Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте, Георгије оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Георгије пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. Потом нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. Потом преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Георгије се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Кад и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Балерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Георгија и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а свети Георгије би посечен 303. године. Чудесима, која се десише на гробу светог Георгија, нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу, светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају (в. 3. новембар).
Српска православна црква и њени верници славе дан светог великомученика и победоносца Георгија - празник познат у народу као Ђурђевдан.
Ђурђевдан је по броју славара у Срба на четвртом месту, док је пренос моштију Светог Ђурђа, Ђурђиц, на осмом месту по броју славара.
Празновање Ђурђевдана пада 6. маја, а Ђурђица 16. новембра по грегоријанском календару. Ђурђевдан је уједно крсна слава многих православних Срба и Рома, а, према народној песми, био је крсна слава и Краљевића Марка.
Ђурђевдан је међу највећим пролећним празницима. Према народном, обичајном рачунању времена, Ђурђевдан је полутар године: време се рачунало од и до Ђурђевдана.
Куће се ките врбом и зеленилом. Плету се венци од биља и лесковог прућа који се бацају на кућни кров или задену за капију и стајска врата.
Многи до овог пролећног празника не једу овчје млеко и јагњеће месо, нити до Ђурђевдана спавају у природи. Поред тога, многи не музу козе и овце до тог дана и на Ђурђевдан први пут помузу сву ситну стоку и праве сир, чија се прва грудва носи свештенику да је благослови.
Ако је на Ђурђевдан ведро, верује се, биће родна година. Ако тада и сутрадан пада киша, лето ће бити сушно. Пада ли киша на трећи дан, дакле на дан светога Марка, лето ће бити кишовито.
Овај славни светитељ родио се у кући богатих и часних родитеља у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, где је дечак одрастао.
Већ у двадесетој години доспео је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана. У то време цар је започео велики прогон хришћана, а млади Ђорђе је ступио пред цара и одважно рекао да је и он хришћанин. Тиме је започело његово страдање за веру.
Тамница, окови, крваве ране по целом телу и сва друга страшна мучења нису поколебали младића. Он се непрестано, усрдно и искрено молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти на велико дивљење народа. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног мртваца, многи су примили веру Христову, а међу њима и царева зена Александра, главни жрец Атанасије, земљорадник Гликерије, потом Валерије, Донат и Тирин.
Цар је најзад одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица је издахнула на стратишту пре погубљења, а свети Ђорђе посечен је 303. године.
Многа чуда дешавала су се од тада на његовом гробу. Господ га је, због његове искрене и непоколебљиве вере, учинио моћним да помаже свима који су у невољи и који га искрено славе и призивају његово име.
Мештани села Михајловац већ 18 година обнављају обичај брања лековитог биља за мелеме и бајање. Тај празник је познат као "Биљани петак", и увек пада у петак пред Ђурђевдан.
Није свеједно у којем ће се пољу брати биље, па у местима где се обичај одржао на Биљани петак, ако је поље далеко, на брање се полази већ око поноћи. У поље се мора стићи пре но сунце изгреје.
Девојке из поља доносе и цвеће са жилама да га засаде у своје баште а остало цвеће, свезано у китице, ставе под стреху на источној страни да стоји до Ђурђевдана. На Ђурђевдан га исецкају, помешају са осталим ђурђевским цвећем и дају стоци да буде здрава.
Старије жене, које се баве бајањем, радо иду у поље по траве за Биљани петак, јер верују да биље убрано тог дана има израженију лековиту и магијску моћ.
На Биљани петак жене беру страшник, копитњак, глогове гранчице и јалови кукурек. Глогове гранчице се беру да би укућани буду здрави и дуговечни, а кукурек да им вазда петао пред кућом пева, односно да се породица не затре.
У Михајловцу крај Смедерева од 1989. оживео је обичај јутарњег окупљања биљара и травара, али такође и младих који потом заједнички одлазе по лековите траве у потес звани Биље, неколико километара удаљен од Михајловца.
Тог дана ће у пољу травари и биљари говорити о својим искуствима са скупљањем и коришћењем лековитих трава, о лековитости и моћима биља. На крају ће девојке у народним ношњама конкурисати за титулу лепотице биља. Увече, по повратку из Биља, домаћица у лонац с водом ставља разне траве бране тога дана. Свака травка има посебно значење: здравац - да је много здравља у кући; грабеж - да се момци грабе око девојке; дрен - да деца буду здрава.
Биље се потом ставља под ружу у башти, а прво црвено јаје од Ускрса, које се још зове чуваркућа, ставља се у лонац са травкама.
Водом из лонца деца се ујутру о Ђурђевдану умивају, уз жељу да буду лепа и румена као црвено јаје. Оно се касније враћа да чува кућу до наредног Ускрса када ће бити закопано испод воћке која није рађала, да би догодине донела плод.
Жене, девојке и деца одлазе у природу да беру посебно биље које има симболичну моћ. Најчешће се бере здравац – биљка здравља, дрен – за дуг живот и снагу, селен – да се “душа мирише”, као и ђурђевак, коприва, млечика, детелина и врба. Верује се да управо биље које је убрано уочи Ђурђевдана има лековита и магијска својства, јер природа тада достиже врхунац своје пролећне моћи.
Убрано биље се ставља у посуду са водом и оставља напољу да преноћи под звездама. Понекад се у ту воду ставља и прво црвено васкршње јаје – симбол живота и заштите. Та вода, позната као “ђурђевданска вода”, служи за умивање наредног јутра и има улогу својеврсног природног благослова.
Увече, жене често доносе воду са воденице или потока – такозвану “омају” – и у њу стављају то исто биље. Верује се да ова вода има посебну моћ да очисти све накупљено зло и умор из тела и душе. Овим чином завршава се духовна и физичка припрема за велики празник.
