Свети новомученик Јован Бугарски, златар

Родом беше овај свети новомученик Христов из бугарског града Сумне и зваше се Рајко. Беше по занимању златар. По изгледу и лику беше веома леп, а беше украшен и свим врлинама, особито чедношћу.

У граду Сумни наспрам његове златарске радње живљаше једна турска породица која је имала једну неудату девојку. Ова девојка заљуби се у Јована и горећи од пожуде настојаше да га привуче себи и наведе на грех. Једнога дана она га позва пред њену кућу претварајући се да хоће тобож да јој он узме меру на руци да би јој направио прстен. Када Јован дође, она га напада и настојаше да га увуче у кућу, но целомудрени јуноша, коме тада беше тек осамнаест година, отрже се од Туркиње, као некада свети Јосиф од Египћанке, и побеже. Видећи да није успела у своме подмуклом плану и пожуди, Туркиња одмах нададе дреку оптужујући блаженог Јована како ју је он тобоже напао смишљајући зло против ње. Родитељи девојчини и други Турци одмах ухватише блаженога и приведоше га турском судији. Судија тада донесе одлуку да Јован мора постати Турчин и узети ову Туркињу за жену, иначе ће морати умрети. Мученик на то одговори да више воли примити смрт неголи се одрећи Христа. "Хришћанин сам, говораше он, и Хришћанин хоћу да умрем".

Како је одлука турског тиранина буквално гласила тако да Јован има бити бијен све док од батина не издахне, то Турци навале на њега и почну га страховито ударати. Тукли су га до крви, вешали га и спуштали, затварали у тамницу и сутрадан опет настављали са мучењима, или са повременим улагивањима и обећањима, но све је то било безуспешно и узалудно. На све то свети Мученик је храбро и непоколебљиво понављао: "Хришћанин сам, и не турчим се". Онда га Турци ставише на точак и почеше да га окрећу, бијући га притом са свих страна и отсецајући му парчиће меса. Затим му распорише стомак изнад пупка и дераху му кајише коже и меса све до грла. С других пак страна паљаху му тело са запаљеним свећама. Но сила Божја у немоћи људској се показиваше и Мученикова се вера од тога још већма разгореваше. У свим овим натприродним мукама осамнаестогодишњи Јован говораше овако Турцима: "У Христа верујем и Хришћанин сам. Како онда да се потурчим?"

Најзад турски муфтија издаде џелатима заповест те мученику отсекоше главу, а блажени подвижник и мученик тога часа се сједини са својом духовном и бесмртном Главом - Христом, за Кога толика мучења подносе и са Којим сада заједно живи и царује. Пострада свети новомученик Јован 14. маја 1802. године. Незна се шта је било са његовим светим мученичким телом. Његово пак страдање записа преподобни Никифор Хијоски и објави га у "Новом Лимонарију".