Свети свештеномученик Маркел, папа римски

Свети Маркел беше родом Римљанин. Отац му се звао Бенедикт. После светог мученика Маркелина он ступи на престо Римске цркве и остаде на њему пет година и шест месеци, у дане незнабожних царева римских: Диоклецијана, Максимијана Херкула, Максимијана Галерија и Максенција. У то време у Риму се догађало ово: Цар Максимијан Херкул, кога Диоклецијан одреди себи за са-цара, вративши се из Африке у Рим, и желећи да угоди цару Диоклецијану који се задржао на Истоку, стаде у његову част зидати у Риму камена купатила, такозване Терме. Пронашавши у римским пуковима мноштво војника хришћана, Максимијан их лиши војничког звања и осуди на онакав рад, на какав некада Фараон беше осудио Израиљце у Мисиру, наиме: једни су правили цигле, други креч, трећи су копали земљу и носили камен за зидање купатила. А то чињаше да би заплашио хришћане у Риму, јер је знао да многи Римљани, не само из простог народа него и из средине високородних, држе хришћанску веру, иако не отворено.

У то време живљаше у Риму један богат и честит хришћанин, по имену Трасон. Видевши да се хришћани муче на тешком раду и малаксавају од глади, он им потајно поче служити својом имовином. Изабравши за то четири богобојажљива човека: Сисинија, Киријака, Смарагда и Ларгија, он преко њих снабдеваше хришћане храном, одећом и свима осталим потребама.

Када за то сазнаде блажени папа Маркел, испуни се великом радошћу због такве милостиње светима, па дозва к себи та четири човека. Дознавши од њих све о Трасоновој дарежљивости, Маркел му благодараше веома много, а Сисинија и Киријака постави за ђаконе римске цркве.

Једне ноћи када оба ова ђакона на својим леђима ношаху светим мученицима храну од Трасона, ухватише их безбожни идолопоклоници и приведоше трибуну Ексуперију. Угледавши их, трибун нареди да их одмах баце у народну тамницу, а трећег дана извести о њима цара Максимијана. Цар их осуди на исти рад, који и остали хришћани обављаху, и бише причислени онима што су носили песак за зидање каменог здања. Међу тим хришћанима бејаше један човек, по имену Сатурнин, који због старости не беше у стању носити одређени му тешки терет. Блажени ђакони Сисиније и Киријак стадоше помагати томе старцу, и свршаваху не само свој посао него и посао других, а устима својим непрестано слављаху и хваљаху Бога. О свему томе стражари обавестише трибуна, а трибун цара.

Цар нареди да му доведу Сисинија. Кад Сисиније би доведен, цар га упита: Како се зовеш? Светитељ одговори: Ја грешни зовем се Сисиније; слуга сам слугу Господа нашег Исуса Христа. Максимијан упита: Какве су то песме што ви певате? Ђакон одговори: Када би ти схватио значај песама које ми певамо, онда би ти познао и Саздатеља твог. Цар му на то рече: А ко је наш Саздатељ, ако не непобедиви Херкул! Свети ђакон одговори: Нама је одвратно не само да изговоримо његово име него и да слушамо о њему. Цар онда рече: Бирај једно од двога: или принеси жртву богу Херкулу, или ћу огњем спалити тело твоје. Свети Сисиније одговори цару: Ја одавна желим да будем удостојен пострадати за Христа, Бога мог, да бих добио жуђени венац мучеништва.

Разљутивши се, цар предаде Сисинија епарху Лаодикију на мучење. Овај га вргну у Мамертинску тамницу, у којој мученик проведе седамнаест дана. После тога епарх нареди да му се сужањ Христов доведе на ислеђење. И свети ђакон би из тамнице изведен најпре пред старешину тамничке страже Апронијана. Погледавши у њега, Апронијан виде где му је лице обасјано чудесном светлошћу с неба, па још чу и глас који говораше: Ходите благословени Оца мога; примите царство које вам је приправљено од постања света (Мт. 25, 34). Престрављен и ужаснут, Апронијан паде пред ноге светом Сисинију, говорећи: Заклињем те Христом кога исповедаш, крсти ме одмах, и учини ме заједничарем твога венца.

