Српска православна црква и верници празнују дан светог Илије, који је, уз светог Николу, најпоштованији светац у Срба. Светог Илију славе ћурчије, терзије, кожухари, лончари и грнчари, бербери, дуванџије, златари, пушкари, кантарџије, електричари и воденичари. У новије време славе га аутолимари и таксисти. Пророковао је двадесет и пет година. Светкује се у дану када се мења време: до подне је лето, од подне јесен, зато се од његовог дана више не купа у реци.
Име му на јеврејском значи снага Господња.
Светог Илију или Громовника, народ сматра најсиловитијим међу огњеним свецима, па га светкује с огромним страхопоштовањем.
Срби су, прелазећи у хришћанство, многе особине старог бога Перуна пренели на светог Илију, који, као громовник Перун, управља муњама и громовима. Верује се да би свети Илија све попалио и побио само када би знао да је његов дан, али му сестра, Огњена Марија, не допушта да то дозна.
Свети Илија се, по предању, увек вози у огњеним колима у која су упрегнута четири коња из чијих ноздрва сукља пламен. Грмљавина није ништа друго до тутњава кола светога Илије којима се светац вози по небу и облацима. Три дана пре и три по светом Илији, у народу се зову кресови и тада жене не перу кошуље да се не би искрзале. На светог Илију не улази се у винограде. Верује се да тих дана ни орлови воду не пију него пиште у ваздуху.
На светог Илију се не ради у пољу да усеви не би сагорели од сунца. Обичај је да се о светом Илији за жртву приноси најстарији петао. По веровању, до овога дана петао пева домаћину "Појешћеш ме" а од овога дана "Чепркаћу те" јер предвиђа смрт домаћину. Светога Илију светкују и исламизирани Срби.
