Преподобни Јевтимије родио се од побожних родитеља у Нижњем Новгороду. Када поодрасте, родитељи га дадоше да учи Свето Писмо. Заједно са својим вршњацима блажени малишан изучаваше Божје Књиге са великом приљежношћу. Дечјих игара се потпуно туђио. Склон ћутању и послушан у свему својим родитељима, он је често посећивао храмове Божје, где је волео стајати у неком повученом кутку, да га нико не би узнемиравао разговорима и да би могао са пуном пажњом слушати црквено појање и читање. Једном он дође у свети храм и чу еванђелске речи: Ко хоће да иде за мном, нека се одрече себе, и узме крст свој, и иде за мном. Јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради онај ће је сачувати. Јер каку ће корист имати човек ако сав свет придобије а себе изгуби или себи науди? (Лк. 9, 23-25). Чувши ове речи, блажени Јевтимије реши да се одрекне блага овога света и оде у печерски манастир Вазнесења Господњег, близу Нижњег Новгорода. Ту он прими иночко пострижење од манастирског настојатеља Дионисија.
Ступивши у манастир, Јевтимије се стаде предавати великим подвизима. При сталном појању Давидових псалмова он обично провођаше дан у трудовима, усрдно обављајући разне манастирске послове, а ноћу се удаљаваше у пештеру и тамо са сузама узношаше Богу свеноћне молитве. Те подвиге блажени инок вршаше потчињавајући се у свему своме наставнику, преподобном Дионисију. Касније у животу свом он дође до таког степена подвижништва, да је понекад сву ноћ проводио без сна у молитви, и често подвргавао себе таквом подвигу. При томе, он беше толико уздржљив у храни, да је узимао само онолико колико је потребно да не изнемогне од глади; од пића пио је само воду, и то само онда када је осећао силну жеђ. После тога његов наставник га одреди на послушање при пекари. Ту он још више увећа своје подвиге, пошто је стално носио воду и секао дрва. Убрзо потом њему би наређено да служи у самој пекари. Радећи ту, преподобни свагда привођаше себи на ум вечне муке од неугасивог огња и незајажљивог црва. Често, посматрајући огањ, он говораше себи: "Трпи, Јевтимије, да би помоћу овог огња могао избећи вечни огањ". - Видећи такве подвиге и трпљење преподобног Јевтимија, сви гледаху на њега не као на човека, него као на анђела Божјег који живи међу њима.
У то време кнежевином Суздаљском и Нижегородском владаше велики кнез Борис Константинович. Он се обрати молбом настојатељу Печерске обитељи, преподобном Дионисију, да му пошаље у Суздаљ блаженог Јевтимија за стројитеља манастира који је намислио био да устроји. Блажени Дионисије с радошћу обећа великоме кнезу да ће му испунити молбу. И после не много времена преподобни Јевтимије, добивши од свог наставника молитву и благослов за срећан пут, крену на пут. Када се приближи граду Гороховцу, он на десетак километара од њега подиже цркву у име светог Василија Великог, и устроји при њој општежитељну пустињу. После тога отпутова у Суздаљ код великог кнеза Бориса Константиновича. Кнез се веома обрадова његовом доласку, и после разговора са њим, упути се заједно с њим ка епископу суздаљском Јовану. Велики кнез изложи епископу своју намеру, исприча му о животу блаженог Дионисија, како га Господ удостоји пророчког дара, и како му он даде благослов на устројење манастира. Исто тако каза му и о преподобном Јевтимију. Затим кнез замоли епископа да пође с њим да потраже место за манастир. Епископ пође с великим кнезом, а са њима пође и преподобни Јевтимије. Они убрзо нађоше место близу града на гори, крај реке Каменице, на чијој обали лежи и град Суздаљ. Њима се допаде то место, и они сатворише молитву, узневши благодарност Богу.
После тога на то место се сабра много народа, бољари, кнезови, дворјани, духовенство, монаштво, а и људи и жене свакога узраста. У присуству тако огромног скупа епископ Јован благослови и освети место за манастир. И после нарочите молитве пободе крст на месту где је имао бити престо првога храма. Тада кнез нареди да се спреми камен и све што је потребно за зидање храма. И када кнежева наредба би извршена, сам кнез први узе ашов и стаде својим рукама копати ров. Његовом примеру следоваше великаши и бољари. Затим би одслужена служба за оснивање храма, и храм би намењен Преображењу Господа нашег Исуса Христа, па се поче са зидањем. Преподобни Јевтимије измоли од епископа благослов, те својом руком истеса три камена, и крај северних двери у близини жртвеника начини себи гроб, где касније и би положено чесно тело његово.