И одмах би донета вода. Тада свети ђакон Сисиније, извршивши оглашење над Апронијаном, благослови воду; затим рече оглашеном Апронијану да наг уђе у напуњени водом суд, па га упита: Верујеш ли у свемогућег Бога Оца, и у Јединородног Сина Његовог, и у Духа Светог? Он одговори: Верујем. На то свети Сисиније изговори: Нека те просвети Отац, и Син, и Свети Дух. - И онда га изведе из воде.

После тога свети Сисиније одведе новокрштеног Апронија к светом папи Маркелу. Папа помаза новопросвећеног светим миром. И одслуживши свету Литургију, он пречистим Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа причести обојицу, и Сисинија и Апронија, и све присутне хришћане.

У подне тог истог дана епарх Лаодикије нареди да доведу пред њега ђакона Сисинија. Са Сисинијем дође и старешина тамничке страже, блаженн Апронијан, новопросвећени слуга Христов. Прилазећи к Лаодикију, Апронијан громко повика: Зашто вас подиже ђаво на слуге Божје, те толика зла чините невинима? Зачудивши се таквим речима Апронијановим, епарх му рече: Како видим, и ти си постао хришћанин. Блажени Апронијан одговори: Тешко мени кукавноме, што упропастих дане своје у незнабоштву, не знајући досад истинитог Бога. На то епарх викну: Заиста ћеш сада упропастити дане своје. - И нареди да му одсеку главу, рекавши: Ако овај један не погине, онда ће многи други погинути. - Војници изведоше светог Апронијана изван града за две милиариjе, и на Соларијском путу одсекоше му главу. Тако новопросвећени Апронијан доби венац мученички.

Светог ђакона Сисинија, и с њим гореспоменутог старца Сатурнина, епарх нареди да баце у тамницу, пошто им претходно рече: Ако не принесете боговима жртве, онда ћу вас уморити најразноврснијим мукама.

Док ови светитељи сеђаху у тамници, к њима долажаху многи незнабошци, и крштаваху се од њих без икакве бојазни. Но после четрдесет дана, чувши за то, епарх Лаодикије нареди да се у храму богиње Тељуре припреми судиште. И пошто седе на судишту, он издаде заповест да доведу пред њега старца Сатурнина и ђакона Сисинија. И бише доведени пред њега сужњи Христови боси, у железним оковима. И упита их епарх: Шта дакле, нисте ли најзад напустили сујетну обману хришћанску? Зар и сада не пристајете да се поклоните боговима, којима се цареви клањају? Свети ђакон Сисиније одговори: Ми грешни клањамо се Господу нашем Исусу Христу, Сину Божјем, и никада нећемо главе своје приклонити пред ђаволом и бездушним каменом.

Тада Лаодикије рече: Нека се овамо донесу железни троношци, на којима се тамјан приноси боговима. И одмах бише донесени железни троношци са живим угљевљем. И мучитељ стаде приморавати свете, да тамјан прислужи идолима. А свети старац Сатурнин рече: Нека Господ затре идоле незнабожачке! - И тог часа се железни троношци расточише, и као вода разлише.

Видевши то, два војника, Папије и Мавр, громогласно повикаше: Заиста је истинити Бог - Господ Исус Христос, кога Сисиније и Сатурнин почитују! - Бесан од гнева, епарх Лаодикије нареди да свете мученике Сатурнина и Сисинија обесе о мучилишно дрво, и да жестоко бију жилама и чворовитим моткама. Мучени тако, свети узвикиваху, говорећи: Хвала Ти, Господе Исусе Христе, што се удостојисмо бити другови слугу Твојих који пострадаше за Тебе!

Тада војници Папије и Мавр, који посматраху страдање светих, опет повикаше ка епарху: Зашто вас подиже ђаво против слугу Божјих, те тако немилосрдно мучите њих невине? - Разбесневши се на ове војнике, Лаодикије нареди да их камењем бију по устима. А када им уста поломише, он их врже у тамницу. У исто време он нареди својим слугама да мученицима, који су висили о мучилишном дрвету, свећама пале слабине. Но мученици, трпећи толике муке, светлим лицем благодараху Бога. Тог истог дана мучитељ изрече мученицима смртну пресуду. Стога они бише скинути са мучилишног дрвета, и изведени ван града Нумантијским путем, и мачем посечени.

