а негде се украшава знаком крста или орнаментима. Код Грка је сличан обичај познат кроз василопиту.
У неким срединама се верује да на овај дан положајник може доћи „по други пут“, у оквиру наставка божићног циклуса. Суштина обичаја је иста: у кућу се уноси добра реч, мир и жеља за напретком.
У традицији појединих крајева чува се део божићне печенице до Васиљевдана, што симболично повезује Божић и Мали Божић као један продужени празнични низ.
У Војводини и неким другим равничарским крајевима забележен је обичај паљења ватри на раскршћима, као вид симболичног „јачања светлости“ и очишћења. Данас се тај обичај ређе виђа, али је остао познат у етнографским записима и сећању старијих.
Једно од најраширенијих веровања каже да се на Васиљевдан не треба свађати и уносити немир у кућу, јер се сматра да први дан године „задаје тон“ наредним месецима. Зато се наглашавају мир, слога и гостопримство.
Уобичајено, Васиљевдан се обележава у периоду после Божића, када нема поста, па је трпеза најчешће мрсна. У домовима који празник славе као крсну славу, припремају се славски колач, жито и вино, уз ручак у божићном духу.
Свети Василије се на иконама приказује као јерарх:
Нови почетак са молитвом, миром у кући и трудом да се година започне чистим срцем и добрим делима.