Храм би завршен и освећен 1352 године[6] Епископ Јован произведе блаженог Јевтимија у чин архимандрита, и његовом руководству повери духовно стадо Христових оваца. А кнез му даде много злата и сребра за устројство манастира. Од тога времена преподобни Јевтимије се стаде са сузама скрушености одавати великим подвизима. Дању се усрдно трућаше око устројства обитељи, а ноћу непрестано узношаше усрдне молитве Богу, и на тај начин устроји манастир и у њему келије за будућу братију. Поред већ постојећег храма он подиже други храм, у име преподобног оца Јована Лествичника, и уз њега призида трпезарију од камена, где би се монаси у зимње дане могли скупљати на молитву и ради узимања хране. Када се око преподобнога сабра обитељ око триста братије, и они се не могаху сместити у трапези, преподобни нареди да се подигне нови храм, у име светог Николаја Мирликиског Чудотворца, назван болничким, и да се уз њега начини велика трпезарија од дрвета, да би се у њу сабирала она братија који не могу да се сместе у каменој трпезарији. Потом бише изграђене и друге потребне зграде и просторије.
Тако, трудом и молитвама преподобног Јевтимија, уз сарадњу благодати Божје, би устројена обитељ, која је потпуно одговарала свима манастирским потребама. И преподобни стаде чврсто и богоугодно руководити поверено му стадо. Он заведе правило: да сви иноци без роптања пребивају у послушању, у искреној међусобној љубави, целомудрију и сиромаштву; и да нико од њих нема ништа своје, него да им све буде заједничко. А када би сазнао да неко од братије има неку сопственост, на таквога је налагао епитимију. Он није допуштао братији да разговарају у цркви; исто тако захтевао је од њих да ћуте у време трапезе-После трапезе он је наређивао свима да се разилазе по својим келијама ћутке, не ступајући ни у какве међусобне разговоре. Он није допуштао посећивање туђих келија, сем у случају крајње нужде. Осим тога он је установио као опште правило, да нико од монаха нипошто нема нека своја мудровања, него да сваки буде готов извршити свако послушање- А братија су се са своје стране у свему повињавали њему, као Божјем анђелу.
Ради духовних разговора преподобни Јевтимије је предузимао путовања до преподобног Сергија, Радонешког чудотворца, у његову обитељ, пошто су били савременици. После таких разговора они су с љубављу давали један другоме благослов, па се преподобни Јевтимије понова враћао у свој манастир.
У таквим подвизима блажени Јевтимије проживе сав свој живот. Он никада није изневеравао своје молитвено правило и, сједињујући пост са милостињом, примајући путнике и дајући им храну, он је пређашњим подвизима својим додавао нове подвиге. Он је био одећа нагима, утеха тужнима, пошто је помагао свима убогима, избављао од невоља оневољене, исцељивао молитвом болне, исплаћивао дугове за дужнике, опраштао сам дугове свима, и својим заузимањем избављао од насиља неправедних судија злосретнике. Бедноћу у одевању он је толико волео, да је изгледао као онај који ништа нема. Он је увек носио само једну одећу, сашивену од грубих овчијих кожа, те је зими патио од хладноће, а лети се у тешкој одећи злопатио од врућине.
Тако је преподобни Јевтимије своје животно хођење вршио на сваковрсним мучним и уским путевима, и телесну немоћ почео је осећати тек када је достигао дубоку старост. Осетивши да му се приближава крај, он сазва к себи све иноке обитељи. Када они видеше да је њихов игуман врло слаб и да је блиско време његовог одласка ка Господу, сви стадоше туговати због растанка с њим, и говораху: "Оче, ти нас остављаш сиротама; и када тебе не буде с нама, наша ће обитељ опустети". Но преподобни, тешећи их, одговори им на то: "Не тугујте због растанка са мном, и знајте да ако ја стекнем слободу молитве ка Господу и дело моје буде угодно Њему, онда обитељ наша не само неће опустети, него ће се после моје кончине број инока у њој још више умножити, ако и ви будете имали љубав међу собом".
Преподобни говораше и много друго на утеху братији. А потом, када већ настаде време његовог одласка ка Господу, сви иноци, долазећи к њему, са сузама га целиваху и прошаху од њега последњи благослов. И преподобни, као чедољубиви отац, свима даде свој благослов, свима опрости, и сам од свих испроси себи опроштај. Када најзад наступи час разлучења душе његове од тела, он се причести Светим Тајнама, па свету душу своју предаде у руке Господу првога априла 1405, пошто је педесет и две године управљао манастиром. Када се преставио, било му је око деведесет година.
Свето тело његово иноци сахранише у гореспоменутом гробу, који сам преподобни начини себи у почетку при зидању првог манастирског храма. Блажени Јевтимије и до данашњега дана чини многа чудеса и даје исцељење онима који са вером приступају чесном гробу његовом.
Сто година после кончине преподобног Јевтимија, седмога јуна 1507 године, када се копао темељ за зидање новога храма уместо изгорелог 1491 године Преображенског храма, бише пронађене његове свете мошти целе и нетрулежне: "лице његово беше светло, и ризе као да су јуче обучене".