Гореспоменути благочестиви муж Трасон, заједно са презвитером Јованом, узе тела светих мученика и сахрани их на своме имању крај Саларијског пута.

А закључани у тамницу војници Папије и Мавр, жељни светог крштења, помолише се Господу Христу, и изађоше из тамнице на отворена врата, при чему их нико не задржа. И дошавши к свјатјејшему папи Маркелу, примише од њега свето крштење. После крштења они опет отидоше и пријавише се војницима који су их тражили, а војници их одведоше к епарху на суд. Угледавши их, епарх им рече: Сада сазнадох да сте хришћани. Свети Папије одговори: Да, ми смо стварно хришћани. На то им епарх Лаодикије рече: Одбаците сујетну обману хришћанску, и поклоните се боговима којима се цареви клањају. Свети Мавр одговори Лаодикију: Нека им се поклоне сви који су изгубили душе своје, ако желе да погину занавек. А Лаодикије рече на то: Ако одмах не принесете жртве бесмртним боговима, изгубићете душе своје. Послушајте ме и учините што вам предлажем, ако желите остати у животу. Свети Папије одговори: Принеси им жртву ти, ако желиш да се вечито мучиш.

Тада епарх нареди да мученике простру по земљи и да их немилосрдно бију. А они, бездушно бијени, ништа друго не говораху сем ово: Господе Исусе Христе, помози слугама Твојим! - Затим мучитељ нареди да их бију оловним прућем. Пошто их дуго тукоше оловним прућем, они предадоше душе своје у руке Божје. А презвитер Јован, по наређењу светог папе Маркела, узе ноћу тела њихова, па их чесно погребе крај гроба раније пострадавших светих мученика Сисинија и Сатурнина.

У то време врати се у Рим цар Диоклецијан. Епарх Лаодикије поднесе Диоклецијану и Максимијану подробан извештај односно светих мученика како их је жестоко мучио и љуто погубио. Цареви се обрадоваше томе и похвалише епархову ревност.

Међутим, гореспоменути ђакон свети Киријак, кога свјатјејши папа Маркел посвети за ђакона заједно са светим Сисинијем, беше са Смарагдом и Ларгијем, као и са осталим многобројним сужњима Христовим, у тамници и на тешким радовима. Јер дању су их изводили на тешке радове, а ноћу су их затварали у тамници. Блаженом пак Киријаку би дата од Бога благодат да исцељује болести. И многи долажаху к њему и доношаху своје болеснике, које свети Киријак творећи молитву исцељиваше. И тако, молитвама његовим: слепи добијаху вид, раслабљени оздрављаху, ђаволи се из људи изгоњаху, и болесници се од сваковрсних болести исцељиваху.

Цар Диоклецијан имађаше кћер која се зваше Артемија. По попуштењу Божјем она полуде и мучаше је нечисти дух. Сазнавши за то Диоклецијан се веома растужи, и целог тог дана ништа не окуси од туге. А кад он уђе у одају своје кћери, где она борављаше као луда, онда бес повика кроз њена уста: Ја нећу изаћи одавде, и нико ме не може изагнати осим ђакона Киријака.

Диоклецијан одмах нареди да се пронађе ђакон Киријак. Пронађен у тамници, он би приведен цару са своја обадва друга, Смарагдом и Ларгијем. Цар га стаде молити да уђе у одају његове кћери, и да је паћеницу исцели. Улазећи у одају цареве кћери, свети Киријак се обрати нечистоме духу који ју је мучио: У име Господа нашег Исуса Христа наређујем ти: изађи из ове девојке! - А бес одговори на њена уста: Ако желиш да изађем из ње, онда ми дај друго обиталиште у које бих могао ући. - Ево ти моје тело, одговори свети Киријак, ако можеш уђи у њега. На то бес узврати: У твоје тело не могу ући, јер је одасвуд затворено и запечаћено. Тада му свети Киријак рече: У име Господа нашег Исуса Христа распетог изађи из ове девојке, да би она била чисти сасуд за служење Светоме Духу. - Нечисти дух онда повика, говорећи: О, Киријаче! Ако ме одавде изгониш, ја ћу удесити да ти будеш послан у Персију. - Рекавши то, нечисти дух изиђе.

Девица пак Артемија, ослободивши се демоновог насиља, рече светитељу: Заклињем те Богом кога исповедаш: крсти ме, јер ја у даљини назирем Господа кога ти исповедаш. - Стајаше ту и мати Артемијина, царица Сирена. Она се испуни двоструке радости: једно, због исцељења своје кћери, друго - због моћи Христове, јер она беше потајна хришћанка. И пошто спремише воду, сутрадан кришом од цара Диоклецијана крстише девицу Артемију у име Оца и Сина и Светога Духа.

Од тога доба свети Киријак задоби благовољење цара Диоклецијана, који њему и друговима његовим Смарагду и Ларгију подари слободу, и даде му дом у Риму близу својих Терма, обећавши му спокојан живот. А царица Сирена поучаваше своју кћер, да свим срцем љуби Христа и да верно испуњује закон Његов.

После не моного времена Диоклецијану стиже писмо од персијског цара, у коме персијски цар мољаше Диоклецијана да му пошаље ђакона Киријака, пошто кћи његова демонује, при чему демон на њена уста виче говорећи: Нико ме не може истерати осим римског ђакона Киријака. - Цар Диоклецијан рече својој супрузи, царици Сирени, да позове к себи Киријака и да га умоли да отпутује у Персију к демонијачној царевићки. И свети Киријак би позван к царици; и упознат са писмом из Персије, он изјави: У име Господа мог Исуса Христа отпутоваћу неизоставно.

Снабдевен од царице свим што му је било потребно за пут, свети Киријак крену у Персију заједно са друговима својим Смарагдом и Ларгијем. Када стиже у Персију, и би уведен код демонијачне царевићке, ђаво повика на њена уста: Шта велиш, Киријаче, не натерах ли те да превалиш толики пут довде, као што ти обећах? Светитељ одговори: С помоћу Владике мог, Господа Исуса Христа, ја дођох овде, да тебе отерам одавде. Стога, именом Господа Исуса Христа наређујем ти, нечисти душе: изиђи из ове девојке и више се не враћај у њу! Бес на то рече: Но ти си се уморио од пута, Киријаче, па треба прво да се одмориш. Светитељ одговори: Помоћју Бога који све устројава ја не осећам умор. Бес продужи: Ипак ја, што хтедох то и учиних: обећах да те натерам да дођеш у Персију, и ето дошао си. Светитељ одговори: Не можеш ти, слабићу и бедниче, учинити оно што желиш, него оно што ти допусти Саздатељ наш.

Тада бес стаде мучити девојку. А свети ђакон врже себе на земљу ничице, и стаде се са сузама молити Богу. Међутим бес викаше к светитељу: Ако ме изгониш одавде, дај ми онда обиталиште у које бих ушао. Светитељ му одговори: Нигде теби нема места у саздању Божјем, о лишени! јер те одасвуд изгони непобедива и свемоћна сила Господа мог Исуса Христа. - И ђаво одмах изиђе из девојчице, и бежећи он испуњаваше ваздух запомагањем: О, страшног Имена које ме изгони!

Од тога часа девојчица постаде здрава. Име јој беше Јовија. Она поверова у Христа, и прими свето крштење. Повероваше у Христа и крстише се многи из царевог дома, око четири стотине њих. Персијски цар нуђаше многе дарове светом Киријаку, али он не узе ништа, задовољавајући се само хлебом и водом. Пошто проведе у Персији четрдесет и пет дана он крену отуда, носећи са собом захвално писмо персијског цара римскоме цару, које Диоклецијан чесно прими. А царица Сирена и њена кћи Артемија веома се радоваху Киријаковом повратку.

Не дуго после овога Диоклецијан отпутова из Рима на Исток, а Максимијан Херкул у Медиолан. Међутим Максимијан Галерије, кога Диоклецијан најпре беше усинио, па му затим дао за жену своју старију кћер Валерију, дође у Рим и стаде гонити и убијати хришћане. Ухвати он и светог ђакона Киријака, гневан на њега што је Артемију превео у хришћанску веру, и баци у тамницу заједно са његовим друговима Смарагдом и Ларгијем. Куд год је мучитељ ишао, он је наређивао те су испред његових кола водили Киријака нага, окована у железне вериге. То је чинио, да би остале хришћане заплашио. Једном када је мучитељ ишао некуда, срете га свети папа Маркел, па му громко довикну: Зашто убијаш слуге Божје који се моле за твоје царство?

Разљутивши се, мучитељ нареди да светог Маркела немилосрдно бију моткама, па га осуди да чува стоку. Би дакле свети папа Маркел одређен да чува стоку, а стражари мотраху на њега, да би он ревносно извршивао одређени му посао. А светог Киријака са његовим друговима цар предаде своме намеснику Карпасију, рекавши му: Ове мађионичаре, који заводе народ у хришћанство, приморај мучењем да принесу боговима жртве.

Карпасије, узевши светитеља и хришћане што са њим беху, врже их прво у тамницу. Затим, засевши на судишту у храму Тељуре, он изведе преда се на суд свете мученике: ђакона Киријака, његове другове Смарагда и Ларгија, и четвртог сужња с њима, по имену Крисцентијана, који је исто тако седео у тамници за Христа. И намесник Карпасије обрати им се оваквим питањем: Зашто не слушате царево наређење и нећете да принесете жртве бесмртним боговима? Одговори свети Киријак и остали с њим: Ми приносимо себе саме на жртву вавек живоме Богу Исусу Христу. Карпасије онда рече Киријаку: Старост твоја начинила те је седим; но ја ћу сада твоју старост обратити у младост. - И нареди да се узаври смола, и лије на светитељеву главу. А светитељ клицаше, говорећи: Слава Ти, Господе, што удостојаваш нас слуге Твоје да уђемо на врата небеског царства!

Односно Крисцентијана мучитељ нареди да га нага обесе о мучилишно дрво, па бију жилама и моткама, стружу железним ноктима, и ребра му пале огњем. У таквим мукама, све време благодарећи Богу, свети мученик Крисцентијан предаде дух свој. Онда мучитељ нареди да се тело његово одвуче и непогребено баци псима да га разнесу; а остале свете мученике он понова вргну у тамницу. Но споменути презвитер Јован, дошавши ноћу и узевши тело мучениково, сахрани га заједно са раније поменутим мученицима.

Четири дана после овога мучитељ, извевши преда се само Киријака, упита га: Зашто дане старости своје у љутим мукама низводиш у ад? Принеси боговима жртву па ћеш остати жив. Светитељ му одговори: Ја желим да свагда будем мучен за Христа Бога мог; а вашим боговима нека принесу жртве они који не познаше истинитог Бога, Саздатеља свога.

Разгневивши се, мучитељ Карпасије нареди да мученика обесе нага на мучилишту, и да га муче као и светог Крисцентијана, бијући га жилама и моткама, стружући га ноктима, и палећи га огњем. Трпећи све то јуначки, Христов мученик узвикиваше: Помилуј ме грешнога, Господе мој Исусе Христе! Слава Теби, Сине Божји!

Увидевши да никаквим мукама не може принудити Киријака на жртвоприношење, намесник Карпасије нареди да престану мучити Киријака, а сам отиде и обавести цара о свему односно Киријака и осталих мученика. Цар нареди да се преда на смрт Киријак и сви остали што су заједно с њим у тамници. А у тамници, у којој тамноваше свети Киријак са друговима својим, беше двадесет и једно лице обадва пола, који Христа ради беху у оковима. Извевши их све изван града, мачем их посекоше, заједно са светим Киријаком, Смарагдом и Ларгијем. Ноћу пак тамо дође презвитер Јован са неким хришћанима, па сабравши тела светих мученика, сахрани их на истом месту где беху сахрањена тела и других мученика.

У то исто време би мучена и за Христа убијена од незнабожног мучитеља Максимијана и блажена Артемија, кћи Диоклецијанова, која тада беше у Риму. Јер несрећни Максимијан не поштеде ни блиске сроднике своје, пошто Артемија беше рођена сестра његове жене Валерије; њему пак, као усињенику Диоклецијановом, она беше сестра.

После посечења светог Киријака и осталих с њим, намесник Карпасије измоли за себе у цара Киријаков дом, који се налажаше крај Диоклецијанових Терма, а беше поклоњен Киријаку од Диоклецијана. Уселивши се у тај дом, Карпасије нађе у њему изванредан извор, начињен светим Киријаком и освећен папом Маркелом. У том извору су се крштавали многи незнабошци који су се обраћали у хришћанство. На подсмех и поругу хришћанима Карпасије претвори тај дом у јавно купатило и блудилиште; и често се сам тамо купаше, или боље рећи - каљаше: јер, веселећи се са својим друговима тамо, они се одаваху одвратним гресима телесним.

Једном нареди он да се тамо за њега приреди гозба, и он дође са дванаест својих драгих пријатеља, да једу, пију, купају се и блудниче. И када њихово недолично весеље и уживање беше у јеку, сви они изненада попадаше мртви, невидљивом силом Божјом поражени. Од тога спопаде страх све околне житеље, и они од тога времена затворише тај дом, и нико се не усуђиваше да уђе у њега.

Међутим нечестиви цар Максимијан Галерије отпутова из Рима на Исток; а престо царски у Риму, који је имао припасти Константину, заузе Максенције. У то баш време клирици римски, сабравши се ноћу, одоше у онај тор у коме свети Маркел беше одређен да чува стоку, и изведоше одатле свога архипастира.

Максенције који се отмичарски дочепа престола римског, стаде као и његови претходници гонити хришћане. У то време живљаху у Риму две жене племенитог сенаторског рода, Прискила и Лукина. Оне обе беху удовице и верне слушкиње Господа Христа, коме свим срцем служаху. Оне имађаху велика имања, од којих служаху светима у свима њиховим потребама. На својим имањима обе оне начинише изврсне гробнице за сахрањивање тела светих мученика, јер је тада огромно мноштво хришћана било убијено за исповедање имена Христова. Прискила начини гробницу крај Саларијског пута на три попришта далеко од града, а Лукина - крај Остијског пута на седам попришта од града. Тајно ноћу оне су скупљале тела мученика, која су бацана као храна псима, зверима и птицама, и чесно их погребавале у својим гробницама. И када клирици изведоше светог Маркела из тора, где је чувао стоку, он са блаженом Лукином оде на место, где свети мученик Киријак би посечен са Смарагдом и Ларгијем, извадише из земље свете мошти њихове, намазаше их мирисима, обавише у чиста платна, па однеше у Лукинину гробницу и чесно положише у каменим гробовима.

У то исто време блажена Лукина поклони римској цркви многа имања своја: а дивну кућу своју, у центру града Рима, подари вернима, да је претворе у цркву. Папа освети ту кућу по прописаном чину црквеном, и литургисаше у њој, приносећи Бескрвне Жртве Богу, вршећи ноћна и дневна богослужења. И на тај начин дом Лукинин постаде домом Божјим и саборном црквом у Риму.

За то сазнаде незнабожни цар; разљути се на Лукину, па је као неку велику грешницу осуди на бешчесно прогонство из града, а сву њену имовину даде да се разграби. Папу пак Маркела покушаваше да склони на своје незнабожје, али без успеха. Но дознавши да је свети Маркел од пређашњег цара био осуђен да чува стоку, и он га осуди на то исто. А желећи да обешчести не само папу, него и цркву, он дивни Лукинин дом, освећен у цркву, претвори у жилиште за стоку, и нареди да се тамо држи много стоке. А светом Маркелу досуди, да у све дане живота свог, под стражом, чува стоку у том дому.

И тако овај свјатјејши пастир и руководилац душа људских девет месеци чуваше стоку; велики слуга Божји, као неки заплењени роб, беше исмеван од незнабожних идолослужитеља. Од непрестаног пословања он не имађаше ни одмора ни предаха; трпео је велику оскудицу у најпотребнијем; није имао довољно ни хране и одеће, пошто стражари нису допуштали никоме да му приђе и што донесе. Сва одећа му је била - само једна оштра и груба власеница на телу. Због таквих трудова, страдања, оскудица, и због смрада сточног, свети Маркел се разболе, и предаде своју страдалничку душу у руке Божје. А тело његово узе ноћу онај исти презвитер Јован, однесе га у Прискилину гробницу, и тамо га са клирицима чесно сахрани.

Тако оконча течење своје свјатјејши папа римски Маркел, који претходно путем мучеништва посла к Богу многа чеда своја, па за њима и сам оде да са светим јерарсима предстане престолу Великог Архијереја - Господа нашег Исуса Христа, коме слава сада и увек и кроза све векове, амин.




НАЗАД

PayPal